Uoči 15. po redu „Gergine“, festivala vlaške muzike u Negotinu, u autobusu koji je iz Beograda krenuo prema Zaječaru i Negotinu, vozio se i mladić koji je rođen 1995. godine tokom operacije Oluja. Baš kada su se pred Beogradom udari stišavali, umesto u porodilištu ili u kući u Petrinji, u koloni vozila kojima je bio zabranjen ulaz u srpsku prestonicu, majka ga je donela na svet. Porodicu je put dalje „nosio“ u Zaječar. Roditelji i danas tamo žive, sestra u Emiratima, a on je postao ugledni građanin Holandije.
Pričom o svom poreklu nadovezao se na priču starije gospođe koja je sedela pored njega. U isto vreme i ona je sa svojom mladom porodicom proterana iz jednog drugog grada na Baniji. Danas ta žena živi u Masačusetsu sa ćerkom doktorkom i unucima Srbo-Amerikancima. Nedostaje joj njena zemlja – i prva i druga.
Do vozača je sedeo njegov mladi kolega. Arun, Šrilančanin.
„Ako govoriš engleski, pitaj ga nešto. Koliko ima godina? Je li oženjen? Koga ima kod kuće“, zainteresovao se vozač.
„Jako su dobri ljudi, imam u Holandiji jednog odande. Veruju da se duša posle smrti seli u drugo telo, kao u drugo mesto, ali da nosi zasluge iz prethodnog.“
Melodije romanskog jezika
Vozač je bio zadovoljan da čuje nešto novo. On je iz jednog sela u okolini Kladova koje je u prošlosti naseljeno kolonistima iz Crne Gore.
Sasvim slučajno se dogodilo da toga dana moji saputnici budu sa Banije, odakle je otac mog oca – Srbin iz Hrvatske. A putovala sam da saznam nešto o narodu kome je pripadao otac moje majke – Vlah iz Srbije.
Istoričari i geografi opisivali su i s manje ili više uspeha dokazivali poreklo Vlaha. Dominantne su tvrdnje da je reč o potomcima različitih starobalkanskih romanizovanih naroda – često se spominju Tračani – ali to je istorija. Oni koji se sada terenski bave ovom temom mudro se slažu da na ovakva pitanja moramo odgovarati – mudro. Iz današnje perspektive insistiranje na genezi bilo koje etničke zajednice, kategorizacijom svojstvenom dalekoj prošlosti, nudi ogromne šanse za pogreške.
Ono što se sa sigurnošću može reći jeste da je vlaški, koji spada u grupu istočnoromanskih jezika i u različitim oblicima se govori u Bugarskoj, Severnoj Makedoniji, Grčkoj, Albaniji, Srbiji, kao i u Rumuniji, jezik starosedelaca ovih prostora. Razlikuje se od književnog rumunskog, u meri u kojoj se razlikuju književni i narodni jezik. Govornici jednog i drugog lako se sporazumevaju, osim kada se radi o tome da li su to dva jezika ili dva dijalekta jednog jezika. I, ako je u pitanju dijalekat, koji onda jezik ima prvenstvo?
Kada sam krenuo u školu možda sam znao pet reči na srpskom jeziku. U vlaškim selima postojao je pripremni razred za učenje srpskog da bismo mogli da pratimo nastavu u školi. Situacija se izmenila
Vlasi u Srbiji žive na severoistoku zemlje, u delovima koje zapljuskuju Dunav, Mlava, Morava, Timok i Pek, gde se uzdižu Homolje i Rtanj. Ovaj kraj je (bio) bogat rudom zlata, zbog čega se kaže da je žuta vlaška boja. Sedište Nacionalnog saveta Vlaha je u Petrovcu na Mlavi. Drugi veći gradovi u kojima žive su Bor, Negotin, Zaječar i Majdanpek. Na ulicama, ovde, nije neobično čuti melodični romanski jezik, ali je još manje retko da jedna osoba govori malo na srpskom, malo na vlaškom – u istoj rečenici.
