U spektakularnom primeru destruktivnih političkih kapaciteta Aleksandra Vučića, bilo je potrebno da prođe samo šest dana od njegovog susreta sa nemačkim kancelarom u Saksoniji, do izglasavanja nepoverenja vladi Olafa Šolca ubedljivom većinom glasova u Bundestagu. Moglo bi se reći da je tako demantovao izvestioca nemačke demohrišćanske stranke za Srbiju Tilmana Kubana, koji je u junu rekao da podržavanjem Rio Tintovog projekta Jadar, Srbija pokazuje da „ne želi da izaziva probleme već da ih rešava“, barem pod pretpostavkom da je iza te izjave stajalo išta više od želje da se obezbedi dovoljno litijuma za potrebe nemačke industrije.
Priliku da saznamo više o odnosu odlazeće nemačke vlade prema potencijalnom rudniku litijuma pored Loznice i šta tačno stoji iza Vučićeve najave da će Nemačka garantovati da će se sve raditi po najvišim ekološkim standardima, Radar je dobio od nemačkog ministarstva spoljnih poslova. U saradnji sa Gete institutom, grupi novinara, opozicionih političara i čak predstavnika države (ali na nižem nivou od delegacije koja je pratila Vučića nekoliko dana kasnije) upriličen je niz sastanaka u Berlinu i Saksoniji sa predstavnicima nemačke vlade, skupštine, kao i preduzeća koja planiraju da eksploatišu litijum u Nemačkoj. Ipak, dosta pitanja je ostalo otvoreno i na kraju puta.
Odgovori koje smo dobijali od različitih nemačkih ministarstava nisu bili uvek usklađeni i šetali su u rasponu od negiranja da je išta konkretno proizašlo iz razgovora Šolca i Vučića, preko toga da je zamišljena vladina radna grupa (predvođena ministarstvom ekonomije) koja će podržati Srbiju u realizaciji projekta Jadar ali koja nije još uvek zaživela, do informacije da ministarstvo za razvoj uveliko razgovara sa srpskom stranom i da su već namenili tri miliona evra bespovratnih sredstava podrške za slučaj da studija uticaja projekta Jadar bude pozitivno ocenjena.
Nesuglasica nije bilo po pitanju postojanja konkretnih ugovora sa nemačkim kompanijama – nema ih, pošto projekat nije formalno dovoljno odmakao da bi se tako nešto razmatralo, a takođe su objašnjenja motivacije Nemačke bila konzistentna. Naime, iskustvo sa prekidom snabdevanja ruskim gasom na početku rata u Ukrajini predstavljalo je ozbiljan podstrek vladi da razmotri diversifikaciju i ostalih sirovina koje uvozi, a nelagode u pogledu uvoza iz Kine imaju stariji koren i uprkos vrednosnim razlikama između Kine i EU, pre svega su praktične prirode. Počev od 2010. godine kada je usled incidenta u kome je japanska obalska straža uhapsila kapetana kineskog ribarskog broda, Kina uvela embargo Japanu na retke elemente, preko sve češćih restrikcija na izvoz takvih sirovina, do iskustva iz pandemije kada su zbog krizne situacije potpuno obustavili izvoz određenih medicinskih sredstava – sve to otežava posmatranje uvoza iz Kine zagarantovanim.
Uprkos najavi Ane Brnabić da će Nemačka 2026. godine biti prva evropska zemlja koja će početi da kopa litijum u rudniku Cinvald koji je poredila sa Jadrom, u Saksonskoj rudarskoj upravi u Frajbergu su naveli da će tek u drugoj polovini 2025. godine predati zahtev za izdavanje dozvole
Naravno, baš zbog tih pomenutih vrednosti, za Nemačku bi bilo odlično kada bi potrebe za litijumom mogla da zadovoljava uvozom iz država koje makar imaju bolje ekološke standarde od Kine (što se tiče „političkih standarda“, u slučaju Srbije je još manja šansa da će se usrećiti), zbog čega i jeste zainteresovana za saradnju po tom pitanju sa Srbijom, ali utisak je da bi tako nešto bio čist bonus. Odnosno, čak i da kapacitet Srbije da ispunjava sopstvene propise ostane jednako mizeran (što je problem širi od odnosa prema životnoj sredini i čega je nemačka vlada takođe svesna, budući da je na jednom od sastanaka pomenuta tragedija u Novom Sadu baš kao primer značaja poštovanja procedura i važnosti vladavine prava), uvoz litijuma ili baterija iz takve Srbije i dalje bi doprineo željenoj diversifikaciji. Zato verovatno i nismo dobili potvrdu na eksplicitno pitanje da li je zamislivo da se Nemačka distancira od projekta Jadar, već podsećanje na potpisan memorandum prilikom prethodnog susreta Šolca i Vučića.
