Iako je i dalje teško precizno se izraziti o tome kakav se sve kriminal organizovao pod krovom Elektroprivrede Srbije od dolaska SNS-a na vlast i koliku su ukupnu cenu građani zbog toga platili, već sada se sa sigurnošću može tvrditi da je onaj ko je Milorada Grčića predložio, a potom i postavio na mesto generalnog direktora, indirektno odgovoran za uništavanje tog strateški važnog preduzeća.
Svedočenje Tonija Apostolovića, vlasnika IT kompanije Tim sistem, pred Višim tužilaštvom u Beogradu, u koje je Radar imao uvid, ali i nekadašnjih radnika EPS-a, ukazuje na razmere pljačke i na prirodu odnosa i bezakonje koji su vladali u EPS-u. Apostolović je uhapšen, zajedno sa svim ostalim pod optužbom da su oštetili EPS, ali je posle davanja iskaza prebačen u kućni pritvor, s tim što je iz njegovog iskaza volšebno nestalo ime brata Ane Brnabić, Igora. To je demantovalo Više tužilaštvo u Beogradu, kome je u međuvremenu predmet oduzet i dodeljen Tužilaštvu za organizovani kriminal, ali su novi nezavisni izvori Radara potvrdili verodostojnost te informacije, navodeći da je istinu moguće utvrditi forenzikom računara u koji je uneta prvobitna Apostolovićeva izjava.
Tim sistem i drugi razrađeni sistemi za raspodelu javnog novca u privatne džepove
On je istražiteljima rekao da je njegov inicijalni kontakt sa ljudima u EPS-u i Grčićem obezbedio Aleksandar Papić, biznismen blizak SNS-u i kum Nebojše Stefanovića. Prema Apostolovićevom svedočenju, posle uspostavljanja kontakta sa Grčićem, njegova uloga bila je da ponudi usluge koje njegov Tim sistem može da pruži u skladu sa strategijom EPS za tu godinu prema planu javnih nabavki. Apostolović je rekao da su, uvažavajući činjenicu da je Papić doneo taj važan kontakt, zbog toga oni nastavili da funkcionišu „kao tim“ u poslovima sa javnim nabavkama za EPS.
Iako do javnosti nikada nisu dospele informacije o prirodi posla kojim se bavio, Aleksandar Papić je važio za čoveka koji je raspolagao velikim sumama novca, izuzetno vrednim nekretninama, ali i upotrebljivim kontaktima, između ostalih i sa grupom Veljka Belivuka. Vlasnik je propalog tabloida Objektiv, preko koga je napadao Stefanovića kada je ministar pao u nemilost vrha vlasti.
Od 2018. do 2020. akumulirale su se ozbiljne sume novca, jer je prosečna zarada od svake javne nabavke bila oko 30 odsto. Dogovor je bio da deo dobiti od šest miliona evra u više navrata predam Papiću, a da on taj iznos preda Nebojši Stefanoviću
Toni Apostolović
Apostolović je u svom iskazu rekao i da je njegov Tim sistem dobro poslovao i bez Papićeve pomoći i kontakata, odnosno poslova koji su iz njih proistekli, navodeći da je „prirodno“ da svaki preduzetnik kome se ukaže prilika da proširi poslovanje i uveća profit, to i učini i da je zbog toga prihvatio tu saradnju.
„Što se tiče podele dobiti, preko naplaćenih poslova koje je obavljao Tim sistem akumulirale su se ozbiljne sume novca, jer je u periodu od 2018. do 2020. realizovan veliki broj javnih nabavki, s tim što mora da se ima u vidu da je prosečna zarada od svake javne nabavke okvirno 30 odsto od ponuđene cene bez PDV-a“, rekao je Apostolović, koji je objasnio i odnose između njega, Papića i Stefanovića.
„Između mene, Papića i Stefanovića se postiže dogovor da deo od ukupne dobiti u iznosu od šest miliona evra u više navrata predam Papiću, koji je rekao da je celokupan taj iznos predao Nebojši Stefanoviću. Da li mu je on to dao ili nije, ja ne znam. Ja se jesam nakon toga video sa Stefanovićem, naravno da nisam pitao da li je novac stigao do njega, ali iz njegovog ponašanja nisam mogao da zaključim da nije“, navodi se u svedočenju Apostolovića.
Vlasnik Tim sistema je rekao da je tadašnjeg ministra, osim jednom, viđao isključivo u društvu sa Papićem, kome je deo dobiti prenosio na različite načine, kroz korišćenje nekretnina koje su se vodile na Tim sistem, luksuzne automobile i drugo. Kazao je i da „odgovorno“ za sebe i svoju firmu tvrdi, da prema njegovim saznanjima „ni Papić, niti bilo ko iz EPS-a, da ja znam, nema sporazum o saradnji između EPS-a i MUP-a da se IT oprema koju nabavlja EPS koristi za potrebe MUP-a“.