„Vi i kod kuće govorite na vlaškom?“ „I vlaški i srpski.“ „A deca?“ „Ah, deca pričaju nemački. Žive preko.“
Verovatno je i najtačnije i najpreciznije dvojezičnost uzeti kao ključ za razumevanje Vlaha u Srbiji. U predgovoru prvom srpsko-vlaško-nemačkom rečniku, autori pišu o svojoj želji da mladi ljudi koji potiču iz vlaških porodica, a odrastaju u zemljama EU, dobiju priliku da savladaju osnove maternjeg vlaškog – jezika svojih predaka, i srpskog – jezika zemlje iz koje vode poreklo.
Festival i izložba
Doktor Siniša Čelojević je ginekolog u penziji. Rođen je u Prahovu, nedaleko od Negotina. Tokom svoje dugogodišnje prakse dok je stasavao kao lekar upoznao je ljude iz svog kraja, razvio obzir o krupnim društvenim promenama i o tome da izvorno, autentično i drevno mogu da ustuknu i budu zaboravljeni pred izazovima novog vremena. Zajedno sa Snežanom, svojom suprugom, i još nekoliko zaljubljenika u vlašku tradiciju 2009. godine osnovao je udruženje „Gergina“ kome je cilj očuvanje običaja, kulture, tradicije, jezika i identiteta Vlaha. Prvi izazov ovom poduhvatu bio je nepostojanje pisma.
„Udruženju je prethodio istoimeni festival vlaške muzike u Negotinu, posle čega su interesovanje i entuzijazam da se bavimo, čime se danas bavimo, skočili. Bio je to pionirski poduhvat s težnjom da postane tradicija i, evo, održan je 15. put. Prvi dan festivala je takmičarski, drugi je revijalnog karaktera. Želimo da podstičemo mlade muzičare da sviraju izvornu vlašku muziku i da podržimo njihov rad. Zbog toga dodeljujemo novčane nagrade za najbolje vokalne i instrumentalne soliste, a od prošle godine nagrađujemo i najbolje strane učesnike. Do sada su nastupali izvođači iz Severne Makedonije, Rumunije i Bugarske, a voleli bismo da ugostimo i umetnike iz Grčke i Albanije. Nastupa se u narodnoj nošnji kraja iz koga je numera, jer je namera da se prikaže bogatstvo i različitosti u tradicionalnom odelu. Na repertoaru je isključivo izvorna muzika, pesma i kola. Postoje jasne propozicije; neke pesme su snimljene pre više od pola veka. Novokomponovana vlaška muzika je namenska, tako da toga nema“, objašnjava doktor Čelojević.
I ove i prošle godine dane muzike i igre pratila je izložba vlaškog tradicionalnog kostima, autora Milana Nikolića iz Kobišnice, studenta etnologije i antropologije. Milan je tek polazio u školu kada je festival osnovan, a danas je neizostavni učesnik u predstavljanju ovog dela tradicije. Njegovo zanimanje za narodni izraz javilo se u seoskom KUD-u. U srednjoj školi je započeo terenski i kolekcionarski rad na sakupljanju vlaške nošnje i predmeta kojima su se ljudi služili u prošlosti.
„Prvo su me privukle stare fotografije na kojima su ljudi u narodnoj nošnji. Tako je počelo. Posle šest godina od kad sam došao u posed prvog predmeta slobodno mogu da se pohvalim da imam najveću kolekciju u čitavoj Krajini. Neke predmete sam dobio od starijih meštana, ili od onih koji su ih nasleđivali. Nešto sam kupovao na buvljacima. Ima predmeta iz 19. veka koje sam pronašao na otpadima“, sa zadovoljstvom govori mladi etnolog Milan.
Dan vlaškog jezika
Festival je vezan za proslavu Uskrsa, organizuje se drugog i trećeg dana praznika u Domu kulture „Stevan Mokranjac“. Pored praktičnih razloga, jer u to vreme naši ljudi dolaze iz inostranstva, može se reći da taj trenutak održavanja festivala ima i dublju značenjsku vezu sa poimanjem vlaškog identiteta. Cvetnost, raznobojnost, razigranost, slavljenje života i specifično razumevanje smrti, prevazilaženje ovog dualizma i duboka povezanost sa prirodom, što uistinu odlikuje mnoge narodne kulture, u punoj formi i na simboličkom nivou lakše se prepoznaje u proleće (na vlaškom primăvara) i može se odnositi upravo na ovaj klizni hrišćanski praznik.
