Prizori grandioznih grobnica za obične smrtnike po Istočnoj Srbiji, od Požarevca do Golupca, Rama, Žagubice, Majdanpeka.., pa čak i severnije, preko Dunava, nisu nepoznati široj javnosti. Na tome treba zahvaliti medijima, premda ovaj običaj stavljaju u kontekst neviđenog čuda. Kako etnolozi, sociolozi i predstavnici sličnih struka ne pomažu previše da se fenomen rasvetli, teško je odrediti se – i estetski, i emocionalno, i intelektom – prema tom posthumnom „šepurenju“ koje datira iz perioda od pre gotovo 100 godina. Bar tako vele datumi iznad ulaza u pojedina zdanja.
Da li je u pitanju žalost za umrlim što premašuje svaki prag bola, ili se radi o uverenju da telo, kojim takođe vaskrsavamo, i dalje ima prohteve, možda i više no ikada, ili je posredi težnja da se nadmaši komšija, nauka još nije razlučila. „Na kućama obično ne piše ko im je vlasnik, pa se ne zna čija je najveća i najlepša, dok je ime neizostavni deo večnih počivališta“, objasniće neko ko zagovara treću opciju.
Zamrzivači i televizori u grobnicama
Da veruju da su i mrtvi potrebiti za luksuzom, niko od neimara neće da prizna, listom čitav radni vek provevši na Zapadu gde se religioznost drugačije shvata. U tom smislu, mogli bi ih smatrati necivilizovanima, pa se i ovde stide svojih anahronih poriva.
Što se bola tiče, to je opšte mesto svih grobalja, a izražava se na razne načine. Po Krajini se često izrezbare tužne pesme u mermerne ploče, a ove istaknu u „izlozima“ grobnica, ako je frontalna površina u staklu. U tužbalicama govori se o odanosti, osećanju gubitka, kao i o iščekivanju trenutka kad će se živi pridružiti mrtvima, od čega se posmatraču cepa srce.
Na kućama obično ne piše ko im je vlasnik, pa se ne zna čija je najveća i najlepša, dok je ime neizostavni deo večnih počivališta
Međutim, bol je sadržan i u trudu preteklih da te večne kuće održavaju kao da će pokojnik svaki čas da se vrati. Ili kao da treba dočekati zvanice i nezvane u gostinjskim sobama, na šta one liče iznutra, ma kakvog da su spoljašnjeg izgleda.
Iz ovog opisa treba izuzeti spomen-kapele, nalik crkvicama, pravljene mahom poodavno. U njima nema svetovnog ugođaja, već ih krase krstovi i memorijalna obeležja.
Takve su malene bogomolje listom trošne, polomljenih vitraža, što stvara priliku bršljanu da se zapati i u unutrašnjem prostoru. I u novijim varijantama, nazovimo ih stambenim objektima, prisutne su ikone, ali i ukrasne zvezdice i bucmasti anđeli, pozajmljeni iz ikonografije privremenih domovina, i zalepljeni po svodovima modernijih počivališta.
Njihov nezaobilazni inventar su sto i dve stolice, kao i fotografije umrle osobe, dok su proizvoljni dodatak suveniri sa romantičnom porukom, među kojima pretežu srca i opet anđeli. Ima tu i satova, nepotrebnih mrtvima, ali nužnih za simboliku večnosti. Ima i ličnih predmeta preminulih, i ponešto od nameštaja.
Priča se da su u „zlatno vreme“ Jugoslavije, grobnice bile opremane i zamrzivačima i televizorima, ali su česte pljačke stale u kraj toj navici, preživeloj u tragovima – u nekoj polici, ormančetu ili kanabetu, koji ambijent čine prijatnijim, i više nalik svakodnevnom.
U složenoj geografiji bisera sakralnog graditeljstva, medijski su najeksponiranije dve nekropole u Smoljincu, često poređene sa vikend-naseljima. S razlogom, jer ta groblja imaju „ulice“ sa „ušorenim“ kućicama. Što se tiče stila eksterijera, ovde vlada eklekticizam, pa ka nebu hrle kupole, ali i krovovi na dve il’ četiri vode, dok ni ravne ploče nisu retke, možda i u očekivanju dorade.
„Crkva se u to ne meša, makar pravili kule i gradove“
Te kućice mahom su bele, mada ih ima i u pastelnim tonovima. Po pokućstvu se mogu pratiti modni trendovi i ekonomske prilike, a po slikama pokojnih smena kulturoloških vrednosti. Pa dok na predratnim prestiž predstavlja štofano odelo, kao obeležje školovanih, kod skorašnjih je pokazatelj uspeha motor ili dobar auto, ovekovečeni fotografijom.
