Moje prvo dečačko osećanje društvene solidarnosti nije vezano za događaje u zemlji u kojoj sam rođen. Učio sam da je solidarnost u mojoj zemlji u temeljima našeg socijalističkog društva koje je vakcinisano od svake nepravde. Život u „najboljem od svih svetova“ podrazumevao je solidarnost. U odeljenskoj zajednici, pionirskoj organizaciji, radničkom savetu.
Solidarnost je bila pleonazam u socijalističkoj Jugoslaviji.
Ni s pojmom sindikat nisam bolje stajao. Za mene je sindikat bio Dom sindikata u koji me je otac često vodio na koncerte džeza, sindikat mi je bio crno-beli TV Dnevnik s najdosadnijim prilozima o radu sindikata. Sindikat mi je bio kad se nekom odbija nešto od plate za to što dobija od sindikata. Letovanje ili svinjske polutke. Sindikat mi je bio i pejorativni izraz kada se opisuje osoba „koja se sindikalno obukla“ Ali i film F.I.S.T (1978) u bioskopu „20. oktobar” u kome besni vođa sindikata iz Kvinlenda Johnny Kovak u tumačenju Silvesterа Stalonea bejzbol palicom deli pravdu.
Samo još roditelje nisu uspeli da odvoje od svoje dece. Nije da ne rade na tome, babama i dedama je Gebels već isprao mozak, pa neki od njih na blokadama vade noževe na studente.
Šta je prava solidarnost i pravi sindikat naučio sam tek nešto kasnije. Bio je avgust 1980, Tito je bio mrtav tek nekoliko meseci. Pojavile su se slike brkatog harizmatičnog poljskog radnika Leha Valense koji je u brodogradilištu Gdanjsk osnovao sindikat „Solidarnost“. Hiljade radnika blokiralo je brodogradilište. Svedoci događaja kažu da je neposredni povod za štrajk u brodogradilištu bio poskupljenje mesnog nareska, najjeftinijeg radničkog obroka. Potom je Ana Valentinovič, žena kojoj je ostalo samo pet godina do penzije, dobila otkaz i stvar je, kako beogradski studenti danas vole da kažu, „expodirala“.
„Expodirali“ su i zahtevi. Radnici nisu tražili ni pet, ni deset procenata povećanja plate, nisu tražili ni da pojeftini mesni narezak. Bili su potpuno svesni istorijskog trenutka i nagomilanog decenijskog osećanja poniženosti. Tražili su sve i odmah. Besplatne subote, više mesta u jaslicama, trogodišnje plaćeno porodiljsko odsustvo, isplatu zarada u vreme štrajka, ukidanje cenzure, slobodu govora i ukidanje verbalnog delikta, oslobađanje političkih zatvorenika, sniženje starosne granice za odlazak u penziju, prestanak partijskog zapošljavanja, ograničavanje ovlašćenja i privilegija Službama bezbednosti.
Zvuči poznato?
Čitava Poljska je stala uz svoje brodogradilište, vodeći intelektualci i sveštenici su bili u prvim redovima. Poljska je disala u ritmu „Solidarnosti“, čak 10 miliona ljudi potpisalo je pristupnicu ovom sindikatu. Ceo svet je zadivljeno gledao u brodogradilište čiju su ogradu građani neprestano kitili cvećem i transparentima. Poljaci su ispisivali jednu od najsvetlijih stranica svoje istorije. Istoričari će kasnije napisati da je „prva cigla na Berlinskom zidu izvađena tih dana u Gdanjsku“.
Onda je došla i „Azrina“ Poljska u mom srcu i stihovi Branimira Štulića Džonija da utvrdimo gradivo šta zaista znače sindikati i o čemu govorimo kada govorimo o solidarnosti:
Gdanjsk osamdesete
kad je jesen rekla ne
Gdanjsk osamdesete
Držali smo palčeve...
Slavni poljski reditelj Andžej Vajda jednog avgustovskog jutra je ušetao u dvorište brodogradilišta. U dokumentarcu Vajda o Vajdi (Wajda by Wajda, 2016), on opisuje kako je izgledao taj dan. „Išao sam od kapije do barake u kojoj su radnici održavali sastanke. Prišao mi je jedan čovek i gotovo ugurao u prostoriju u kojoj su se skupljali: `Gospodine Andžej, snimite film o nama!`, rekao je“.
