Bežeći od sažižućeg junskog sunca, mlad čovek je pronašao utočište na obali. Opružen na travi, okružen zelenilom, zagledan u vodu i lokvanje, može da prođe kao dvojnik Kloda Monea, kao čovek sa svežom idejom koja će ga proslaviti u istoriji umetnosti. Za celovitu impresionističku idilu neophodno je još i cveće, a čoveku je za leđima daščana staza koja ga do cveća vodi. U kadru je čudno samo to što je na kraju puta jedan jedini cvet, ogroman i od kamena. Ili bi to bilo čudno kada bismo zaista govorili o istoriji umetnosti, a ne o istoriji u kojoj nema sunca, već samo tame; kada bismo bili u Moneovom Živerniju, a ne u Spomen-području Jasenovac.
Od jasenovačkog logora nije ostalo mnogo nakon što su ga uspaničene ustaše uništile aprila 1945. Ciglu i drugi građevinski materijal razneli su nesrećnici koji su pokušavali da ponovo izgrade kuće i živote. Zato je fizičko sećanje svedeno na humke koje obeležavaju mesta nekadašnjih logorskih zgrada. I kameni cvet Bogdana Bogdanovića, nikao 1966, dobro je osmišljen. Unutar cveta posetilac leti može da umakne žegi, zimi i vetru, i da razmišlja o senima koje zlu nisu mogle nikako da umaknu. Posetilaca i ima i nema, ima ih nešto, nema ih mnogo, ćute na nekoliko jezika. Više je svega – ljudi, sećanja, kontroverzi – u muzeju.
Ne postoji ništa na planeti Zemlji, osim kriminala, valjda, što je internacionalizovano kao istraživanje Holokausta. I zato ne postoji mogućnost da pričamo gluposti i može se ići samo sa tvrdom, naučno potkovanom istinom
episkop pakračko-slavonski Jovan Ćulibrk
Unutrašnji zidovi su crni, hodnici nalikuju lavirintu, metaforičnost prostora je upečatljiva. U vitrinama ima šablonskih dopisnica Aleksandra Svilarića i Anđele Heder, i u njima taman toliko mesta da bližnje zamole za hranu. Ispod njihove kratke molbe štampana je napomena po kojoj je „pisanje nagrada za dobar rad i vladanje“.
Ima i kraćih a pogubnijih tekstova. „Bez vode“, recimo. Ta je fraza otisnuta na limenoj tablici, a tablica okačena na delu logora koji je zapovednik u leto 1942. osudio na smrt glađu i žeđu. Dok se ne umre, mora se živeti, pa otud i dva jastučića za pribadače u obliku srca. Izradila ih je Radmila Radovanović za Pavicu Bobinac. Pavica Bobinac je izašla iz logora zahvaljujući razmeni zarobljenika. Radmila Radovanović nije.
Da su užasi Jasenovca nezamislivi, bili bi i neizvodivi
Imena je mnogo, vise nad posetiocima sa staklenih panoa i smenjuju se na ekranima, bela na crnoj pozadini, poput spiska statista u nekom filmu. Zvečevac nije najčešće prezime među Srbima, i moguće je da čitalac ne zna nijednog Zvečevca. Ovde, među mrtvima, desetine su Zvečevaca, svake dobi. Na drugim ekranima, u koloru, smenjuju se preživeli.
Ako se čovek ne usredsredi, njihove ispovesti se mešaju u žamor, u neshvatljivo kolektivno svedočanstvo, red veličine strašnije zbog mirnog glasa kojim se iznosi. Greška je, međutim, kada se neshvatljivo pomeša sa nezamislivim. Da su užasi Jasenovca nezamislivi, bili bi i neizvodivi. Sve što je istorijski čovek učinio drugom čoveku, moralo se smisliti i može se zamisliti, pa tako i kama, čekić, sekira, malj, izloženi u podnoj vitrini, pod bolesnom, zelenom svetlošću.
Pred ljudima koji su 2006. godine, kada je muzej ponovo otvoren, sve ove tragove smrti morali da pretvore u reči, u objašnjenja, bio je neizvodiv zadatak. Da, izvodivo je zaklati, nije izvodivo pričati o klanju. A mora se. U tom nemogućem, sve u svemu, bili su korektni.
„Zatočenici su u najvećem broju bili Srbi, koji su bili diskriminirani na osnovi ideologije ustaškog pokreta, Židovi i Romi protiv kojih su proglašeni rasni zakoni, te Hrvati i pripadnici ostalih etničkih grupa koji se nisu slagali s politikom ustaškog režima. Kao mjesto na kojem su počinjeni masovni zločini, logor Jasenovac je mjesto holokausta počinjenog nad Židovima i genocida nad Srbima i Romima“, stoji u pamfletu koji posetioce dočekuje na ulazu.
