Kada je Vladimir Vlajko S. Kalenić, sin papudžije, obućar i ekonom ovdašnji, pisao testament, Krunska se protezala do Molerove, a odatle ka periferiji bilo je puno praznih placeva, kukurizišta i manjih vinograda. Na njegovom velikom gumnu povremeno su pasle ovce, uzgajao se kukuruz, vršilo se i mlatilo žito. Gumno nije bilo pometno, a to znači nemaru prepušteno, te se na njemu nisu viđali demoni i ale, niti veštice kako noću igraju vrzino kolo. Poznavalac poljske privrede, Vlajko je na svojoj zemlji isprobavao najbolje sorte ječma i pšenice, ovsa i deteline i izlagao ih na poljodelskim smotrama. No tih 155 ari na istočnom Vračaru odlučio je da zavešta srpskoj prosveti; kao i sva svoja nepokretna imanja u okolini – u Mileševskoj 8 i 10, Novopazarskoj 6 i 8, Maksima Gorkog 8, ali i bliže centru grada – u Svetogorskoj 12, kao i sve svoje bašte i njive kraj Čuburskog potoka, na Avalskom drumu i na Topčiderskom brdu. Čitava njegova imovina prodavana je na licitaciji 1931. da bi se stvorio jedan od najvećih novčanih fondova tadašnjeg Ministarstva prosvete, i da bi se, po njegovoj želji, pomagali siromašni đaci koji su se „odali izučavanju narodne ekonomije“. Premda u to vreme četvrt veka nije bio među živima, njegovo ime već je slavila pijaca, otvorena 1. novembra 1926, a njegovim primerom pošli su i stanovnici Krunskog venca. Nisu žalili truda i novca da bez pomoći opštine sami sprovedu kanalizaciju i podignu trotoare, a svoje kuće i bašte urede po slikama inostranih zelenih koteža. Kalenićevu pijacu shvatali su kao lokalnu tekovinu „koja će na čaroban način“ podići novi Beograd i njihovom komšiluku udahnuti poletnu dušu.
Čitava Kalenićeva imovina prodavana je na licitaciji 1931. da bi se stvorio jedan od najvećih novčanih fondova tadašnjeg Ministarstva prosvete, i da bi se, po njegovoj želji, pomagali siromašni đaci „koji su se odali izučavanju narodne ekonomije“
Reč „duša“ se u to doba radije koristila nego danas kada je istisnuta tzv. epistemološkom sumnjom, a istrajnim delovanjem materijalizma, pozitivizma, mehanicizma, kao i vulgarnog kapitalizma ispražnjena od smisla. Ono na šta se odnosi je u međuvremenu dovedeno u pitanje, trivijalizovano, romantizovano do kiča, čak i slavenizovano – pa tako i proterano dilemom postoji li uopšte. Sasvim suprotno onom Platonovom odgovoru iz Fedra: „Šta treba da uđe u telo da (ono) živi? Duša.“ Mislio je filozof na živa bića, dabome, kojima je duša samopokretač dok u telu postoji.
Najbolja pijaca na svetu
Ali šta bi bilo da se, kojim čudom, duša vratiiz vekovnog izgnanstva,pa razglasi da je ipak posvuda ima: i u kućama, na ulicama, trgovima, naseljima, pa i u čitavim gradovima? Čime drugim, recimo, objasniti to što je Fajnenšl tajms Kalenićevu pijacu svrstao među najbolje pijace sveta? Pa njeno spoljašnje telo uopšte nije slavno, niti miriše lepo, sivo je, uvek mokro, rupavo, prljavo i omračno, doduše s dve strane malo zanovljeno nizom lokala. Nije to zato što je obasjava vlastito unutrašnje svetlo i šarenilo, a odnedavno nosi i nov polet kupaca, preprodavaca i seljaka pošto se svetska vest o pijaci gradom pročula. Zacelo nije ni zahvaljujući umu (νοῦς) pijačne uprave. Nesumnjivo da i takva, nesavršena i nedorečena, neodeljenih funkcija, prepletenih sadržaja i nedefinisanih pravaca, sadrži nešto više od onoga što je okom vidljivo. I ne treba zaboraviti da je u njenoj gramati za sva vremena upisana velikodušnost, jer je verovatno ne bi ni bilo bez darivanja, plemenitog izraza duše velikog narodnog dobrotvora. Nečeg tu ima, kako god ga zvali – duševna supstanca, entelehija tela, genius loci, anima, osećaj mesta, spirakulum vite, životna snaga – tvar je nematerijalne prirode. A sigurno od važnosti za jedinstvenost mesta, čemu doprinosi i Kalenićevo delo mimo lične koristi i interesa.