Ponekad se neko hvali, posthumno, time što je bio najbolji ribolovac, te je uhvatio soma tek za glavu manjeg od njega. U tu svrhu, u mermer je urezana ova scena, kao i diploma za doprinos takmičenju u kuvanju riblje čorbe, donacijom ulova. Na drugom mestu, pokojnik je bio šampion u malom fudbalu, što je takođe verifikovano izrezbarenom ćagom nekog lokalnog kluba, čisto da se ne zaborave ti mali ali tako važni trijumfi.
Bol je sadržan i u trudu preteklih da te večne kuće održavaju kao da će pokojnik svaki čas da se vrati. Ili kao da treba dočekati zvanice i nezvane u gostinjskim sobama
Katkad se dosta može reći i slikom, kao u jednoj kapeli u Bavaništu kod Pančeva, gde se umesto prikaza Hrista proteže mural čiji je motiv prerano umrli pokojnik. Na toj modernoj fresci lepo se vidi da je mladić bio šarmer, galantan, sklon dobrom provodu i markiranim trenerkama.
Svaka od tih grobnica zapravo priča svoju priču, tužnu do beskraja, a posebno ako je naglasak na dečjim igračkama, koje idu uz slike mališana, i bebica. To je onaj tren kad važi samo prva pretpostavka, da su ovi memorijali građeni kad bol preživelih zađe u bezumlje, u koloplet čežnje, nedostajanja, griže savesti… „Da mu mi nismo kupili najnoviji model opela, i dalje bi bio sa nama“, zvuči jedna takva ispovest vremešnog Milivoja iz Osnića.
Njegov jedinac Zaviša sad počiva u građevini nalik garsonjeri, uz dostupnost kreveta, ormana, ali i papuča, ne bi li se konačno svrteo u kući, valjda. Nije taj imao mira ni pre no što se „slupao u saobraćajki“, otac i majka su ga prvo pokopali u „običnu raku“, u nju gurajući i kauč. Tek kad su se „malo pribrali“, prebacili su ga na mesto sa mnogo više dostojanstva. I to je sve što Milivoje hoće da izusti pred nepoznatima.
Ni prebačena na teren tradicije, pojava u fokusu Radara ne da se iluminirati. Veruje se da potiče od Vlaha, odnosno njihovog ubeđenja da će se mrtav probuditi na onom svetu baš kakav je na ovom zaspao. I šta ako poželi cigaretu, ili koji gutljajčić vinjaka, recimo, ako mu ih živi ne ostave, pa su česti detalji primajućih soba piksla i rakijska čašica.
„Žestine“ nema, zamenjena je flašama koka-kole i sličnih napitaka, možda i (zakasnelo) pedagoški, i uprkos tome što fotografije prikazuju drukčije afinitete pokojnika. Kada su se Srbi tom adetu priklonili, nije izvesno, s obzirom na to da su srasli s Vlasima vekovnim suživotom, pa se pouzdano ne zna ko je prvi počeo. Ni prezimena ne otkrivaju ništa jer su po istom principu građena, kao ni oznaka krsta, svima zajednička.
„Crkva se u to ne meša, makar pravili kule i gradove. Zna se kako je ispravno: zakupi se grobnica za toliko i toliko osoba, prvi ide najdublje, i tako redom“, ističe otac Bata Pavlović, paroh sela Kličevac. „Po selima se ništa ne plaća, a kada bi se moralo, svi bi se sahranili u rupu od klikera“, on dodaje, naizgled pomirljivo.
U tom „ludilu bola“, zadržava se pragmatičnost, pa su podovi memorijala uglavnom u pločicama, zgodnijim za održavanje od ranijeg betona i linoleuma
Naime, više od odstupanja od ortodoksnih pravila i nerazumevanja hrišćanstva uopšteno, njega tišti cena spomen-zdanja, od oko 20.000 evra, po kalkulaciji majstor Veze, najpoznatijeg neimara grobnica u Braničevskom okrugu. Deo Vezine popularnosti leži u niskoj ceni izvođenja radova, a ovo je vezano za svest o svim troškovima ožalošćenih.
