Nakon zaista nepodnošljivog jula, teško je uopšte misliti o novom toplotnom talasu na čijem smo pragu, ali to ne znači da ne možemo već da predvidimo kako će se odvijati. Voditelji vremenskih prognoza će se i dalje po navici smeškati iako saopštavaju apokaliptične vesti, Hidrometeorološki zavod će proglašavati crveni alarm, što u slučaju ekstremno visokih temperatura podrazumeva preporuku „često se tuširajte, umivajte, ili posipajte vodu po sebi“, Vodovod će nas prekoriti da ipak racionalno i namenski koristimo vodu (šta bi uopšte na 40 stepeni bilo neracionalno raditi sa vodom, osim da je direktno crevom sprovedemo u kanalizacioni šaht?), Gradski zavod za javno zdravlje će podsetiti da to ne znači da možemo da se oslonimo na javne česme sa izvorskom vodom (u junu je od 34 testirane samo na jednoj voda bila ispravna za piće), lekari će davati dobronamerne savete da ne izlazimo po najjačem suncu i ako možemo boravimo u klimatizovanim prostorima, a vlast nas podsetiti do koje mere je ne zanima u kakvim uslovima živimo.
U slučaju odnosa prema opasnim meteorološkim pojavama, ta nezainteresovanost se višestruko ispoljava. Recimo, ni govora o svesti da nemamo svi pristup klimatizovanim prostorima, zbog čega su lokalne samouprave u Japanu od ove godine obavezne da tokom crvenog alarma obezbede građanima rashlađena skloništa (uglavnom se za te svrhe koriste klimatizovane javne ustanove poput biblioteka). I nije reč o nekakvoj velikoj kulturološkoj razlici, pošto primere humanijeg odnosa možemo naći i na Balkanu, pa je tako u periodu kada je zbog ekstremnih vrućina u Grčkoj građevinskim radnicima, dostavljačima hrane i drugima koji rade na otvorenom zabranjen rad od podneva do pet po podne, srpski ministar građevinarstva Goran Vesić samo izdao „preporuku“ poslodavcima (istina, ponovio ju je nekoliko puta) da tako organizuju rad da im radnici ne budu na otvorenom između 11 i 16 časova. Ali je ujedno poskočio da istakne svoju zahvalnost svima onima koji ipak rade u takvim uslovima, zato što su oni heroji nacije, bez kojih ne bismo imali „ovakav razvoj Srbije i građevinske industrije“.
Umesto da se grad prilagođava klimatskim promenama, razvija se upravo na način koji ga čini podložnijim i zagrevanju i plavljenju prilikom velikih padavina. Najveći simbol tog pristupa je upravo projekat na koji je vlast najponosnija – Beograd na vodi
Nije jasno šta je tačan cilj takvih dvostrukih poruka (ako se Vesić zbilja nadao da će tako ubediti građevince da odbiju eventualno ponuđenu poštedu od rada na suncu iz čistog patriotizma, verovatno ni sam nije uspeo da se adekvatno rashladi u julu), ali je jasno da ne postoji nikakva namera da se zbog toplotnog talasa proglasi vanredna situacija koja bi omogućila nametanje podnošljivijeg radnog vremena.
No dok taj nivo nemara vlasti ima sezonski karakter i svedočimo mu samo leti, postoji i hroničan: umesto da se grad prilagođava klimatskim promenama, razvija se upravo na način koji ga čini podložnijim i zagrevanju i plavljenju prilikom velikih padavina. Najveći simbol tog pristupa je upravo projekat na koji je vlast najponosnija – Beograd na vodi. I dok je u njegovom začetku termin „dubaizacija“ pre svega predstavljao estetsku kritiku, pokazalo se da nas aktuelni urbanistički pristup i temperaturno vodi u tom pravcu – procena meteorologa je da će ovim tempom do 2050. godine Beograd imati temperature kao što su sada u Kairu.
„Svakako je Beograd na vodi doprineo povećanju vrućina u centru grada, tako što je blokirao područje Savskog amfiteatra koje je služilo da rashladi gornje delove Beograda, pravac od Kalemegdana ka Trgu republike i Terazijama. Mi imamo sreću da smo na dve reke i one nam služe kao klima-uređaj, da tako pojednostavimo, ali smo masivnom betonizacijom i vrlo intenzivnom izgradnjom baš na priobalju napravili jako veliki problem gradu. Kada gledate mapu toplotnih ostrva, upravo u Beogradu na vodi je najveći broj tropskih noći tokom godine – pedeset. U ostatku centra je četrdeset, što je isto previše, ali tamo je to dominantno. Jer niti su korišćeni adekvatni materijali, niti je plansko rešenje dobro jer ne postoje nikakvi koridori protoka vazduha ili mogućnosti da se taj prostor rashladi, a dodatno nedostaje i zelena infrastruktura“, kaže urbanistkinja Iva Čukić iz kolektiva Ministarstvo prostora.
Proterivanje zelenila iz grada
A zelenilo koje bi pomoglo, sve više iščezava sa mape. Generalni urbanistički plan (GUP) Beograda iz 2003. godine je konstatovao da 19 odsto površine grada čine šume i javno zelenilo. Prilikom usvajanja Plana generalne regulacije (PGR) sistema zelenih površina 2019. godine ta cifra je ažurirana na 12 odsto, da bi ona za samo tri godine pala na 9 odsto, koliko je navedeno u nacrtu i dalje neusvojenog novog GUP-a.