Ako izuzmemo pomalo nespretno fraziranje, tome se nema šta prigovoriti. Pomenute su sve žižne tačke legitimne srpske perspektive Jasenovca, od ustaške ideologije do genocida. I ima toga još, i po hodnicima i pred zgradom. Ima i opaske da je „Koncentracioni logor Jasenovac zauzimao centralno mesto u provedbi genocida“, i da je „prije svega bio logor smrti“, i da se „bez presuda ubijalo Srbe, Židove i Rome jer se nisu uklapali u proklamirani ustaški pojam rasne i nacionalne čistoće“, i da su „ljudi usmrćivani klanjem, vješanjem, trovanjem, spaljivanjem, umlaćivanjem, izgladnjivanjem i teškim fizičkim radom“.
Posetilaca u Jasenovcu i ima i nema, ima ih nešto, nema ih mnogo, ćute na nekoliko jezika. Više je svega – ljudi, sećanja i kontroverzi – u muzeju. A u njemu se sve da srediti. Čega nema, moglo bi se dodati, šta ne valja, moglo bi se popraviti. Kada bismo mi sami mogli da se popravimo
Jedini sporan upis jeste opaska da se „može reći da NDH nije bila ni nezavisna, ni država, ni hrvatska“. Spornost, međutim, zavisi od toga ko poruku čita. Ako je čitalac Srbin, to mu zaista može zvučati kao spiranje odgovornosti. Ali ako je čitatelj Hrvat, možda i mlad, a nacionalan po uobičajenom modelu ovih prostora – i svakog drugog prostora – te ga reči mogu podsetiti da je NDH bila bedna marionetska igračka Rima i Berlina, da nema razloga da je brani, i da stoga može potisnuti instinktivni nacionalistički otpor, i prihvatiti šta se u Jasenovcu činilo.
Pakao bez istorijskog konteksta
Moguće je, istina, istaći i drugačije prigovore. Efraim Zurof, direktor jerusalimskog Centra „Simon Vizental“ – i inače poznat po oštrom jeziku – odmah je po otvaranju, 2006, krstio muzejski postavku „postmodernističkim đubretom“. Zamerio je to što je pakao poglavito predstavljen ličnim pričama, nauštrb istorijskog konteksta, to jest detaljnijeg objašnjenja ideologije na kojoj se zločin temeljio.
I sagovornik Radara, koga ćemo ubrzo predstaviti, smatra da nam se postavka činila korektnom zato što smo je gledali sa predznanjem, i da bi neobavešteni stranac teško shvatio zašto su svi ti ljudi pobijeni. Može se reći da istorijskog okvira nema mnogo, ne može se reći da ga nema uopšte, no poenta je u tome da se sve u muzeju da srediti. Čega nema, moglo bi se dodati, šta ne valja, moglo bi se popraviti. Kada bismo mi sami mogli da se popravimo.
„Ne postoji ništa na planeti Zemlji – osim kriminala, valjda – što je internacionalizovano kao istraživanje Holokausta. Sve što se desi u jednom ćošku planete ujutro, to se planetarno zna popodne. I zato ne postoji mogućnost da pričamo gluposti a da se za to odmah ne sazna u Jad Vašemu. Sve je internacionalizovano, i može se ići u to samo sa tvrdom, naučno potkovanom istinom“, tako govori episkop pakračko-slavonski Jovan Ćulibrk, koji je ugostio ekipu Radara u jasenovačkom manastiru.
Narativ o Holokaustu i danas pati zbog jednog netačnog podatka, da su tela logoraša industrijski pretvarana u sapun. To je ozbiljna istoriografija odbacila, ali je potvrdila sve druge užase. Po tom iskustvu, šta će ostati od narativa o Jasenovcu ako se brojke na kojima se insistira sa obe strane granice, utvrde kao lažne
O tom neobičnom svešteniku izuzetne erudicije, ovom prilikom ćemo pomenuti samo da je u Jerusalimu, i u pomenutom Jad Vašemu, svetskoj žiži proučavanja Holokausta, proveo osam godina, i da sa Jad Vašemom i dalje sarađuje. Ili da pojednostavimo – da čovek zna o čemu govori. Zbog toga što zna o čemu govori, zbog toga što su ga u Jad Vašemu naučili da istorije, a pogotovo ovakve istorije, nema bez bespoštednog kritičkog pristupa, već je imao problema. Napadali su ga i Milorad Dodik i uobičajeno društvo iz SANU, i pravoverna štampa i pravoverni ćoškovi interneta.
Broj žrtava odavno je i početna tačka i ishodište svake rasprave o Jasenovcu
Neka zato bude podvučeno da sledeći redovi nisu reči vladike Jovana, već potpisnika ovog teksta.