Stanovnici Krunskog venca nisu žalili truda i novca da sami sprovedu kanalizaciju i podignu trotoare, a svoje kuće i bašte urede po slikama inostranih zelenih koteža. Kalenićevu pijacu shvatali su kao „lokalnu tekovinu“ koja će „na čaroban način“ podići Beograd
Ali upravo zbog nedostataka materijalne prirode, kako je najavljeno proletos, baš zato bi 2025. godine Kalenićevo gumno trebalo da se obnovi i preuredi po projektu koji predviđa goleme estetske promene i stvaranje četiri funkcionalne celine s najvećom pod belim nakošenim krovovima i nadstrešnicama. Jer, „neophodno je ići u korak sa vremenom, potrebama potrošača i modernizacijom“, objasnio je razlog poduhvata jedan od istaknutih bojovnika partije na vlasti, danju – gradski sekretar za investicije, noću – vođa stranačkih brigada za lepljenje plakata i peglanje neistomišljenika. I naglasio da, „kao i do sada, želimo da vidimo modernu, inovativnu stranu grada (…)“.
Važno je kakav je predloženi projekat, ko će ga sprovesti u delo, šta novo nudi pijaci. I kakve su to funkcionalne celine, komunikacije, kakva je higijena, koliki je stepen očuvanja nasleđenog, pa i njenih kamenih ploča koje su starije od pijace, jer su zastirale i trotoar Bulevara kralja Aleksandra, ali takođe, i koji su putevi svetla i prozraka, transporta, a prevashodno kakav je to novi izgled, koji će u potpunosti promeniti Kalenićevo gumno. Sve ipak manje bitno od osnovnog pitanja može li se živa pijaca rastaviti i onda s lakoćom ponovo sastaviti. Demontirati i montirati kao šator ili fasadna skela, a da se ne dogodi Palilulska pijaca, koja je dušu izgubila da je više nikad ne nađe. Ovo nije pitanje koliko anđela staje na vrh igle, već samo podsećanje da je bavljenje važnim Mestom, između ostalog, koliko naučna, toliko i animistička disciplina, koja će pre bilo kakve obnove najpre razumeti zašto su anđeli nekom došapnuli da je Kalenić jedna od najboljih pijaca na svetu. I da postoje opšte vrednosti Prostora, ali da postoje i skrivenije vrednosti Mesta – kojih ima i u nesavršenom, iracionalnom, manjkavom, siromašnom i malom, te je postepeno i ograničeno obnavljanje Mesta bolje od naglog i korenitog. Jer šta, i koga vole, gde se nalaze i kuda zalaze ti anđeli, koliko lete u visinu, ima li ih u okolnim ulicama, dvorištima i kafićima, gde spavaju kad spavaju, i šta će s njima biti kad ih jednog jutra probude modernost i inovativnost?
Zatrpavanje objektima
A kako modernost izgleda po liniji „Skoka u budućnost 2027“ na koji se spremaju jurišnici korupcije, vidi se po njihovim planovima i dobro se zna po beogradskoj novogradnji. Kada se u posmatranje i ove pojave uvede pojam duše, na delu je raščaravanje Beograda i gomilanje bezdušnih tela. Gomilanje kuća koje dušu nemaju a diče se da imaju sve drugo. Što je, začudo, gotovo savršen dokaz da duša postoji. Evo kako. Dovoljno je pogledati K-distrikt sa Beogradske tvrđave ili s vrha Kameničke ulice Beograd na vodi.
Stati ukraj Bulevara Vudroa Vilsona, osvrnuti se oko sebe i udahnuti bezduh nemih kondo solitera. Ili produžiti Savskom pa pobeći ka Topčideru i Senjaku što dalje od „autentičnog arhitektonskog rešenja kompleksa Skyline Belgrade, sa tri kule jedinstvenog i modernog dizajna“… Jer nema te dobre duše koja u ledenoj punoći praznine te novogradnje neće iskusiti rađanje takozvanog dokaza iz tišine poput onog Anselovog, ontološkog, koji kaže da odsustvo nečega važnog i velikog ukazuje na nužnost njegovog postojanja. Ili, još jasnije, osećaj praznine koji čoveka tom prilikom snađe, najbolje svedoči da je ono što nedostaje suštinski važno. Ko žučno tvrdi da najpre treba dokazati da duša uopšte postoji, taj je moguće sam tvorac bezdušnih planova i kuća.