Nemojte da se praviti da ne vidite kako studenti poslednjih nedelja u prvim redovima nose transparent GENERALNI ŠTRAJK. To je njihov krik koji što pre moramo da čujemo. Oni su prvi pokazali da se ničega ne plaše, rekli su predsedniku da je nebitan, znaju da nisu važni ni procenti, ni „danajski darovi“ vlasti
Vajdu nije trebalo mnogo nagovarati. Četiri godine ranije svojim Čovekom od mramora on gotovo da je predvideo događaje u Gdanjsku. Bio je spreman za nastavak priče, a svoje fiktivne junake smestio je u autentični ambijent uzavrelog brodogradilišta. Dok je pobuna još buktаla snimio je Čoveka od gvožđa u kome glavni junak prethodnog filma Birkut izgovara ključnu rečenicu: „Nijedna laž ne može trajati večno.“
Na kraju filma, u cameo ulozi, Leh Valensa prolazi kroz špalir radnika dok Maćej Pjetških peva Pesmu za ćerku (Piosenka dla corki). Kraj filma praćen je stihovima otpora koji su tokom štrajka postali himna „Solidarnosti“. To je pesma roditelja koji su zajedno u blokadi brodogradilišta, posvećena ćerki koja već dugo nije sa njima:
Nemam sada vremena za tebe...
Ni majka te nije dugo videla
Odrasti, pričaćemo ti o ovim danima punim nade.
Punim razgovora, žučnih rasprava,
O ovim noćima lošeg sna.
Srca nam brzo kucaju...
Pričaću ti o ljudima koji su osetili
Da su sada konačno kod kuće.
Oni se solidarno bore za danas i za budućnost.
Za vas.
Zato ne budi tužna.
Čekaj strpljivo
Dok se ne vratiš u naš zagrljaj.
U naš dom koji nije postojao
Jer mu je nedostajala prava sreća.
***
U zemlji u kojoj je aktuelna vlast bezočnom propagandom potpuno podelila društvo, samo još roditelje nisu uspeli da odvoje od svoje dece. Nije da ne rade na tome, babama i dedama je Gebels već isprao mozak pa neki od njih na blokadama vade noževe na studente.
I zbog toga, možete li zamisliti nastavnika osnovne ili srednje škole koji se vraća u učionicu zadovoljan povišicom od pet odsto koju će za mesec dana pojesti inflacija, dok u blokadi fakulteta u borbi za svoju budućnost ostaje njegovo dete? Možete li zamisliti zaposlenog građanina, zadovoljnog svinjskom polutkom, u zemlji poniženih, ovih dana i bukvalno pregaženih građana?
Možete li zamisliti nastavnika osnovne ili srednje škole koji se vraća u učionicu zadovoljan povišicom od pet odsto koju će za mesec dana pojesti inflacija, dok u blokadi fakulteta u borbi za svoju budućnost ostaje njegovo dete
Nenormalnim brojem sindikata i klasičnom korupcijom rukovodećih ljudi, režim je potpuno obesmislio sindikalnu borbu. Ako ovome dodamo stalne tupave dileme o (ne)reprezentativnosti sindikata, situacija je postala potpuno beznadežna.
Zbog toga, kada toj deci treba da pogledamo u oči, postanu besmisleni svi „reprezentativni“ potpisi na sporazum s Vladom.
Studenti ne mogu sami. Oni puni nade gledaju u sve nas, nema više „redova za novine“ iz Štulićeve pesme, sada gore društvene mreže pune podrške i optimizma.
Nije dovoljno. Potrebna je potpuna solidarnost, blokada svih naših radnih mesta, svih aktivnosti, obustava ovog privida normalnosti do ispunjenja svih studentskih zahteva. Do povratka normalnosti.
Nenormalnim brojem sindikata i klasičnom korupcijom rukovodećih ljudi, režim je potpuno obesmislio sindikalnu borbu. Ako ovome dodamo stalne tupave dileme o (ne)reprezentativnosti sindikata, situacija je postala potpuno beznadežna
Da se bar malo iskupimo za ovu zemlju laži i korupcije koju smo im ostavili. Za sve laži koje nismo pobedili. Nemojte se praviti da ne vidite da studenti poslednjih nedelja u prvim redovima nose transparent GENERALNI ŠTRAJK. To je njihov krik koji što pre moramo da čujemo. Oni su prvi pokazali da se ničega ne plaše, rekli su predsedniku da je nebitan, znaju da nisu važni ni procenti, ni „danajski darovi“ vlasti.
Važni su samo oni dani koje još ne znamo.
