Koliko god bilo lako shvatiti da ključ za ponovno uspostavljanje redovne nastave u školama ne leži ni u smanjenju plata nastavnicima u obustavi rada, ni u traženju dovoljno poslušnih inspektora koji će zahtevati otpuštanje čitavih kolektiva, već pre svega u ispunjenju studentskih zahteva, problem je što Vlada u ostavci ima ozbiljne poteškoće u razumevanju tih zahteva. Konačan dokaz da je tako dobili smo kada je gotovo puna dva meseca od kada se Miloš Vučević okuražio da prvi prizna da mu zahtevi nisu baš jasni, bivši ministar finansija Siniša Mali izašao sa rešenjem te teške zagonetke. „Ispunili smo taj poslednji zahtev i obezbedili 12,01 milijardu dinara. Taj novac će se iskoristiti za smanjenje školarine za studente u iznosu od 50 odsto i za pokrivanje materijalnih troškova“, saopštio je ponosan Mali i tako doslovno ispunio osnovni zahtev sa studentskih blokada… iz 2006. godine, kada je glavni slogan studenata Beogradskog univerziteta glasio „Dole školarine!“ a ne „Ruke su vam krvave“.
Možda svesna da bi bilo rizično čekati još 19 godina da njene kolege iz SNS-a uhvate kopču sa trenutkom u kome se nalazimo, jednako bivša ministarka prosvete Slavica Đukić Dejanović je istog dana nastavila sa pokušajima gušenja štrajka – okupila je predstavnike tri od četiri reprezentativna sindikata i potpisala sa njima novi posebni kolektivni ugovor za zaposlene u školama, uverena da će time „doći i do stimulacije svih onih koji su imali eventualno dileme oko toga kakav materijalni položaj imaju uposleni u osnovnom i srednjem obrazovanju, da se vrate svojim obavezama“.
Uprkos najavama predstavnika reprezentativnih sindikata da su u pregovorima dobili korektnu ponudu i potpuno oduševljene izjave predsednika USPRS Dobrivoja Marjanovića da je reč o „verovatno najboljem kolektivnom ugovoru koji je ikada potpisan u obrazovanju“, kada je reč o izjednačavanju osnovne plate nastavnika sa prosečnom platom u državi, usvojeno rešenje je prilično klimavo. Iako kolektivni ugovor sadrži član koji definiše kako se utvrđuje plata i u kome je osnovica na koju idu dodaci mogla biti zamenjena poslednjom utvrđenom prosečnom platom (a eventualno zakinuti zaposleni mogli lako potražiti obeštećenje na sudu), formula za utvrđivanje plate nije menjana. Umesto toga, promenjena je odredba o pregovaranju o plati, pa je tako predviđeno da ako plate nastavnika ponovo padnu ispod proseka, sindikati i Vlada pristupaju pregovaranju u drugoj polovini godine, i ako konstatuju da je zaista tako, Vlada je dužna da plate prosvetara usaglasi sa prosečnom. Takođe, kada jedna od ugovornih strana pokrene inicijativu za pregovore, oni moraju da počnu u roku od deset dana, a da se završe u roku od trideset.
Reprezentativni sindikati su izborili da njihovim članovima jubilarne nagrade ostanu iste kao i do sada, ali da zato svim ostalim prosvetnim radnicima budu upola manje nego što su im sledovale po dosadašnjem ugovoru
Čak i da zanemarimo zlonamerni scenario u kome Vlada prosto odbija da konstatuje da je prosečna plata porasla, ostaje nezgodno pitanje: a šta ako se pregovori ne zakažu u predviđenom roku? Nemojte brinuti, i za to su sindikati izborili rešenje! Na sam kraj ugovora, dodat je član po kome nadzor nad njegovom primenom vrši inspekcija rada. Dakle, umesto da vam sam ugovor garantuje platu u visinu prosečne, uz mogućnost da se na sudu zaštitite od njegovog eventualnog kršenja, usvojeno rešenje omogućava sindikatima da se ukoliko Vlada ignoriše njihov poziv na pregovore – obrate inspekciji. Koja će onda, verovatno, preporučiti da se ministar prosvete otpusti.