Kako modernost izgleda po liniji Skoka u budućnost 2027. na koji se spremaju jurišnici korupcije, vidi se po njihovim planovima i dobro se zna po beogradskoj novogradnji
Da stvar nije trenutna, već dubinska i trajna, govori to da se od svog nastanka, na crtaćem stolu, ili u novom fajlu Revita, pa do svoga nestanka, kuće nazivaju objektima. Stambenim, poslovnim, saobraćajnim, hotelskim i industrijskim, muzejskim, sportskim, nadasve raznoraznim javnim i privatnim objektima, što sve bolje, možda egzaktnije, stručnije, solidnije zvuči od prosto rečeno – kuća, višespratnica, stambenih ili poslovnih zgrada, muzeja, hotela ili pijaca. Već ih samo to nazivanje raščarava i postvaruje, lišava života i ubija im dušu. Kuće se objektivizuju, a umesto da se u njima rode ideje o životu i biću, u njih se ubacuju one o investiciji, robi, eksploataciji, performativnosti, ceni i dobiti, kao i nasušni i sveprihvaćeni ideali etike i estetike profita. Posebno na Vračaru gde se sve zapremine zagađenog vazduha očas razgrabe i preprodaju, bilo da se nalaze iznad srušenih vila, bilo u donjim i gornjim arealima skupocenih garaža-klackalica.
Kuće se objektivizuju, a umesto da se u njima rode ideje o životu i biću, u njih se ubacuju one o investiciji, robi, eksploataciji, performativnosti, ceni i dobiti, kao i nasušni i sveprihvaćeni ideali etike i
estetike profita. Posebno na Vračaru
Kada se kuća na taj način vidi i gradi, od početka do kraja ona je latinsko obiectum – ono bačeno nasuprot, naspramno „to“. Nije „ti”, a nije ni „vi”, kao što je subjekat subjektu „ti“, „vi“ ili „mi”. Prema njemu se upravlja, nad njim se vrši radnja, kao što je u rečenici objekat ono na šta subjekat vrši radnju. U neprikosnovenom dualizmu, u naspramnosti subjekt-objekt univerzuma, „to“ je uglavnom na moju korist i za moju dobit. Tako je s kućama, a tako je i s gradovima. „To“ kojim se gospodari i koje se umnožava. Ali kad se od njega, a ne s njim živi, onda je neminovno nasuprot i biće ga sve više – sve dok subjekat sebe sasvim ne okruži i sasvim ne zatrpa objektima.
I ta objektivizacija ne bi zadavala toliku brigu, jer smo na nju već naviknuti životom među lamelama, konstrukcijama, kompleksima, blokovima i raznoraznim drugim produktima i objektima, da „to“ samo sobom nije opasno, i strahovito opasno, posebno kad su objekti pometni. Kad njima, naime, zacare demoni, ale i hulje, prodane i druge, možda samo zalutale i izgubljene duše. Tada „to“ zatrpava, pada i obrušava se, kao kuće u Vidovdanskoj, u Čuburskoj i Dubljanskoj, kao u Beogradu na vodi nedavno one terase, kao na Kuli Beograd s koje su u smrt leteli poslovođa i geometar ili onaj nesrećni radnik s gradilišta Kalemegdan biznis centra, ili onaj četvrti koji je završio ispod paleta ilegalnog gradilišta s pogledom na Hram Sv. Save, i mnogi drugi, i pod „tim“ stradaju ljudi, žene i deca kao pod jezivom pločom objekta stanice u Novom Sadu. Strano i tuđe, hladno i beživotno, pometno „to“ ubija. A zašto? Zato što je ostavljeno od brige i ljubavi, pa do kraja zloupotrebljeno korišću i probitkom, svakojakom demonskom lihvom i rastavljeno s dušom. I šta još da se kaže? Samo to da ukoliko realizuju objekat Kalenićeve pijace, neka joj duša počiva u miru.
