Docent Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu Vukašin Milićević i kao profesor i kao sveštenik bio je disident. Protivio se izbacivanju teorije evolucije iz obrazovnog sistema, zbog čega mu je oduzeta parohija i mesto urednika na crkvenom radiju. Potom je odbio patrijarhov zahtev da se odrekne svojih stavova, a bio je i među kolegama sa fakulteta koji su kritikovali mešanje Sinoda Srpske pravoslavne crkve u izbor dekana Bogoslovskog fakulteta, o čemu je javno govorio u Utisku nedelje. U vreme pandemije kritikovao je stav nekih sveštenika da je pričešćivanje istom kašikom jedino ispravno i sasvim bezbedno, pa mu je patrijarh zabranio sveštenodejstvo i javne istupe. Ostao je da radi na fakultetu gde su mu sugerisali da se ne kandiduje za vanrednog profesora, već samo za izbor u isto zvanje. Komisija za izbor je napisala nedvosmisleno pozitivan referat, ali na sednici Veća fakulteta niko nije glasao za referat, čak niko ni od njegovih potpisnika. Time je, kako smatra, praktično okončan i njegov rad na fakultetu. Ovo je Milićevićeva ispovest za Radar.
„Bio sam docent Bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Veće fakulteta nije usvojilo pozitivan referat za moj reizbor u zvanje docenta za užu naučnu oblast sistematske teologije i praktično sam time oteran sa fakulteta“, započinje Milićević svoju priču. Pozitivan referat je napisala Komisija koju je izabralo to isto Veće. Namera mi je bila da se prijavim za izbor u više zvanje – mesto vanrednog profesora, ali sam unapred upozoren na fakultetu da će to teško da prođe, pa sam zato odlučio da se ponovo prijavim za docenta. Zbog prvobitnog plana, imao sam više radova nego što je potrebno – sedam, a od tih sedam su bila dovoljna dva.
Crkva mora da poziva na preispitivanje pre svega postupaka sopstvenog naroda, a ne da sprovodi diskurs autoviktimizacije, koji sprečava suštinsko pomirenje regiona koji je i dalje u poluratnom stanju
Bilo ko, ne samo iz univerzitetske zajednice, može da se javi i da podnese argumentovani prigovor na referat Komisije, ali niko nije podneo prigovor, niti izrazio bilo kakvu sumnju u referat Komisije. Međutim, na sednici Veća, kada se glasalo o pozitivnom referatu Komisije za moj izbor u docenta, niko nije glasao za. I od dva člana Komisije sa mog fakulteta jedan nije bio prisutan na sednici Veća kada se glasalo o pozitivnom referatu koji su potpisali, a drugi član, koji je bio na sednici, ostao je uzdržan. Očekujem da ću dobiti pisanu odluku Veća, koja bi morala da sadrži i neko obrazloženje. Naravno, ja ću se na tu odluku žaliti Savetu fakulteta, ali ne očekujem da će to išta promeniti. Moja motivacija za žalbu nije da se ta odluka promeni, jer to ne očekujem, već je stvar etičkih i akademskih principa.
Stradanje zbog Darvina
Sve je počelo jednim javnim istupom 2017. Radio sam tada i u crkvenim medijima i imao sam često javne nastupe. Te 2017. nas 12 kolega sa Bogoslovskog fakulteta reagovali smo dokumentom pod nazivom Stav povodom peticije da se teorija evolucije praktično izbaci iz nastavnih programa i planova. Smatrali smo da je to dobra prilika da se pokaže javnosti da teologija može u jednom širem akademskom smislu da ima konstruktivnu ulogu i bude relevantna. Suština našeg Stava i javnog istupa bila je da se afirmiše autonomija naučnog istraživanja. Istupili smo protiv peticije koja je bila pokušaj da se na jedan krajnje nenaučni način izbace iz obrazovnih programa veoma važni naučni elementi. Mi smo samo načelno napisali da se teorija evolucije, kao jedina važeća naučna teorija, može zameniti samo drugom naučnom teorijom, o čemu reč mogu da daju samo stručnjaci, a biologijom se nismo bavili jer za to nismo kompetentni. Poenta našeg Stava je bila – ostavite biologiju biolozima, a neka se teologijom bave teolozi, kao i to da obe discipline treba da imaju svoje mesto u obrazovnom sistemu. Zalagali smo se za naučne i obrazovne principe, jer kada teologiju deci predaješ kao biologiju ili obrnuto, praviš konfuziju u njihovim glavama. Naš stav je naišao na veoma dobar prijem u akademskoj zajednici Srbije.
Za mene je potpuno neočekivano to postalo glavna tema na Arhijerejskom saboru nekoliko dana kasnije. Naš Stav je bio upućen svim članovima Veća sa idejom da to bude stav Bogoslovskog fakulteta i mnogi su se javili i potpisali. Uprava fakulteta je zauzela stav da tada nije bio trenutak da se to objavi. Sa upravom nisam razgovarao ja, bio sam na jednoj naučnoj konferenciji u inostranstvu, već kolege sa kojima sam sve vreme bio u kontaktu. Međutim, nekako se desilo da je tekst objavljen sa našim imenima, bez našeg znanja, na jednom konzervativnom sajtu koji se bavi crkvenim pitanjima. Tek nakon toga smo odlučili da se objavi i u medijima, da ne bude da samo taj opskurni sajt prenosi tekst našeg Stava. Kada su ga mediji objavili, Stav je naišao na veoma dobar prijem u akademskoj javnosti, ali je postao i tema broj jedan na Saboru.
