Prvomajske praznike čini oporim približavanje dvogodišnjice smrti devet đaka i čuvara OŠ „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu, i devetoro mladih iz Dubone i Malog Orašja. Tog 3. maja 2023, tada trinaestogodišnji Kosta Kecmanović, ispalio je metke na svoje drugove i nastavnike, iz pištolja iz kojeg je i inače pucao u streljani gde ga je vodio otac. Već sledeće večeri, mlađane žitelje dva sela u blizini Mladenovca, pobio je mecima iz jurišne puške Uroš Blažić, od mnogo ranije poznat policiji po protivzakonitim radnjama i surovosti, ali i zaštićen od odgovornosti pozicijom oca Radiše, penzionisanog pukovnika u Vojsci Srbije.
Za masakrima je ostao jad i čemer, ali i dvadeset jedna ranjena osoba, od kojih je jedna, Petar Martinović iz Malog Orašja preminuo nepuna dva meseca od dana ubistva svojih drugova. Kosta je bio premlad da za svoje zlodelo odgovara po Krivičnom zakoniku, ali su njegovi roditelji krajem 2023. proglašeni krivim pred Višim sudom u Beogradu, dobivši kaznu od ukupno oko 18 godina zatvora. Kazna im je oboma sledovala zbog zapuštanja i zlostavljanja maloletnika, a ocu i za teško delo protiv opšte sigurnosti.
Smrti Bojane Asović (11), Ane Božović (11), Katarine Martinović (12), Mare Anđelković (13), Eme Kobiljski (13), Sofije Negić (13), Andrije Čikića (14), Adriane Dukić (14), Angeline Aćimović (14) i Dragana Vlahovića (53), „namirene“ su sa ni pune dve godine zatvorske kazne, podeljene na dva počinioca.
Kad maksimum postane minimum
Slično je prošao i Uroš Blažić, osuđen na 20 godina zatvora zbog krvoprolića u selima nadomak Beograda, maksimalnih u odnosu na njegovu starosnu dob od tada 21 godine, ali minimalnih u poređenju sa težinom zločina. Roditelji Nikole Milića (14), Aleksandra Milovanovića (17), Marka Mitrovića (18), Lazara Milovanovića (19), Nemanje Stevanovića (21), Milana (22) i Kristine Panić (19), Dalibora Todorovića (24), i pomenutog Petra Mitrovića (25), nisu pravedno „obeštećeni“ (premda je svaka cena više nego besmislena) ni presudom istog, Višeg suda u Smederevu, Uroševom ocu Radiši. Osuđenom na istu kaznu zbog nezakonitog držanja oružja, kojim je masakr i počinjen.
Brzo je formirana radna grupa pri Vladi, sastavljena od stručnjaka i političara, pa je ostala sumnja u kojoj meri je ona služila za politički krizni menadžment, a koliko je bila posvećena prevenciji sličnih tragedija
Oružje je bilo prvi strateški cilj predsednika Aleksandra Vučića, koji je sproveo „urgentnu meru“ predaje registrovanih i neregistrovanih ubojitih naprava (da bi se dve nepune godine kasnije u državnom arsenalu našao zvučni top). OŠ „Vladislav Ribnikar“ predsednik je obišao tajno, nekih mesec dana posle nesreće, „da od toga ne bi pravio pompu“, dok je u domaćinstva žrtava iz Dubone i Malog Orašja svraćao baš zbog kamera i porasta popularnosti.
Psihičke rane preživelih školaraca niko nije adekvatno vidao, pa su lečena pesmom koju je jedan od nastradalih voleo da peva na ekskurzijama, kako bi se mališani „povezali sa dušom preminuloga“. Metod je bio iz opsega muzikoterapije, što ju je domaćem tržištu prilagodila i u „Ribnikaru“ sprovela Ranka Radulović. Na svoju ruku, ali uz saglasnost i preporuku Ministarstva zdravlja.