Najteža rečenica Jasenovca glasi: „Prema dosada prikupljenim podacima, poimenično je popisano i iz više izvora utvrđeno stradanje 81.998 osoba.“ Ni čitalac ni čitatelj sigurno nisu ni pomislili da je rečenica možda teška zbog te stravične mase ubijenih. Naravno da nije. Najteža je zato što tom brojkom niko nije zadovoljan. Hrvati bi bili zadovoljni samo kada bi brojka bila nula, Srbi bi bili zadovoljni samo kada bi tih nula bilo šest, a ispred njih jedinica.
Broj žrtava Jasenovca odavno je i početna tačka i ishodište svake rasprave o njemu, pogotovo neuke, i tu ne pomaže ništa. Ne pomaže ni to što jasno stoji da je reč o „dosada prikupljenim podacima“, čime se jasno implicira da taj broj nije konačan. Ni to što su u ostatku upisa osuđena oba ekstremizma, i onaj koji broj žrtava smanjuje, i onaj koji ga uvećava. Ni to što ljudski piše da „poznati razmjeri stradanja a posebno motivi podizanja ovog logora i načini usmrćivanja govore više od samih brojki“.
Na veb-sajtu Spomen područja Donja Gradina, mesta na kome je ubijen najveći broj jasenovačkih logoraša, stoji da se to stratište istraživalo 1961, 1964, 1976, 1986. Nema podataka o istraživanjima posle 1991, nakon što je pao komunizam, u kome je Jasenovac navodno bio tabu tema
Ništa tu ne pomaže, rekosmo, jer i Srbi i Hrvati hoće samo svoje brojke. I niko od računovođa sa obe strane ne razmišlja o tome šta će ako im brojke padnu. Narativ o Holokaustu i dan-danas pati zbog jednog netačnog podatka o njemu – onog da su tela logoraša industrijski pretvarana u sapun. To je ozbiljna istoriografija odbacila, a van svake sumnje potvrdila svaki drugi užas Holokausta, jer se tom temom decenijama bavi ceo svet. Pa ipak, poricatelji Holokausta i dalje postoje, te i danas govore o sapunu, nadajući se da će slušalac, na osnovu toga što jedan detalj nije istinit, zaključiti da je cela priča lažna.
Po tom iskustvu, šta će ostati od narativa o Jasenovcu ako se naše polit-brojke, osovine promišljanja sa obe strane granice, utvrde kao lažne?
Ako neko misli da je preoštra opaska o tome da nas interesuje samo broj, ne i ljudi, a kamoli istina, ne mora da ode dalje od veb-sajta Spomen-područja Donja Gradina, mesta na kome je ubijen najveći broj jasenovačkih logoraša. Tamo stoji da je na tom stratištu, u današnjoj Republici Srpskoj, istraživano 1961, 1964, 1976, 1986. Nema podataka o istraživanjima posle 1991, nakon što je pao komunizam, u kome je Jasenovac navodno bio tabu tema.
Od jasenovačkog logora nije ostalo mnogo nakon što su ga ustaše uništile aprila 1945. Ciglu i drugi građevinski materijal razneli su nesrećnici koji su pokušavali da ponovo izgrade kuće i živote. Zato je fizičko sećanje svedeno na humke koje obeležavaju mesta nekadašnjih logorskih zgrada. I kameni cvet Bogdana Bogdanovića, nikao 1966.
A kako bi se o Jasenovcu moglo i moralo misliti, o tome će nam nešto reći vladika Jovan: „Izvori su veliki problem istraživanja. Zato smo u Jasenovcu, na prostoru stare srpske škole, formirali jedinu biblioteku na svetu čija je isključiva tema Drugi svetski rat na prostoru okupirane Kraljevine Jugoslavije. U plafonu, koji je bio od blata, našli smo dokumente, između ostalog i diktate dece koja su posle nekoliko godina bila ubijena u logoru. Imamo hiljade knjiga i časopisa na brojnim jezicima. Kupujemo sve što je bilo gde na svetu objavljeno o Drugom svetskom ratu u Jugoslaviji. Našu biblioteku već koriste stručnjaci iz raznih krajeva, održavamo međunarodne skupove. Sve što radimo je međunarodno, jer drugog načina nema. Ili ćete raditi tako ili neće imati nikakvog značaja.“
Vladika Jovan govori i o drugome, o tome da je Međunarodni savez sećanja na Holokaust (IHRA) stavio Jasenovac na spisak ugrožene baštine Holokausta i zatražio da dobije zaštitu Uneska, o tome da je Jasenovac međunarodnoj naučnoj zajednici dobro poznat, i da je sada na nama kako ćemo ga pamtiti. Tu postoje samo dva puta. Na sadašnjem, Jasenovac je samo još jedan kamen koji možemo da zavitlamo preko granice, o čemu svedoče i neki upisi u muzejsku knjigu utisaka. Na drugom je možda i neki smisao, ono glavno što se duguje žrtvama.