Ali tu nije kraj izmenama koje se tiču materijalnog položaja zaposlenih. Reprezentativni sindikati su takođe izborili da njihovim članovima jubilarne nagrade ostanu iste kao i do sada, ali da zato svim ostalim prosvetnim radnicima budu upola manje nego što su im sledovale po dosadašnjem ugovoru. Iz USPRS smo čuli da njihova pravna služba smatra da tako nešto jeste po zakonu (valjda nisu čitali Zakon o zabrani diskriminacije, po kome je zabranjena zbog pripadnosti ili nepripadnosti sindikalnoj organizaciji) jer „članovi sindikata svojim doprinosima učestvuju u pregovorima i borbi za prava zaposlenih“ – kao da se ne radi o nečemu što je već bilo izboreno, sa čime su mnogi radnici računali i što im sigurno ni na kraj pameti nije bilo da bi mogli izgubiti usled „doprinosa“ sindikata.
Revolucionarno shvatanje ljudskih prava
Ipak, predsednik GSPRS Nezavisnost Srđan Slović uspeo je da ode korak dalje. „To je trend u Evropi, to je nešto revolucionarno, svi se bore za to jer videli ste na ulicama članove sindikata i to treba neko da isfinansira“, izjavio je na objasnivši kako se sindikalna kasa puni smanjenjem jubilarnih nagrada kolegama van sindikata. I zaključio: „Ovaj postupak ne diskriminiše, nikome nije zabranjeno učlanjenje u sindikate, tako da ta razlika između člana i nečlana može biti samo na papiru – svi zaposleni mogu biti članovi.“
A trend u Srbiji je da se studenti i građani od pada nadstrešnice železničke stanice bore za vladavinu prava, protestni skupovi su održani u barem 245 sela i gradova, u gradovima su sve masovniji, a vladavina prava podrazumeva i da je takva diskriminacija nedopustiva. I sve to se odvija bez „finansiranja“ (iako je SNS-u i to teško da razume), a argument da svi mogu da se učlane u sindikat je ravan tvrdnji da stranačko zapošljavanje nije sporno jer svi mogu da se učlane u vladajuću partiju.
„Po mom dubokom uverenju, u ovoliko značajnom i dramatičnom društvenom trenutku, nikakvo potpisivanje posebnog kolektivnog ugovora nije dobra ideja. Tim pre što je prethodni važio do 5. marta, što znači da je mogao biti potpisan i znatno ranije, a mogao je biti potpisan i krajem februara. Kada pogledamo njegove odredbe, postoje i neke koje su objektivno korisne – recimo o solidarnoj pomoći ili da će onkološki pacijenti dobijati punu platu u periodu lečenja, ali sve to sada apsolutno odlazi u drugi plan. Kao u priči o dobrim namerama, realizovanim na takav način da kažete: pa ovo je izgleda put do pakla. Bez osećanja da su već imali postupke koji su duboko ostavili traga ogorčenosti na celokupnu prosvetnu javnost, ljudi u vrhu sindikata su žrtvovali te dobre elemente tako što su potrčali da povuku potez kojim bi posebno nagradili one koji su još uvek u tim organizacijama ili će u njih doći. Kako drugačije razumeti postupak sindikata? Pogotovo kada ste razočarani u rukovodstvo koje se krajem decembra sastalo sa nenadležnim predsednikom i nenadležnom predsednicom Skupštine i tako izneverilo sve za šta se studenti opravdano i uspešno bore“, kaže Vesna Vojvodić Mitrović, profesorka srpskog jezika i književnosti.
