Tema kojom se Radar najviše bavio u prvoj godini do početka studentskih protesta – a svakako najduže – jeste da li će se realizovati rudnik litijuma kraj Loznice i kakve sve ekonomske, ekološke i političke posledice takav plan nosi sa sobom. Litijum, Rio Tinto i protesti protiv oba, bili su predmet ne samo naših analiza i istraživanja, već i kolumna stručnjaka, akademika i aktivista, a iskakali su čak i u intervjuima sa glumcima.
Značajna pitanja
U retrospektivi, da nismo precenili društveni značaj ovog pitanja najbolje govori misao iz avgustovskog razgovora sa piscem i jednim od osnivača ProGlasa Gojkom Božovićem: „Daljim insistiranjem na rudniku litijuma vlast rizikuje da izazove veliku društvenu i političku krizu. Ključno je pitanje: hoćemo li da budemo društvo solidarnih, slobodnih i kreativnih ljudi ili sirovinska baza?“ I koliko god okidač u vidu pada nadstrešnice bio značajan u konačnom ostvarenju takve krize i nastanku pokreta koji je upravo izraz solidarnosti, težnje za slobodom i neograničene kreativnosti, jasno je da on nije nastao u vakumu već se nadovezao na talas antilitijumskih protesta – u tom trenutku, najveći protestni pokret od 2000. godine.
Još pre nego što je država obrisala famoznu (i pokazalo se, krajnje neiskrenu) „tačku“ na projekat Jadar, tragom analize o trošenju novca Rio Save koju je izradila advokatska kancelarija Đorđević, pozabavili smo se njihovim finansijama. Uprkos glasini o otpuštanju radnika krajem 2023, čijem je širenju doprinela i ministarka rudarstva i energetike Dubravka Đedović Handanović, kompanija je u narednu godinu ušla sa rekordnih 150 zaposlenih – duplo više nego što su imali 2020. kada masovni protesti nisu bili ni na vidiku. Štaviše, uklanjanje pravnog osnova za realizaciju Jadra nije sprečilo Rio Tinto da počne da ulaže enormne svote novce, pa su tako pre dve godine u proseku trošili preko 200.000 evra dnevno na konsultantske usluge.
Ekonomista Božo Drašković ocenio je da takvo bildovanje troškova omogućava Vladi Srbije da preti narodu odštetnim zahtevom pred međunarodnom arbitražom, ali i da se ne radi samo o metodu pritiska na javno mnjenje: „Oni koji pripremaju teren u slučaju Rio Tinta, spremaju se da čak i ako otpor naroda bude takav da ne mogu silom da dođu u prostor za eksploataciju, mogu da zarade na nama dve milijarde. Zato što smo mi i nevični i vrlo često korumpirani u tim procesima arbitraža i postoji uvek opasnost da se one izgube“.
„Rio Tinto se stvarno ponaša kao država u državi i čak ima svoje ambasadore – a to su najviši državni funkcioneri. Tako nešto nisam videla u drugim zemljama, naročito ne u Australiji, gde rudarski lobi i te kako ima uticaj na politiku. Ali ovo ovde je neuporedivo“ – Bojana Novaković
I dok takav neokolonijalni aranžman nije neuobičajen, u slučaju Srbije zabeležen je i pomalo neverovatan momenat, pošto se ispostavilo da je Rio Tinto još 2020. godine prijavio EU da će jedan od ključnih fokusa njihovog lobističkog delovanja (uz očekivani interes za regulativu o mineralnim sirovinama i baterijama) biti pristupanje Srbije EU. Na pitanja da li postoji saglasnost Vlade za tako nešto, i ukoliko se ne radi o dogovoru sa Rio Tintom, da li poseduje mehanizam da se zaštiti od eventualne štete koja može da nastane od neadekvatnog samoinicijativnog zastupanja interesa Srbije od strane privatne kompanije, Radar nije uspeo da dobije zvaničan odgovor od nadležnih.
Ali neku vrstu odgovora o razmerama dogovaranja dobili smo prošlog leta, kada je ubrzo nakon što je tadašnji potpredsednik Evropske komisije Maroš Šefčovič izjavio da je „bilo nekih pravnih pitanja koja se sada razmatraju između kompanije i vlade“, usledila odluka inače mnogo tromijeg Ustavnog suda da je Uredba kojom je obustavljen projekat Jadar – nezakonita. Projekat je vraćen na kolosek, a u Beogradu munjevito organizovan samit o kritičnim sirovinama na kome je Aleksandar Vučić ugostio Šefčoviča i odlazećeg nemačkog kancelara Olafa Šolca.