Roditelji žrtava skupljali su se po parkovima, jedni druge tešeći. U suzama i zagrljaju bili su i drugovi poginulih „ribnikaraca“, budući da država nije našla način da ih obuhvati organizovanim programom podrške. Nekih pokušaja je istina bilo, ali neusklađenih sa potrebama ožalošćenih, koji su o tome svedočili u medijima.
Porodice pobijenih u Duboni i Malom Orašju družile su se po kućama i na grobljima, smatrajući da baš ništa ne može da im ublaži traumu. Osim povremenih susreta sa sapatnicima iz centra Beograda, što su im priređivale humanitarne organizacije.
U dva pitoreskna sela napravljeni su memorijali, spomen-humka na mestu masakra u Malom Orašju, i murali usmrćenih u Duboni, na privatnu inicijativu i skromnu finansijsku pomoć Opštine Mladenovac. Kao najmanja moguća mera pijeteta prema „ribnikarcima“, umesto zatvaranja i izmeštanja škole, dogovoreno je otvaranje Memorijalnog centra.
Prevencija ili promocija
U tu svrhu „brzo je formirana radna grupa pri Vladi, sastavljena od stručnjaka i političara, pa je ostala sumnja u kojoj meri je ona služila za politički krizni menadžment, a koliko je bila posvećena prevenciji sličnih tragedija“, kaže Aleksandar Baucal, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, i jedan od članova multidisciplinarnog tima eksperata. Formiranog da osmisli kroz kakav format ćemo se sećati nastradalih.
Međutim, „kako je došlo do izvesnih nesuglasica u radu ovog tima, postupak raspisivanja međunarodnog konkursa za arhitektonsko rešenje Memorijalnog centra odložen je za period nakon obeležavanja dvogodišnjice smrti naše dece“, objašnjava Ivan Božović, otac usmrćene Ane iz „Ribnikara“.
Kako je došlo do izvesnih nesuglasica u radu, postupak raspisivanja međunarodnog konkursa za arhitektonsko rešenje Memorijalnog centra odložen je za period nakon obeležavanja dvogodišnjice smrti dece
Bilo je i cirkusa sa smenom direktorke škole Snežane Knežević jer isprva nije htela da podnese ostavku, smatrajući se nevinom, ali je ipak, na pritisak javnosti razrešena. I bila zamenjena Anđelom Popović, a ona, nakon ostavke, Olgom Mitrović, koja je na toj funkciji izdržala dva meseca. U atmosferu „osinjaka“, kako su pojedini opisivali ambijent „Ribnikara“, gurnut je Ljubomir Pjevović, koji se od decembra 2023. bori sa „neviđenim pritiscima“ da održi renome ove o/ugledne ustanove.
Ministarstvo prosvete sada vodi kontroverzni Dejan Vuk Stanković, a doskoro je u toj fotelji bila Slavica Đukić Dejanović, i sama poznata po bespogovornoj poslušnosti vlastima. Njen prethodnik, Branko Ružić, aktuelan u vreme masakra, napravio je presedan podnevši odmah ostavku „iz osećaja odgovornosti“.
Od svih propusta vezanih za nezapamćene nesreće, istina – pomešanih sa pokušajima da ova tragedija ostane jedinstvena, Baucal izdvaja „uporno zaobilaženje pitanje odgovornosti“.
Nasilje u javnosti još prisutnije
„Da je obrazovana nacionalna komisija, sa pristupom svim dokumentima, dobila bi se šira slika tragedije u ‘Ribnikaru’ i dobio uvid u odgovornost svih aktera koji su mogli da je spreče“, profesor kaže za Radar. „Pored toga, mislim da je velika greška što se ništa nije uradilo da se smanji nasilje prisutno u medijima, ali i javnom životu, već je ono, po mom utisku, eskaliralo. Posebno loše je to što se ono promoviše od strane nosilaca najviših funkcija u državi“, Baucal zapaža.
Zaključak bi mogao da bude i da se baš ništa nije učinilo povodom opominjućih tragedija, i da se i dalje vrtimo oko „mrtve tačke“, izloženi najrazličitijim opasnostima.