Na problem ovakvog pristupa ukazala je nemačka partija Die Linke (Levica) koja je iskoristila mehanizam poslaničkih pitanja (u nekim državama on zapravo funkcioniše) da postavi čitav niz pitanja vladi vezan za dogovore sa Srbijom oko litijuma, od kojih je za nas najznačajnije glasilo: „Koji su kontrolni mehanizmi dostupni Saveznoj vladi i EU kako bi se osiguralo ispunjenje uslova zaštite životne sredine Srbije tokom planirane eksploatacije litijuma (molimo da ih navedete pojedinačno)?”. Uprkos Vučićevim sugestijama, odgovoreno je da je kontrola poštovanja propisa isključivo u nadležnosti institucija u Srbiji, a iz ostalih odgovora stiče se utisak da nisu ni posebno zainteresovani za suštinu problema koji prate projekat Jadar. Tako je, recimo, na pitanje o saznanjima vlade o kršenjima ljudskih prava i propisa o zaštiti životne sredine od strane Rio Tinta u poslednjih 20 godina, odgovor glasio: „Zbog nedostatka vremena, Savezna vlada nije u mogućnosti da proveri da li je dolazilo do kršenja ljudskih i ekoloških prava na projektima van Nemačke.“
„Pre iznenađujućeg litijumskog sporazuma sa Aleksandrom Vučićem, iz Berlina su i dalje bile glasne kritike na račun rukovodstva Srbije, da li zbog optužbi za izbornu malverzaciju na poslednjim parlamentarnim i lokalnim izborima ili zbog sve autoritarnijeg stava vladajućeg SNS-a prema medijima, opoziciji i vladavini prava, te namerne eskalacije Beograda na Kosovu, saradnje Srbije protiv EU sa Putinom, njenog odbacivanja sankcija EU uvedenih Moskvi i saradnje sa Si Đinpingom. Odgovori nemačke vlade su odraz njene nove politike zatvaranja očiju pred sve većom erozijom demokratije, vladavine prava i zaštite životne sredine u Srbiji. Geopolitika i interesi nemačke automobilske industrije očigledno imaju prednost nad pravima pogođenih ljudi u jadarskom kraju, koji godinama izlaze na ulice, kojima se preti i proganjani su zbog zalaganja protiv prvog iskopavanja litijuma u naseljenim mestima“, izjavila je poslanica Levice Kornelija Mering. I dodala da nemačka vlada ne želi da zauzme stav o „pretnjama smrću ekološkim aktivistima i njihovom progonu kao ‘eko-terorista’ od strane provladinih snaga, naučnim nalazima o posledicama rudarenja litijuma ili poštovanju nemačkih zakona kao što je zakon o lancima snabdevanja, niti želi da kaže bilo šta konkretno ili da daje bilo kakve garancije“.
Pomenuti zakon je jedini mehanizam koji bi trenutno mogao da ima ikakve posledice po Srbiju, pošto nameće nemačkim kompanijama obavezu da vode računa da i njihovi partneri i dobavljači brinu i o ljudskim pravima (na poštenu platu, na sindikalno organizovanje, bezbedno radno okruženje…) i o životnoj sredini. Međutim, privreda ga je veoma nevoljno prihvatila, smatrajući ga „birokratskim čudovištem“ koje im otežava poslovanje i postoji realna mogućnost da će ga buduća nemačka vlada, ukoliko bude desnije orijentisana od odlazeće, potpuno ukinuti.
Šta onda preostaje?
Ostale sugestije koje smo mogli čuti u Berlinu kako bi Rio Tinto mogao da se podstakne na odgovornije ponašanje u Srbiji od očekivanog, niti su trenutno primenljive niti postoji razlog da očekujemo da će biti. Tako recimo postoji Inicijativa za odgovorno rudarenje (IRMA) koja radi na razvoju standarda dobre prakse, na osnovu kojih rudnici bivaju ocenjeni u nezavisnoj proceduri. Pitanje je koliko će takav pristup razviti pozitivan takmičarski poriv kod rudarskih kompanija, ali pošto Rio Tinto uopšte ne učestvuje u Irmi, ni ne moramo da pokušamo da damo odgovor. Sa druge strane, EITI inicijativa koja se tiče finansijske transparentnosti u ekstraktivnom sektoru ima opipljivije posledice, pošto nameće obavezu praćenja tokova novca. Rudarske kompanije moraju da prikažu sva plaćanja prema državi, država sa svoje strane prihode, a sve se kontroliše kroz nezavisnu reviziju. Pristup takvim podacima pre svega je potreban u cilju suzbijanja korupcije. Jedini problem? Srbija nije članica.