Pri tome, ambiciozna namera PGR-a zelenih površina bila je da se u periodu u kome su zapravo izgubljena još tri procenta zelenila, njegova ukupna površina u gradu uveća za 8.400 hektara. Ali takva ideja je izgleda toliko bila odurna vladajućoj većini, da im nije bilo dovoljno ni da ga samo usvoje za pokazivanje i nikada ne primenjuju, već su ga i izglasali kao neobavezujući dokument.
„Mi imamo i Akcioni plan za adaptaciju na klimatske promene, koji je usvojen prvi put 2015, a izmenjen i dopunjen prošle godine. Ti dokumenti su analitički jako dobri, ali ako ih ostavite na opcionom nivou, možete samo da se nadate da će investitoru proraditi savest ili odnos prema dobrobiti društva umesto ličnom profitu, a to prosto ne može da bude manir kako se grad planira. Izloženi smo situaciji u kojoj se na parcelama nalazi između 10 i 15 posto zelenih površina koje su u direktnom kontaktu sa tlom – to je jako mali procenat i naravno da će tako dolaziti do plavljenja i bez ekstremnih kiša. Nije Bog ljut, kako gradonačelnik sugeriše, nego ta voda prosto nema gde da ode zbog neodgovornog odnosa prema planiranju grada“, kaže Čukić.
Ipak, osim isticanja teološkog aspekta vremenskih prilika u Beogradu (koji zaista nije obrađen u planskim dokumentima, čak ni tim opcionim) i preporuke da ne čačkamo Boga, Aleksandar Šapić nije ponudio bilo kakvo rešenje za navedene probleme. Prilikom poslednjeg plavljenja grada, rezignirano je izjavio da: „moramo da prihvatimo novonastale vremenske okolnosti koje postaju sastavni deo naše klime i da počnemo da osiguravamo i naša vozila i naša ostala dobra, jer to je jedini način da se od ovoga zaštitimo“. Dakle ni reči o adaptiranju grada na klimatske promene, a pošto je i dalje ponosan na saobraćajne znake koji upozoravaju u koje ulice ne treba zalaziti za vreme velikih padavina, verovatno sve čemu možemo da se nadamo je postavljanje prigodnih „vrućina kad je sunčano“ tabli, makar na gradskim trgovima.
Betoniranje ne sme da stane
Istovremeno, svedočimo pravoj poplavi novih urbanističkih planova koji obećavaju dalje betoniranje – čak 15 se našlo na javnom uvidu tokom prve tri nedelje jula.
„Radi se o veoma ružnoj praksi, da se krene sa hiperprodukcijom planskih dokumenata u trenucima godišnjih odmora, Nove godine, raznih slava… Ljudi tada ili nemaju kapacitet ili su na putu i zato ne mogu da učestvuju“, kaže Čukić i ističe da se u gotovo svim tim planovima postojeće zelene površine tretiraju kao neizgrađeno građevinsko zemljište.
Najekstremniji primer predstavlja plan dela Malog Mokrog Luga do auto-puta, u kome je 70 odsto površine proglašeno za neizgrađenu, dok je ona u PGR sistema zelenih površina definisana kao šuma i šumsko zemljište. Nakon realizacije, na tom prostoru će nići 760.000 kvadrata komercijalnih sadržaja, a javne zelene površine nisu predviđene.
U Jajincima je tako autorima plana „promaklo“ 96 odsto zelenila, pored Darvinove ulice na Voždovcu 56 odsto, na području planiranog BIO4 kampusa 30 odsto od koga neće ostati ni procenat… Ističu se i planovi u kojima zelene površine jesu prepoznate, ali su očigledno nepoželjne, pa su tako ukinute u delu Ade Ciganlije gde su činile 27 odsto teritorije, a na „repertoaru“ je čak i plan koji predviđa urbanizaciju dela Zvezdarske šume. Posebnu draž čitavom paketu daju planovi kojima se smanjuje zelenilo u blizini (državne) osnovne škole „Dragojlo Dudić“ i potpuno ukida pored privatne „Savremene osnovne škole“ – tek da se vidi da gradska uprava ne diskriminiše već nas sve podjednako mrzi.
Svedočimo pravoj poplavi novih urbanističkih planova koji obećavaju dalje betoniranje – čak 15 se našlo na javnom uvidu tokom prve tri nedelje jula
Ipak, javni uvid plana za područje IMT fabrike, na kome će biti izgrađen stambeno-poslovni kompleks „Green Line“, najbolje je ilustrovao odsustvo bilo kakve namere gradske vlasti da poboljša kvalitet života u gradu. Radi se o prostoru koji je najužarenije toplotno ostrvo na Novom Beogradu i zbog manjka zelenila i zbog velikih limenih površina koja zadržavaju toplotu, ali je plan uspeo da predvidi još manje zelenila nego što trenutno postoji. I to u velikoj meri iznad podzemnih garaža, tako da neće moći da doprinosi upijanju kiše. A na pitanje postavljeno tokom uvida „Kakvi su benefiti za ljude koje žive u tom kraju sa ovim što ćete vi da uradite?“, odgovorna urbanistkinja je odgovorila da nije nužno da građani koji već žive u okolnim blokovima imaju korist od novog bloka.
Što bi rekao Šapić, moramo da prihvatimo političke okolnosti koje postaju sastavni deo naše klime. A nije zgoreg ni da uzmemo polisu životnog osiguranja.