Efikasnost ustavnih reformi osmišljenih da bi povećale „samostalnost“ tužilaca vrlo smo slikovito videli na primeru javnog tužioca Jelene Stevančević, koja na nedavno održanom konkursu nije izabrana za tužiteljku Višeg javnog tužilaštva u Beogradu u kojem je postupala samostalno kao viši tužilac u protekle dve godine. Zato što je početnica? Teško, od 2009. godine radi u tužilaštvu, a od 2017. godine obavlja samostalnu tužilačku funkciju, a primljeno je čak sedam kandidata bez dana javnotužilačkog staža. Zato što nema potrebno iskustvo za rad u VJT u Beogradu? Pa i to je malo verovatno, početkom 2022.godine je upućena iz Drugog osnovnog javnog tužilaštva u VJT u Beogradu, gde je kao viši javni tužilac radila na vrlo složenim predmetima korupcije, od kojih je poslednji rezultirao optuženjem 17 lica, zbog velikog broja krivičnih dela, a zbog opravdane sumnje da je država oštećena za iznos veći od tri miliona evra. Međutim, sve to se pokazalo kao nebitna stavka u biografiji, bitna je samo jedna – odbila je da pred sudom zastupa optužni predlog protiv policijskog inspektora Milana Isakova, koji je učestvovao u otkrivanju Jovanjice, i još dvojice policajaca.
Nakon izbora ste posumnjali da je to kazna za neposlušnost. Šta mislite sada, nakon što su objavljene odluke u Službenom glasniku?
Sada definitivno znam da je to razlog zašto nisam izabrana, odnosno kazna za moju neposlušnost, ali i poruka ostalim javnim tužiocima, šta ih čeka ukoliko budu štitili svoju samostalnost i integritet. Nisam dobila obrazloženje Visokog saveta tužilaštva (VST) – obrazložene su samo odluke izabranih kandidata. Smatram da obrazloženje zašto se bira jedan kandidat, a ne drugi, mora da bude dato, uz navođenje preciznih razloga na kojima se odluka zasniva, jer u protivnom dolazimo u situaciju, kao sada, da se kandidati biraju proizvoljno i na osnovu subjektivnih zaključaka, odnosno utisaka većine članova VST. Moram da naglasim da je izabran jedan broj sjajnih tužilaca, ali i jedan broj tužilačkih pomoćnika i korisnika početne obuke Pravosudne akademije, koji nisu samostalno postupali u predmetima i nikada ranije nisu vršili javnotužilačku funkciju, ni na osnovnom nivou. Nakon uvida u sadržinu odluka o izboru pojedinih kandidata, koje su objavljene u Službenom glasniku i na sajtu Visokog saveta tužilaštva, zaključujem da su kriterijumi na osnovu kojih je izvršen izbor potpuno nejasni i neobjektivni.
Recimo, u obrazloženjima odluka se navodi da je kandidat iskazao „veliku volju za obavljanjem tužilačke funkcije“ ili da je iskazao „veliku motivisanost“, a ostalo mi je nejasno kojim mernim jedinicama je moguće izmeriti ko je između kandidata više ili manje motivisan, ili je iskazao veću ili manju volju, a ne znam gde su se polagali testovi na osnovu kojih bi to bilo moguće utvrditi. Takođe, u obrazloženjima je navedeno da je VST prilikom izbora u vidu imao veštinu komunikacije, koju je kandidat iskazao, međutim, kada sam bila na razgovoru, na kojem su članovi komisije o meni pohvalno govorili, nisam uočila prisustvo lektora, niti profesora dikcije ili književnosti, koji bi to cenili. Smatram da izbor kandidata na funkciju višeg javnog tužioca mora biti baziran na jasnim i objektivnim kriterijumima, jer da biste mogli da procesuirate krivična dela za koja je propisana čak i kazna doživotnog zatvora, potrebno je imati životno i profesionalno iskustvo, koje se prevashodno stiče i radom u osnovnom javnom tužilaštvu, što je do sada bio uobičajeni, višedecenijski put, s obzirom na to da su se kandidati za višeg javnog tužioca birali iz redova osnovnih tužilaca sa velikim radnim iskustvom.
Zašto ste odbili da postupate u predmetu protiv Milana Isakova?
