– Koji Peđa, sine, i koji potpis?
– Pa, Terzić, gradonačelnik. Zamolio vas je da dođete u prostorije stranke i povučete potpis koji ste dali za apoteke zato što ste obmanuti.
– Što obmanuta? Ja sam to potpisala zato što stvarno ne želim da damo naše apoteke nekome. Nema šta, niko tu mene nije prevario, i odakle vama moj broj uopšte?
– Ma dobro, šta se ja tu raspravljam sa vama!
I onda taj ženski glas pre prekidanja veze, navodno sugeriše nekom sa kim sedi u kancelariji: „Piši da ova žena neće i pošaljite njen broj za Beograd pa neka vide šta će s njom.“
Ovako svedoči da je tekao telefonski razgovor sa nekim ko se predstavio sa „zovem iz Srpske napredne stranke“ jedna od Kraljevčanki koja je potpisala zahtev za raspisivanje referenduma na kom bi se odlučilo o sudbini Odluke skupštine grada Kraljeva o izdavanju najprofitabilnijih objekata Apotekarske ustanove privatnom zakupcu. Važno je naglasiti da se radi baš o zahtevu, a ne o mnogo manje formalnoj peticiji, jer dokument koji je potpisalo oko 11.000 žitelja Kraljeva ima snagu koju Ustav Republike Srbije definiše kao suverenost već u članu 2: „Suverenost potiče od građana koji je vrše referendumom, narodnom inicijativom i preko svojih slobodno izabranih predstavnika. Nijedan državni organ, politička organizacija, grupa ili pojedinac ne može prisvojiti suverenost od građana, niti uspostaviti vlast mimo slobodno izražene volje građana.“
„Da me prijavi u Beograd! Pa šta ona misli, da me uplaši time. Uostalom, šta mi mogu?“
A izraz lica dodatno pita: „Da li da očekujem neku osvetu?“ Taj strah se već uspešno vijori ovde nad svačijom savešću
Može li se to prisvajanje ipak desiti, ili se, pak, desilo dosta ranije? Nije ovo prvi test ustavnosti funkcionisanja vlasti u Srbiji, da se razumemo, ali inicijativa koju su pokrenule zaposlene u Apotekarskoj ustanovi, a zdušno podržale baš sve opozicione grupe i sami potpisnici, izgleda da je sasvim ogolela uzurpirani sistem i u još par koraka može pokazati zašto su se svi dosadašnji pokušaji uspostavljanja administrativnih državnih procedura pokazali jalovim.
Dakle, ostalo je još samo par proceduralnih koraka koje je predvideo novi Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi, donet pre dve godine, baš kad je krenula pobuna protiv iskopavanja litijuma, koja je bila nakratko blokirala Srbiju. Ostalo je da, po tom novom zakonu, sada nadležna, Gradska izborna komisija proveri validnost podnetih potpisa, za šta rok od 30 dana ističe gotovo dok čitate ovaj tekst, i da Skupština grada potom donese odluku o sprovođenju samog referenduma. Bio bi to prvi lokalni referendum sproveden u skladu sa tim zakonom i koji, sudeći po ponašanju vlasti, ne bi dobra doneo njenoj stabilnosti i onda čine sve da se to pretvori u neuspeh. U lakrdiju se već dobrim delom pretvorilo. Mada, ova lakrdija nije nimalo zabavna, a još manje je smešna jer je predsednica Gradske izborne komisije Danijela Majstorović bila prinuđena da podnese ostavku, i to ne da ne bi učestvovala u nekakvoj lakrdiji, nego više verovatno da ne bi počinila niz krivičnih dela u pokušaju da sprovede opstruktivne namere vlasti. A da se radi o opstruktivnoj nameri govori svaki njihov postupak u ovom procesu, baš kao i prostačke, i nimalo naivne metode, kojim pokušava da se denuncira skoro svako ko u procesu učestvuje na strani koja se trudi da referendum uspe.
Zatečenu opremu, a tu se nalaze autoklavi, komore za sterilnu izradu preparata, za izradu lekova sa razblaženjem za decu, destilatori, precizne vage i uređaji za merenje i sve ostalo od velike vrednosti, popisali su kao inventar sa napomenom da sve što je starije od 10 godina i nema vrednost
Predrag iz naslova ovog teksta, i u stvarnom životu, i na društvenim mrežama ima i „dr“ titulu ispred, pa mu ni to, a ni bilo kakav osećaj sramote, nije bilo prepreka da na svom fejsbuk-profilu objavljuje fotografije opozicionih odbornika sa komentarima nedostojnim kafanskih dobacivanja koja prethode tučama, a kamoli javnog obraćanja gradonačelnika desetog po veličini grada u ovoj državi. „…Već dve godine nosi istu majicu. Aman, čoveče, operi konačno tu majicu i prestani da lažeš narod!“ Tim rečima, doslovno! Takav je serijal objava o opozicionim odbornicima na zvaničnom profilu doktora političkih nauka sa najvišom gradskom funkcijom.
Za zakupca je jasno šta su mu interesi
U mnogo manje formalnom, ali neuporedivo opasnijem i nepotpisanom sadržaju našao se kolega ovog odbornika, kome se na posteru kojim je oblepljen grad pridružila zastava NDH sa pripadajućim ustaškim simbolima i natpisom „ustaški starosedelac“. Ako je ovo javno, onda možemo samo da naslutimo kako izgledaju razgovori unutar stranke i među ljudima koji nalažu i vode antireferendumske aktivnosti, koji su i mogli da dovedu do iznenadne odluke predsednice GIK da podnese ostavku.