IT oprema EPS-a korišćena i za tajno praćenje ljudi koji nisu bili zaposleni u tom preduzeću
Ovaj iskaz ima poseban značaj imajući u vidu staru praksu da u nekim slučajevima, kada je potrebna hitna nabavka za bezbednosni sektor, a MUP ili BIA nemaju dovoljno novca, te nabavke za njih obavljaju državna preduzeća. Ranije, dok se vlast makar provizorno držala zakonskog okvira, ta praksa je, ipak, podrazumevala da za samu nabavku bude jasno naveden krajnji korisnik i da se potpiše ugovor o donaciji. Sada je utisak da je fokus samo na tome kako da što više javnog novca završi u privatnim džepovima i da se ako je ikako moguće uspostave alternativni, partijski centri moći.
O razmerama kriminala u EPS-u, koji je vlast dugo tolerisala, pred istražiteljima je svedočio i Nemanja Pantić, IT stručnjak, koji je krajem 2015. upoznao Nenada Dilberovića, bivšeg policajca u SBPOK i još uvek aktuelnog rukovodioca u EPS-u. U iskazu pred istražiteljima, u koji je Radar takođe imao uvid, Pantić, kome je zbog njegovih saznanja prećeno smrću, rekao je da je Dilberoviću prezentovao praktično znanje o neovlašćenom pristupu mobilnim telefonima, baznim stanicama, kompjuterima i društvenim mrežama. On mu je tada ponudio zaposlenje u EPS. Nekoliko dana kasnije Dilberović ga je pozvao u službene prostorije EPS u Balkanskoj ulici, gde im se pridružio i Milorad Grčić.
Oprema za tajno praćenje EPS-a primenjivala se i za praćenje lica koja nisu bila zaposlena u tom preduzeću. Uz to, po nalogu Nenada Dilberovića, telefone i računare određenih lica zarazio sam „virusom“, preko kojega je praćeno njihovo kretanje i nadzirana komunikacija
Nemanja Pantić
Nakon upoznavanja sa Pantićevim sposobnostima, Grčić se izjasnio da prihvata da on počne da radi u EPS-u i naložio da se sa radom počne odmah. Nešto kasnije, na poziv Dilberovića, održan je sastanak u prostorijama EPS u Kosmajskoj ulici, u famoznoj prostoriji u koju se ulazilo kroz orman, gde je Pantiću prikazana već nabavljena oprema za tajno praćenje i prisluškivanje. Osim za nadzor službenih vozila i pojedinih zaposlenih u EPS-u, ta oprema se, po njegovom svedočenju, primenjivala i prema licima koja nisu bila u sistemu EPS-a. U iskazu istražiteljima Pantić je rekao i da je po Dilberovićevom nalogu telefone i računare određenih lica zarazio „virusom“, preko kojega je praćeno njihovo kretanje i nadzirana komunikacija.
Kako su zataškavane krađe struje kad se utvrdi da su krivci visoki funkcioneri SNS-a
Poseban je apsurd što su resursi preduzeća bili korišćeni da se od onih koji su firmu oštetili krađom struje iznuđuje novac, umesto da snose zakonske sankcije. Posebno je šokantan deo iskaza u kome Nemanja Pantić izjavljuje da je sa Nenadom Dilberovićem, Božidarom Milojkovićem, Miroslavom Lečićem i Marinom Ranković Krasić bio u Subotici, gde su se upoznali sa bivšim pripadnikom BIA, koji je bio hapšen zbog zloupotreba oko krađe struje. Ta osoba čije ime Pantić ne navodi upoznala ih je sa sistemom krađe struje „preko otpornika“ i potom odvela do teniskih terena čiji je vlasnik Bogdan Laban, tadašnji direktor ODS EPS Vojvodina i gradonačelnik Subotice, za koje je postojala sumnja da kradu struju. Laban je, inače, istaknuti član SNS-a koji je u avgustu 2017. partijskom drugu Vladimiru Polovini pretio smrću, što je zabeleženo i na snimku koji je tada dospeo u medije. Laban se branio da je žrtva klopke i izrežiranog događaja, a SNS je saopštio da su Polovina i njegovi saradnici terali Labana „da krade“, a on je izbegao suđenje uplativši 100.000 dinara u humanitarne svrhe i tužilaštvo je odustalo od gonjenja.
Pantić je rekao da se Dilberović toj neidentifikovanoj osobi i sam predstavio kao službenik BIA, da je nakon obilaska teniskih terena sačinjen zapisnik o krađi struje, koji je sa video-dokumentacijom unet u bazu podataka, a potom napravljen i izveštaj koji je predočen Grčiću. Posle toga, po Pantićevim rečima, Grčić, Dilberović i Milojković su prikupljene dokaze predočili Labanu, ali krivična prijava nikada nije dostavljena SBPOK-u ili tužilaštvu.
Slučaj Labana ni izbliza nije usamljen, jer ima još ugostiteljskih objekata koji su krali struju. Velika većina nikada nije procesuirana, već su zauzvrat bili prinuđeni da plaćaju reket, kako ne bi bili pravno gonjeni. Sagovornici Radara iz bezbednosnog sektora govorili su u više navrata kako se za slične forme reketiranja ili ucene koriste informacije pribavljene ilegalnim merama nadzora. Sve to moguće je samo u privatnoj državi, u kojoj pripadnici vladajuće stranke imaju imunitet od krivičnog gonjenja.