Odbila sam da postupam bez obaveznog pismenog uputstva glavnog javnog tužioca. Kada vam dodele predmet u rad i kada započnete njegovu realizaciju, vi potom izvodite dokazne radnje u najkraćem mogućem roku, kada je u pitanju skraćeni postupak, a nakon toga treba da donesete svoju javnotužilačku odluku. Ja sam svoju odluku donela, prema stanju i sadržini prikupljenih dokaza u navedenom trenutku i sa svojim pravnim stavom upoznala rukovodstvo Višeg javnog tužilaštva u Beogradu i navela razloge koje sam kratko obrazložila u pismenoj formi. U mom odsustvu je podnet optužni predlog, iako sam ja imala drugačiji pravni stav od onog koji je imalo rukovodstvo VJT, odnosno glavni javni tužilac Nenad Stefanović. Kada sam se vratila sa odmora, ponovo mi je dodeljen navedeni predmet u rad, nakon što je zakazan glavni pretres. S obzirom na to da nisam sačinila takav optužni predlog, niti sam ga podnela nadležnom sudu, smatrala sam da nije celishodno da po njemu postupam i zbog toga sam u pismenom izjašnjenju označila da ću postupati u navedenom predmetu, samo ako mi glavni javni tužilac izda pismeno obavezno uputstvo za postupanje. Takođe sam na usmeni zahtev tužioca Nenada Stefanovića sačinila pismeno izjašnjenje sa zahtevom za presignaciju predmeta, u kojem sam između ostalog ponovo analizirala do tada prikupljene dokaze, još jednom iznela svoj pređašnji pravni stav i ponovila da tražim obavezno pismeno uputstvo, ukoliko insistira da i dalje postupam u predmetu i naglasila da ću, ako dobijem pismeno uputstvo, podneti prigovor, te bi navedeni predmet bio dostavljen višoj instanci – posebnoj komisiji VST (Visokog saveta tužilaštva).
I jeste li ga dobili?
Nisam, iako je to zakonska propisana procedura u sličnim situacijama, mada nije često u praksi da javni tužilac traži obavezno uputstvo za postupanje u nekom predmetu od glavnog javnog tužioca. Nakon održanog glavnog pretresa, kome nisam prisustvovala, na sajtu VJT u Beogradu videla sam takozvano reagovanje, odnosno saopštenje u kojem je navedeno da sam podnela zahtev za presignaciju predmeta, koji je tretiran kao zahtev za izuzeće, kao i da sam izuzeta „zbog sumnje u moju nepristrasnost“, što predstavlja zamenu teza i nedopustivo je da se institut izuzeća tretira na ovakav način suprotno zakonskim odredbama, s obzirom na to da Zakonik o krivičnom postupku decidirano propisuje šta je zahtev za izuzeće i koji su razlozi za nečije izuzeće. To je bio trenutak kada sam se obratila povereniku za samostalnost javnog tužilaštva, jer je već uveliko bila narušena moja samostalnost kao javnog tužioca i napadnut moj profesionalni i lični integritet, ali ne samo u tom predmetu, već i označenim saopštenjem, koje je bilo proizvoljno, a smatram da se sajt VJT u Beogradu ne može koristiti za takav vid komunikacije i obračuna između glavnog javnog tužioca i određenog javnog tužioca.
U mom odsustvu je podnet optužni predlog, iako sam ja imala drugačiji pravni stav od onog koji je imalo rukovodstvo VJT, odnosno glavni javni tužilac Nenad Stefanović
Da li je bar on odradio svoj posao na zaštiti vaše samostalnosti?
Poverenik nije preduzeo radnje koje je trebalo. Nisam naišla na razumevanje i problem nisam uspela da rešim institucijalno. Po proceduri poverenik bi povodom mog zahteva trebalo da utvrdi da li je ili nije bilo povrede samostalnosti. Međutim, on je odlučio da o tome ne odlučuje. Moj zahtev za zaštitu samostalnosti je prosledio Apelacionom javnom tužilaštvu, kvalifikujući zahtev kao pritužbu iako to nije bio, jer sam ja tražila da se preispita da li ima povrede moje samostalnosti, a smatrala sam da ima, a to ne predstavlja pritužbu u formalnom smislu, niti su te dve stvari iste. Pre toga sam kod poverenika bila na jednom neformalnom razgovoru na kojem nije vodio zapisnik i nije bilo drugih prisutnih lica. Potom su prošli meseci, a ja sam oko sedam dana pred sednicu Visokog saveta tužilaštva, gde se odlučivalo o izboru javnih tužilaca, dobila obavest Apelacionog javnog tužilaštva u Beogradu da nije bilo povrede Pravilnika o upravi u javnim tužilaštvima ni povrede krivičnog postupka i da je moja „pritužba“ neosnovana, a ja nisam ni podnela pritužbu, već zahtev povereniku jer smatram da je opisanim postupanjem glavnog javnog tužioca prema meni, povređena moja samostalnost, koja je zagarantovana zakonom i Ustavom.