Postoji nada da se čitaoci do sad nisu razočarali. Govorimo o Vlasima, a još ni reči o vlaškoj magiji. Biće. Ali, krenućemo od toga što većina na pominjanje Vlaha ima jednu te istu asocijaciju, a što izvesno govori o stvarnom nepoznavanju.
Zahvaljujući vukovskom zalaganju članova udruženja, na sednici Nacionalnog saveta Vlaha 24. januara 2012. usvojena je vlaška azbuka, a 2022. doneta je i odluka o standardizaciji jezika. Ove godine 24. januar je proglašen za Dan vlaškog jezika, na kome je do danas udruženje „Gergina“ objavilo 37 knjiga; među njima je i Zbirka savremene vlaške poezije.
„Ćirilica je prvo pismo kojim su se služili Vlasi na Balkanu, zbog uticaja Vizantije. U srednjovekovnim manastirima tekstovi na vlaškom jeziku ispisani su ćiriličnim pismom. To je vlaški, a ne rumunski jezik, Rumunija je značajno novija tvorevina, u odnosu na Vlašku, kneževinu iz ranog 14. veka. Latinica je bio logičan izbor, jer smo romanofoni. Kada sam krenuo u školu možda sam znao pet reči na srpskom jeziku. U vlaškim selima postojao je pripremni razred za učenje srpskog da bismo mogli da pratimo nastavu u školi. Situacija se izmenila. Danas organizujemo seminare za prosvetne radnike, i oni su licencirani od strane Nacionalnog saveta da organizuju nastavu iz izbornog predmeta: Vlaški govor sa elementima nacionalne kulture, koji ove godine pohađa 743 učenika“, priča doktor Čelojević.
Uticaj Rumunije
Nacionalni savet je poslao zahtev Ministarstvu prosvete, da se reč „govor“ u nazivu predmeta izmeni u „jezik“. Pretpostavljamo da bi lingvisti i stručnjaci ovde trebalo da imaju završnu reč, međutim postoji izreka: jezik je dijalekat sa političkom karijerom. Ili, u ovom slučaju još primenjivija: jezik je dijalekat sa vojskom, grbom i zastavom.
„Vlaška etnička zajednica trpi snažan negativan uticaj iz Rumunije. Oni su pre četiri godine usvojili u Senatu odluku, ili zakonsku regulativu, da su svi Vlasi na Balkanu Rumuni, a da je vlaški jezik dijalekat rumunskog. Za nas je to neprihvatljivo. Na popisu se tek hiljadu ljudi izjasnilo da su Rumuni, a više od 21.000 kao Vlasi. Imamo nekanonsko delovanje Rumunske pravoslavne crkve koja je ovde otvorila svoj vikarijat, sve uz prećutno odobravanje i dogovor vlasti u Srbiji. Pojavili su se sveštenici iz Rumunije koji primaju platu iz svoje zemlje, a ovde obavljaju službu bez nadoknade. Mi nismo Rumuni, naša zemlja je oduvek bila Srbija, a ne Rumunija. Moj pradeda Gică alu Čeloju (Đorđe M. Čeloj) je poginuo na Solunskom frontu, odlikovan je zlatnim vojničkim ordenom Karađorđeve zvezde sa mačevima. Kako bih ja sad mogao da se osećam kao da je Rumunija moja matična zemlja? Mi smo odani našoj zemlji i želimo da ona pokaže više razumevanja za naše potrebe i naše probleme.“
Upravo ovde nametnulo se pitanje: kako je tamošnje stanovništvo reagovalo na nedavne uvrede u javnosti na račun celog naroda? Nedavno su na TV Informer, pored aktuelnog načelnika Uprave kriminalističke policije Ninoslava Cmolića, još dva gosta, potpisani kao penzionisani načelnik uprave za krvne delikte i drugi kao psiholog, izneli niz tvrdnji kojima se omalovažava stanovništvo Istočne Srbije.
Nacionalni savet Vlaha, Vlaška narodna stranka, gradonačelnik Bora i poverenica za zaštitu ravnopravnosti osudili su ovaj gest. Što se tiče vlaške zajednice, olakšavajuća okolnost je da se radi o jednom tabloidu koji dokazano nema profesionalnu ili moralnu težinu, pa stvarnih razloga za nekakvo uzbuđenje nije bilo.