U odborničkom razgovoru sa jednim gradskim većnikom, on je na pitanje „kako je moguće da se ovoliko igrate sa procedurama?“, odgovorio dosta jednostavno i naizgled opravdavajuće: „Pa je l’ ti misliš da se mi zaista nešto pitamo?“ Izuzimanje iz odgovornosti deluje kao lagan manevar iz materijalne, moralne, ali i krivične odgovornosti koja ipak uvek izostane. Ako se ne pitaju većnici, a očigledno nije dobro ni da se pitaju sami građani, ko se onda zaista pita o sudbini javne imovine. Nije ovo retorički postavljeno pitanje, jer zaista nije sasvim jasno ko osim zakupca ima konkretan interes da građanima ograniči primarnu zdravstvenu zaštitu, a Apotekarska ustanova je deo baš te, primarne zdravstvene zaštite čije bi kapacitete građani da odbrane na referendumu.
Zakupac nije dobio samo objekte, nego dobro razrađen posao, opremu koju je dovoljno samo da prestane da koristi i tako izabere najprofitabilniji oblik poslovanja bez obzira na interes pacijenta
Za zakupca je jasno šta su mu interesi, iako nije baš tako kristalno jasno, a ni transparentno ko je sve bio i ostao u konzorcijumu sa Great Pharmacy koji je potpisao ugovor sa Gradom. Ova kompanija je dobila na korišćenje objekte na najprometnijim mestima (a Ustanova, osim u Kraljevu, ima objekte i u Raški i Vrnjačkoj Banji), a zbog posebnog radnog zaključka Skupštine, preuzela je i obavezu rada jednog objekta u dvadesetčetvoročasovnom radnom vremenu, što je jedna od važnih osobina primarne zdravstvene zaštite – dostupnost, ali tu osobinu definiše i raspostranjenost po selima. Međutim, još važnije je da ono što apotekari stručno nazivaju „magistralnim“ radom, a to je izrada lekova i preparata za pojedinačnog pacijenta po receptu lekara, ostaje skoro i nepomenuto. To čemu teže svi distributeri i trgovci robom, nametanje proizvoda iz serijske proizvodnje brendova, presudiće interesu pacijenata koji su lek do sada mogli da dobiju po višestruko nižoj ceni, i tačno prema svojoj medicinskoj potrebi.
Zdravstvenu ispravnost takvog leka i preparata moguće je bilo dobiti zahvaljujući dvema najvažnijim komponentama, stručnom kadru koji je Ustanova upošljavala i opremi na kojoj je te lekove bilo moguće proizvesti. Ove prve, dakle zaposlene, gradonačelnik je prvo i napadao osudama za previsoke plate koje su iznosile oko hiljadu evra neto, u proseku. Zatečenu opremu, a tu se nalaze autoklavi, komore za sterilnu izradu preparata, za izradu lekova sa razblaženjem za malu decu, destilatori, precizne vage i uređaji za merenje, posude i sve ostalo od velike vrednosti, popisali su kao inventar sa napomenom da sve što je starije od 10 godina nema vrednost, što možda može važiti za policu ili stolicu, ali za pomenutu aparaturu svakako ne. Dakle, zakupac nije dobio samo objekte, nego dobro razrađen posao, opremu koju je dovoljno samo da prestane da koristi i tako izabere najprofitabilniji oblik poslovanja bez obzira na interes pacijenta. I verovatno taj zakupac zna ko još ima interesa za tako sklopljen dogovor. On i ljudi zbog kojih većnik tvrdi da se ništa i ne pita, a koji su očito pritisak na lokalne partijske strukture podigli do nivoa „ne zanima nas kako ćete da sprečite, samo ne sme da se desi referendum“.
Otuda i ne čudi ni ton u javnoj komunikaciji vlasti, i pritisak na članstvo da u spiskovima (koji su se volšebno našli u rukama neovlašćenih lica) pronađe na koga može da se utiče, pa se tako na lokalnoj televiziji, u vlasništvu vladajuće odbornice, kao slučajni ispitanici koji svedoče o tome kako su obmanuti pojavljuju rođaci članova stranke koji čak nisu ni potpisali zahtev.
Izuzimanje iz odgovornosti deluje kao lagan manevar iz materijalne, moralne, ali i krivične odgovornosti koja ipak uvek izostane. Ako se ne pitaju većnici, a očigledno nije dobro ni da se pitaju sami građani, ko se onda zaista pita o sudbini javne imovine
Ekonomska logika opstanka preostalih objekata vidi se u na izlogu jednog od njih u obližnjem selu, koji već nedeljama ne radi. Ona druga, mnogo potresnija, vidi se na licu žene čijim svedočanstvom počinje tekst.
„Da me prijavi u Beograd! Pa šta ona misli, da me uplaši time. Uostalom, šta mi mogu?“
A izraz lica dodatno pita: „Mogu li mi nešto, zaista, i da li da očekujem neku osvetu?“ Taj strah se već uspešno vijori ovde nad svačijom savešću, i odgovara na postavljeno pitanje iz Ustava – može li „politička organizacija, grupa ili pojedinac da prisvoji suverenost od građana i uspostavi vlast mimo slobodno izražene volje građana?“