Na sličan način je reagovao i kada su u pitanju bile vaše koleginice Bojana Savović i Jasmina Paunović. Imate li utisak da poverenik Milan Tkalac uopšte shvata čemu služi?
U poslednjih godinu dana, nisam videla nijedan njegov akt kojim je utvrdio da je samostalnost nekog javnog tužioca ugrožena ili narušena. Znam da su koleginice Savović i Paunović u više navrata tražile zaštitu, ne samo od Poverenika, već i drugih institucija, ali ne vidim da su je dobile, odnosno da su preduzete ikakve mere u cilju njihove zaštite. Trebalo bi napomenuti da je njegov posao i da reaguje ne samo kada se neko žali, već i kada sam primeti da je nečija samostalnost ugrožena ili da je došlo do povrede nečijeg profesionalnog integriteta. U skorašnjem periodu je koleginica, javni tužilac Milena Božović bila izložena jednom tabloidnom unižavanju, usled plasiranja neistinitih informacija u vezi sa njenim postupanjem, koje ne ugrožava samo nosioca javnotužilačke funkcije, već uznemirava javnost, a sigurno je doprinelo produbljivanju nepoverenja građanstva u tužilaštvo. To je ključni trenutak kada bi Poverenik trebalo da reaguje.
Da li su postojale odluke koje su se ticale ugrožavanja samostalnosti dok je na tom mestu bio prethodni poverenik Goran Ilić?
Svakako, mogu da kažem da se tada zahtevi za zaštitu samostalnosti nisu tretirali kao „pritužbe“, niti su se prosleđivali nekom drugom, teze se nisu menjale kao sada, jer je pitanje samostalnosti javnog tužioca od krucijalnog značaja za celokupni pravosudni sistem i neophodno ju je zaštititi, kada se ona ugrožava.
Javni tužilac Milena Božović bila je izložena tabloidnom unižavanju koje ne ugrožava samo nosioca javnotužilačke funkcije, već uznemirava javnost, to je ključni trenutak kada bi poverenik trebalo da reaguje
Imate li ikakve pravne mogućnosti da nešto učinite povodom načina na koji je vršen izbor tužilaca na poslednjem konkursu? Postoji li mesto gde možete da se žalite ili pokrenete neki postupak?
Predala sam žalbu Ustavnom sudu koji je u ovoj situaciji drugostepeni organ i kao takav učestvuje u izboru javnih tužilaca. Nažalost, do sada su odluke Ustavnog suda bile deklarativnog karaktera i suštinski nisu menjale odluke VST u vezi sa izborom, što je problematično, jer se postavlja pitanje delotvornosti tog pravnog leka. Ja sam to i navela u žalbi, ali između ostalog sam i tražila da se uporede moja biografija sa biografijom izabranih kandidata na čije odluke o izboru javnih tužilaca sam se žalila, kao i da se pribavi celokupna dokumentacija koja se tiče i ostalih kandidata javnih tužilaca koji sada nisu izabrani, a objektivno ispunjavaju uslove i imaju potrebne reference. Ukoliko odluka Ustavnog suda bude negativna i potvrdi odluke VST, koje su zaista pokazale u većini slučajeva odsustvo objektivnih kriterijuma i velike proceduralne povrede u poslednjem postupku izbora javnih tužilaca, postoji krajnja mogućnost, obraćanja Evropskom sudu za ljudska prava. Mislim da je za žaljenje, ukoliko se nalazimo u situaciji da javni tužilac jedne zemlje podnosi predstavku protiv svoje države, jer su mu na više načina povređena prava i to svedoči o dubini krize u kojoj smo se našli.
Da li imate informaciju kako reaguju evropska nadležna tela, koja su pozdravila ustavnu reformu našeg pravosuđa, kada vide kako se ona primenjuje u praksi?
Čula sam da je to pitanje istaknuto u međunarodnim strukovnim udruženjima i moguća je njihova reakcija, ali smatram da nam nije potreban bilo ko da nam kaže da se zakon proizvoljno tumači, da se koriste pravne praznine i činjenica da nisu doneti podzakonski akti, pre svega novi pravilnik o upravi u javnim tužilaštvima, kao i da se sprovodi skoro sve suprotno ustavnim amandmanima, to je sve jako vidljivo. Naglašavam da sam lično očekivala mnogo više od te reforme, od onoga čemu sada svedočim i zaključujem da je ova reforma pravosuđa pala na prvom ispitu, a da je saopštenje Udruženja tužilaca Srbije od 5. februara 2024. godine na pravi način opisalo stanje u javnotužilačkoj strukturi, nakon ovog izbora.