„Njima je u prvom planu da se otrgnu od zavisnosti od Kine po pitanju litijuma i verovatno su zadovoljni što su u Evropi pronašli državu poput Srbije, koja će da rudari litijum a neće da postavlja previše pitanja i nisu joj ekološki standardi na prvom mestu. Vučić bi želeo da podeli odgovornost sa Nemačkom, ali jedino država Srbija može da bude odgovorna za tako ozbiljan posao. A Srbija ne može da propiše standarde sa kojima bi se kompanije poput Rio Tinta i Mercedesa uskladile, zato što je Vučić do sada sto puta pokazao da, kao ucenjen čovek, niti ima želje niti snage da se odupre bilo kakvom pritisku i da mora da igra onako kako mu sviraju – zato što će mu onda tolerisati krađu na izborima, dehumanizaciju ljudi, potpunu eroziju ljudskih prava i sve ostalo što sprovodi poslednjih 12 godina“, izjavio je advokat Jovan Rajić povodom dogovaranja strateškog partnerstva o održivim sirovinama sa EU.
I zaista, pitanje izborne krađe i legitimnosti režima SNS-a je nekako skinuto sa evropske agende, što je za vlast neupredivo bolja pogodba nego što bi bilo stvarno pristupanje EU i potencijalno ostvarivanje noćne more sa transparenata „smeši ti se, smeši, Laura Koveši“. Zauzvrat, Rio Tintu je Ministarstvo zaštite životne sredine dozvolilo da suprotno propisima te iste EU, pa čak i domaćoj praksi, pocepa studiju uticaja planiranog rudnika na tri odvojene celine – podzemni rudnik, postrojenje za preradu i deponiju otpada – kao da se radi o nepovezanim stvarima (da neće možda postrojenje prerađivati rudu iz Kine, a na jalovištu završavati otpad iz Majdanpeka?) i tako zamagli ukupan efekat koji će projekat Jadar imati na okruženje.
A Nemačka je sebi obezbedila vreme, potrebno da razvije sopstvenu proizvodnju litijuma na način koji ekološke standarde ne stavlja na poslednje mesto. Kako je Radar imao priliku da se uveri u Saksoniji, nemački pandan projektu Jadar, rudnik Cinvald, još uvek razmatra moguća tehnološka rešenja i nije aplicirao za dozvolu. A kada na to budu spremni, o njoj će odlučivati Saksonska rudarska uprava – formalno u sklopu ministarstva, ali nezavisno stručno telo čiji načelnik svoj posao doživljava kao prvu liniju odbrane od pritisaka politike.
Srbija neće propasti bez litijuma
U razgovoru sa američkim biznismenom Lukom Ercegom u septembru, postavili smo pitanje zbog čega je napustio posao sa litijumom još 2013. godine i da li se pokajao:
„I dan-danas i ja i moja firma savetujemo kompanije i investitore koji se, između ostalog, bave i litijumom, ali ne isključivo tim biznisom. Cene su u međuvremenu najpre išle naviše, a onda su pale, jer su mnoge kompanije smanjile proizvodnju električnih automobila. Samo Tesla povećava proizvodnju, svi ostali smanjuju. Suština je u tome da se litijum ne koristi kao gorivo, pa se i ne troši. Jednog dana, kad do sada proizvedene litijumske baterije izgube efikasnost i istekne im rok trajanja, one će se reciklirati i taj litijum će moći ponovo da se koristi. Kada se to desi, neće više biti potrebne nove količine litijuma i to ljudi moraju da shvate. Otkako smo mi odustali od našeg projekta, ne znam da li se otvorila ijedna nova fabrika, jer nema ni razloga za to.
Do 1998. SAD su bile najveći proizvođač na svetu i u to vreme se 97 odsto litijuma dobijalo preradom rude, da bi 1999. na to tržište ušli Argentina i Čile sa svojim proizvodima, čija je cena bila samo 1.300 dolara po toni. I danas oni mogu da proizvedu tonu po ceni od 1.500 do 2.000 dolara. Kako njima neko može da konkuriše? Ti, marginalni troškovi proizvodnje za litijum su najveći kad se dobija preradom rude i zato ona može biti isplativa samo dok su cene „jake“, dok litijum iz slane vode ne može da podmiri svu tražnju. Konačno, u SAD su u poslednje vreme pronađene ogromne količine litijuma u iskorišćenim naftnim bušotinama i u toj slanoj vodi ima tri-četiri puta više litijuma nego u slanom jezeru iz koga smo mi želeli da ga proizvodimo. Ako Srbija već hoće litijum, zašto prvo ne ispita da li ga ima u vodi koja je popunila mesta odakle se nekad vadila nafta po Vojvodini, jer bi njegova proizvodnja u tom slučaju bila mnogo jeftinija i ekološki prihvatljivija. To bi bilo mnogo bolje od projekta Jadar.“