„Nedopustivo je podsmevati se jednoj etničkoj zajednici koja je mnogo dala za ovu državu. Pre, otprilike pola godine na Happy televiziji neko je govorio o Istočnoj Srbiji kao o području endemskog sifilisa. To jeste bio slučaj, ali pre Drugog svetskog rata! S pojavom penicilina, sifilis je iskorenjen. I sad ti dovedeš, kao, stručnjaka da govori o tome. Al, to su uvek neki tabloidi. Mi smo poslali dopis s molbom da se jednom mesečno na RTS-u emituje polusatna emisija o kulturi i tradiciji Vlaha, nismo dobili odgovor. U Makedoniji se na televiziji jednom nedeljno prikazuje program na vlaškom, dva puta dnevno na radiju. Nama bi značilo da predstavimo bogatstvo ove tradicije, a ne da nas jedino poistovećuju s magijom“, otvoren je doktor Čelojević.
Bajalice
Što se našeg sagovornika tiče, vlaška magija je svojevrsni kulturološki fenomen. U vremenu kada nije bilo moderne komunikacije, saobraćaja, televizije, kada nije bilo doktora, u svakom selu je postojala žena koja je znala kako da pomogne. Ljudi su oduvek imali potrebu da se nekome obrate kada ih nešto muči, boli, kada njihova stada ne daju mleka, kada se plaše; Isto tako, kao snalažljiva vrsta iznalazili su rešenja, a priroda s kojom su bili u dodiru nudila ih je pregršt.
„Našem udruženju je pre četiri godine odobren projekat skupljanja vlaških bajalica. Išli smo po selima i zabeležili oko 50 bajalica. Vodio sam razgovore sa tim ženama. Neke su rekle da su se njihove babe time bavile, da su one učile od njih. Zanimljivo je da su mi neke žene rekle da su sanjale. To je uvek isti san. Javi im se neki s bradom i kaže: ti si obdarena da pomažeš ljudima. I, to tako krene. Muževi su ih nekad korili zbog bajanja, pa su one odustajale. Ali, posle nekog vremena ponovo bi sanjale isti lik, koji ih opomene na zadatak da pomažu ljudima, i one bi iznova počinjale. Pitao sam: odakle im tekstovi bajalica? Sami naviru. To je njihova priča.“
Vlaška magija je svojevrsni kulturološki fenomen. U vremenu kada nije bilo moderne komunikacije, saobraćaja, televizije, kada nije bilo doktora, u svakom selu je postojala žena koja je znala kako da pomogne
Da bi bajanje bilo učinkovito, žene su morale da se s njima „venčavaju“ u crkvi. Žena bi u tim prilikama kod sebe u džepu držala amajliju, obično teglicu s vodom, medom i bosiljkom, i dok je sveštenik obavljao svoj ritual venčanja, ona bi sprovodila svoj i izgovarala u sebi reči bajalica. Tim činom ona je venčana svojim darom – darom da pomaže drugima.
„Sigurno ima i onih koji se bave nečim što se naziva crna magija, ali to nije bio predmet našeg interesovanja. Čuo sam priču o jednoj babi iz Majdanpeka koja se pre jednog veka skidala gola noću na potoku, prizivala demone, šta li. Danas nema nikoga od te porodice, na vlaškom se kaže: sa părăsît – nestali su“, govori doktor Čelojević o onome što je saznavao dok je 2020. beležio narodna pripovedanja i običaje u krajevima Istočne Srbije.
Životi u službi države
Kao i predak doktora Čelojevića, i moj deda je bio učesnik rata i svoj život je stavio u službu ove države, kako god da se ona u tom trenutku zvala. Isto su činili i njegovi preci, a isto je bilo i devedesetih. Mladići, Vlasi, mobilisani su i odvođeni na front u Slavoniju i Baranju, na Kosovo – ne pravi se razlika među prolivenim krvnim zrncima – ,,tuđe’’ dece.
O razlikama govorimo kada uživamo u bogatstvu i raznorodnosti što je uvek prednost (nesumnjivo i neminovnost) jedne kulture, umetničke prakse, jednog prostora. Kada smo vešti da prepoznajemo varijacije u melodiji, motivu, reči, običaju, pokretu, nošnji, receptu. Takođe, razlike se ističu iz oportunih razloga, kada se perfidno i propagandno sprovodi nepoštena i opasna podela na ‚‚nas i njih“.