I dodaje: „Kao čovek bih i mogla da razumem da su prava koja su ranijih godina bila zajednička i dostižna svima nama u obrazovnom sistemu nastavila da važe, a da je učinjen napor da se potpisnicima ugovora povećaju jubilarne nagrade za dodatnih 10-20 procenata – to bi bilo čestitije. Ali ne da se ukidaju ostalima! To je potpuno drugi koncept i pokazuje odsustvo sluha za trenutak u kome je solidarnost toliko dragocena. Privlačite ljude u sindikat onim kvalitetima kojima učimo đake, a ne na tako ucenjivački način.“
A takvim „radikalnim“ shvatanjem sindikalizma su izgleda ostale zatečene sve organizacije koje nisu stavile svoj potpis na kolektivni ugovor. Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata (ASNS) postavila je pitanje da li su trivijalne privilegije vredne ponižavanja kolega svrstavanjem u zaposlene nižeg reda i konstatovala da je u pitanju bezobzirno kršenje Ustava i „potpuni gubitak i ono malo preostale nade i kod nas koji, uprkos svemu, želimo da verujemo u pravni sistem i njegove institucije“. Uz sumorno podsećanje da Ustavni sud nije ni posle 10 godina rešio ustavnu žalbu ASNS koja se odnosi na neustavne privilegije reprezentativnih sindikata u brojnim kolektivnim ugovorima, ipak su najavili da će preduzeti sve pravne, sindikalne i građanske korake kako bi zaštitili zaposlene. Slično je reagovala i Sloga, koja je osim osporavanja ugovora pred Ustavnim sudom najavila i podnošenje krivičnih prijava zbog diskriminacije protiv ministarke prosvete i predsednika sindikata koji su ga potpisali, dok su iz Nezavisnog sindikata prosvetnih radnika Srbije takođe ponudili pravnu pomoć u svakom pojedinačnom slučaju isplate umanjene jubilarne nagrade.
Umesto da vam sam ugovor garantuje platu u visinu prosečne, uz mogućnost da se na sudu zaštitite od njegovog kršenja, usvojeno rešenje omogućava sindikatima da se ako Vlada ignoriše poziv na pregovore obrate inspekciji
U prvi mah je delovalo da reprezentativni Sindikat radnika u prosveti Srbije (SRPS), čija se predstavnica nije pojavila na potpisivanju kolektivnog ugovora 30. januara, ipak nije spreman da pruži legitimitet navedenom aranžmanu, ali se ispostavilo da je rukovodstvu samo trebalo malo vremena da se snađe u neugodnoj situaciji. Prema svedočenju Aleksandra Markova iz Foruma beogradskih gimnazija, SRPS je poslao predlog ugovora na izjašnjavanje oko deset uveče, sa rokom do devet ujutru – očigledno u želji da odluku donesu bez izjašnjavanja članstva. Ali pošto su ipak uspeli da se organizuju onlajn i većinski bili protiv potpisivanja, rukovodstvo je preskočilo sastanak u Ministarstvu, razmislilo šta im je činiti i sutradan smislilo da prosto preinači odluku većine. Forum je momentalno doneo odluku da napusti SRPS, nazvavši je nefunkcionalnom sindikalnom organizacijom kojoj „očigledno nije interes zaštita prosvetnih radnika“, a SRPS je, neopterećen mišljenjem samih nastavnika, pridodao svoj potpis na kolektivni ugovor.
Na sve to, Školska uprava Beograd obavestila je direktore škola da su se stekli uslovi za normalizaciju rada „jer je ovim potpisivanjem stavljen moratorijum na štrajk“. A pošto su baš u tom Beogradu u obustavi rada sve gimnazije, ukupno 21, do ispunjenja studentskih zahteva, a da se isti sentiment širi Srbijom (osnovana je i Asocijacija škola u štrajku, koja nezavisno od članstva u sindikatima okuplja škole iz devet gradova i opština, i takođe podržava studentsku borbu), izgleda da Ministarstvu prosvete preostaje još samo da se pravi da je sada sve u redu. Uostalom, kada imamo u vidu da je ministarka pribegla kreativnoj matematici po kojoj, prema njenim rečima, 65 odsto škola drži regularne časove od 45 minuta, ali istovremeno „96 posto škola radi“ – samo je mali korak deli do 100 odsto. Pa makar se ni u jednoj ne održavala redovna nastava.