„Govoriti o standardizaciji poslovanja ima smisla u državi koja želi da zaštiti svoje građane i poredak i koja želi da na taj način kontroliše kompanije. Verujem da sve razvijene evropske države funkcionišu na taj način. Ali mi imamo situaciju gde država zapravo želi da se zaštiti od bilo kakvog nadzora i kontrole da bi mogla da zakulisno radi ono što je u interesu kompanije. Tako da nam polazna osnova nije ista kao u Nemačkoj. Druga stvar, IRMA izdaje sertifikate da je projekat sproveden po njihovim standardima. Uz dužno poštovanje, ne može jedna privatna institucija da bilo šta garantuje na način da se možemo pouzdati da će naši zakoni biti ispoštovani. Bilo bi u potpunosti neozbiljno kada bismo to prihvatili kao garanciju da se sve odvija kako treba. Jedini ko može da garantuje sprovođenje projekta u skladu sa našim zakonima je država Srbija, odnosno u konkretnom slučaju Ministarstvo zaštite životne sredine, ako govorimo o ekološkom delu, odnosno Ministarstvo energetike i rudarstva ako govorimo o rudarskim aktivnostima i tu se završava sva priča o odgovornosti. Da li je država spremna i da li je moguće da to garantuje – mi smatramo da apsolutno nije u postojećim okolnostima nivoa razvoja naše administracije, težine projekta i nivoa korupcije koji postoji u ovoj zemlji“, kaže Jovan Rajić iz RERI.
A postoji još jedna stvar koja se razlikuje u Nemačkoj – kakvi litijumski projekti su tamo pokrenuti.
Uprkos najavi Ane Brnabić da će Nemačka 2026. godine biti prva evropska zemlja koja će početi da kopa litijum u rudniku Cinvald, koji je poredila sa Jadrom, u Saksonskoj rudarskoj upravi u Frajbergu su naveli da će tek u drugoj polovini 2025. godine predati zahtev za izdavanje dozvole, što onda pokreće složen i dug proces koji uključuje i ispitivanje uticaja na životnu sredinu. Koliko složen, najbolje pokazuje nevoljno konstatovanje u Upravi da ukoliko Cinvaldu bude dodeljen status strateškog projekta na nivou EU, moraće da (sa kapacitetima koje imaju) nekako ubrzaju proceduru i konačnu odluku donesu u roku od 27 meseci.
A razlike u odnosu na Rio Tintov projekat su značajne. Iako direktor Cinvald litijuma javno govori kako bi otvaranje rudnika uticalo na prirodu i promenilo živote ljudi, ti uticaji nisu ni blizu zabrinutosti koja postoji u Srbiji. Tako se ne pominje moguće ugrožavanje podzemnih voda (zato što su gotovo nepostojeće na lokalitetu), granit kroz koji će se kopati je dovoljno masivan da se ne očekuje sleganje tla, a ono što je najupečatljivije je da se uopšte ne planira jalovište. U igri su dva potencijalna postupka prerade rude, od kojih bi u jednom krajnji „otpad“ od primene sumporne kiseline bio kalijum sulfat koji se koristi kao đubrivo, a u drugoj varijanti ne bi ni bile korišćene dodatne hemikalije.
U slučaju drugog velikog nemačkog projekta Vulkan, razvijena je tehnologija čisto fizičke filtracije geotermalnih voda iz kojih se izvlači litijum. Štaviše, kako je temperatura vode koja se ispumpava iz zemlje oko 160 stepeni, a filtracija se obavlja na 70 stepeni, hlađenje se obavlja tako što se proizvodi struja dovoljna za potrebe čitavog postrojenja (što projekat čini klimatskim neutralnim), ali ostaje dovoljno toplotne energije da se građanima obezbedi jeftino grejanje.
Impresioniran svime što je čuo u Frajbergu, predsednik Vučić je na svom instagram-nalogu napisao da je poseta „donela dragocene uvide u mogućnosti koje leže u zajedničkom radu na ekološki odgovornim i održivim projektima, koji će doprineti tehnološkom napretku Srbije i jačanju saradnje naše zemlje sa Nemačkom“. Ali budući da se po povratku više nijednom nije vraćao na tu temu, izgleda da se spontana ideja da se Srbija priključi boljim litijumskim projektima u Nemačkoj nego što nam se nudi u Srbiji – izjalovila.