„Ako je dao 200 dinara po crepu, s tim da bude najboljeg kvaliteta, ako je uvezao ciglu iz Italije… napravio sahranu koja je kod nas skuplja nego svadba, kako da mu tražim više od minimuma“, majstor Veza obrazlaže svoju logiku. Kad se u honorar uračuna i satnica arhitekte – budući da naručioci dolaze samo sa grubim nacrtima, nekad i „sumanutim“ – ispada da majstor Veza gradi besplatno.
Da li bi gužva smetala živima?
Srećom pa ima „kalfu“, i to baš popa Batu, što se sa njim „prebija“ preko volonterskog zidanja parohijskog doma. „Nemoguće je naći radnike, svi su otišli u pečalbu“, majstor opisuje problem, preliven iz opšte situacije.
Osim grubih nadzemnih radova, na njemu je i da ozida raku, a kad objekat izađe iz sive faze, to se Veze više ne tiče. Da li će vlasnici postaviti PVC ili drvenu stolariju, da li će pridodati jonske ili dorske stubove, ili kitnjaste lukove, gipsane lavove ili labudove, dvorišne garniture za dve osobe ili celu familiju… pitanje je ukusa (i džepa) klijenta.
Međutim, u svom tom „ludilu bola“, zadržava se pragmatičnost, pa su podovi memorijala uglavnom u pločicama, zgodnijim za održavanje od ranijeg betona i linoleuma. Bokori cveća su plastični, uvek jarkih boja i izdržljivi do momenta kad neko reši da ih zameni. Zavese i stolnjaci su najlonski. Svetleći efekti – nizovi lampica, na solarni su pogon, pa groblje u Trnovči noću „svetli kao Las Vegas“.
Takve komparacije, sporadično prisutne u štampi u podrugljivom tonu, uznemiruju Trnovčane koji apeluju: „Nismo to radili da se dičimo, već da oplakujemo“. I tu prestaje svaka debata glede graditeljske i dizajnerske motivacije, ma kako se zbilja činila čudnom.
I samu cenu treba sagledati i sa drugog aspekta, uzimajući u obzir izjavu vlasnice jedne baš raskošne grobnice u Kasidolu. „Nema tog klozeta koji nisam oribala u Trstu, a da nisam jedan sladoled pojela za tih 50 godina“, ona kaže. A prećutkuje ključno pitanje – ko ima prava da sad diktira na šta će svoj krvavo zarađen novac da potroši.
Bokori cveća su plastični, uvek jarkih boja i izdržljivi do momenta kad neko reši da ih zameni. Zavese i stolnjaci su najlonski. Svetleći efekti – nizovi lampica, na solarni su pogon, pa groblje u Trnovči noću „svetli kao Las Vegas“
Nije smrt ovde tabu, kao u velegradu, već se prihvata njena neminovnost. Samo je na istoku Srbije mogao toliko da uspe pogrebnik Drnda, sa sloganom „vaše je samo da umrete, sve ostalo je naš posao“. Samo je ovde on mogao da proslavi 20-godišnjicu rada uz tortu u obliku mrtvačkog sanduka. Kad se razmotri takva šira slika, daleko su prijemčivije „kule i gradovi“ po grobljima.
U istom diskursu treba shvatiti i to što se večne kuće – vikendice – letnjikovci redovno kreče, a nešto ređe i obnavlja mobilijar. Kad to stane, gase se uspomene, a kult mrtvih teško prenosi na sledeće generacije.
Naravno da i u tome ima izuzetaka, pa majstor Veza upravo završava novu narudžbinu, izvesnog Novice, čiji je nadimak Legenda. Frišak natpis s tim podatkom namerniku deluje kao reklamna tabla kafića, dok nesklonjene skele poručuju da još nije otvoren. Al’ ima se vremena, svi su budući korisnici, njih šestoro, živi i zdravi, „da kucnemo u drvo“, što bi Veza rekao, samo Novica razmišlja o budućnosti.
Uz posmatrani adet, vremenom se širi i nepoverenje, jer takav je duh ovog vremena. Stoga oživljavaju i stare priče o lopovima, sada više nalik mitovima, da su u jednoj od pljački „iščupali zlatan zub jednoj umrloj starici“. Stoga je sve više velelepnih grobnica sa rešetkama na vratima i prozorima.
Da nije toga, možda bi još bilo televizora i zamrzivača po večnim kućama, pa bi Istočna Srbija mogla postati turistički poznata, kao Grad mrtvih u Kairu, recimo. Da li bi to mrtve uznemirilo, ili bi im se svidelo, nauka je nemoćna da odgovori.
Da li bi gužva smetala živima? To ovde najčešće nikog ne zanima.