Moj utisak je da je naš Stav bio samo zgodan i neočekivan povod da se redefinišu odnosi moći u crkvi. Oni koji su među potpisnicima apela bili sveštenici bili su najdrastičnije sankcionisani jer su razrešeni svih crkvenih funkcija, ali smo svi ostali na fakultetu. Moj kolega i ja ostali smo bez najviše funkcija jer smo pored rada na fakultetu bili parohijski sveštenici, a radili smo i u crkvenim medijima. Kazna je izrečena već 1. juna. Dali su apsurdno objašnjenje da ima mnogo diplomiranih teologa koji čekaju zaposlenje, a mi već radimo na fakultetu. Nekoliko puta sam pre toga podnosio molbu da više ne budem urednik radija, ali mi je patrijarh čak zvaničnim aktom poručio da na fakultetu mogu da radim pod uslovom da ostanem i urednik crkvenog radija. Paradoks je da parohija sa koje sam ja bio sklonjen nije bila popunjena ni gotovo tri godine kasnije, a i posle toga je postavljen sveštenik iz druge eparhije.
U stvarnosti za mene je ključni problem to što je u crkvi poslednjih godina došlo do sistematskog gušenja slobode govora. Mislim da je to destruktivno za samu crkvu. Problem broj jedan srpskog društva i crkve je nacionalizam
Znam ko su na Saboru bili najaktivniji učesnici povodom našeg Stava. Rasprava je pokrenuta na predlog mitropolita dabrobosanskog Nikolaja. Stav Sabora formulisao je episkop bački Irinej Bulović. Mi smo podneli Saboru i pisano objašnjenje našeg Stava, u kojem piše da ni na koji način ne dovodimo u pitanje učenje crkve, što je Sabor i prihvatio i što čak stoji eksplicitno u njegovom saopštenju.
Smatrao sam da je odluka o našem kažnjavanju nepravedna, pogotovu što nije dato valjano obrazloženje, ali sam je prihvatio.
„Neću da budem kažnjen zbog nečeg što je vrlina“
Nije se sve završilo na tome jer kada je došlo vreme da budem izabran za docenta i da dobijem saglasnost, čitava procedura se razvukla do krajnjih granica jer je od mene tražio moj episkop, patrijarh Irinej, da se odreknem Stava i to javno. Razgovarao sam sa patrijarhom tada i rekao sam mu da bih voleo da zajedno pročitamo tekst Stava i da mi podvuče sve što je sporno. Nemam problem da promenim sopstveni stav zbog nekog argumenta, ali za mene nije dovoljno da se bilo ko poziva samo na autoritet. Mene autoritet može da pokrene da preispitam svoje stavove, ali ne i da mi naredi da se njih odreknem. To je pitanje i elementarne ljudske časti, a ne samo pitanje naučnog i svešteničkog dostojanstva. Patrijarh mi je rekao da nije problem u tekstu, nego kako je primljen u javnosti. Odgovorio sam mu da ja ne mogu da utičem na to kako je nešto prihvaćeno, a da je moj utisak da je u akademskoj javnosti primljeno dobro. Dodao sam da ako je u crkvenoj javnosti tekst loše prihvaćen zato što čitava stvar nije rastumačena, ja ću rado da se potrudim da se rastumači. Rekao sam i da ne smatram da sam bilo čime naneo štetu crkvi i da nemam problem da budem kažnjen zbog svojih grehova, ali da nije u redu da budem kažnjen zbog nečega što smatram da je vrlina. Razgovor se završio patrijarhovim očekivanjem da se javno odreknem potpisa apela, ali ja sam rekao da ne mogu to da uradim. Onda mi je naknadno sugerisano da pisanim putem potvrdim kako sam veran crkvi i njenim institucijama, što sam i uradio, jer to nije bilo pitanje, tako da sam za docenta izabran praktično u poslednjem trenutku pre isteka zakonskog roka, u martu 2019.
U oktobru iste godine desio se drugi lom, kada sam sa vladikom Grigorijem gostovao u Utisku nedelje. Tada sam istupio zbog neslaganja Bogoslovskog fakulteta i Sinoda. Sinod nije hteo da prihvati naš izbor dekana i prodekana od kojih je jedan bio potpisnik našeg Stava. Smatrao sam da je moja dužnost da javno kažem da su izabrani ljudi besprekorni i da su sve procedure prilikom njihovog imenovanja poštovane. Smatrao sam da apsolutno potčinjavanje fakulteta Sinodu može da bude samo na štetu crkve. Autonomija univerziteta, pa u okviru njega i Bogoslovskog fakulteta, u funkciji je elementarnog društvenog zdravlja.
Sve se završilo ostavkom tada zakonito izabranog dekana Ignjatija i nepropisnim imenovanjem nove uprave. Dekan Ignjatije je bio i profesor i episkop braničevski i ideja onih koji su glasali za njega bila je da se poboljšaju odnosi između crkvenih institucija i fakulteta. Međutim, to je loše prihvaćeno, što je mene iznenadilo, jer on nije bio potpisnik Stava. Pisanim putem sam se izjasnio pred Odborom za profesionalnu etiku Univerziteta u Beogradu da smatram da je izbor nove uprave ne samo nelegalan, nego i moralno upitan. Učinio sam to jer sam smatrao da na taj način branim ugled fakulteta i jer su dvojica redovnih profesora bili podneli prijavu Odboru sa istom namerom. Nisam sporio da nova uprava ima većinu, ali sam rekao, čak i njima lično, na jednoj od sednica, da treba da budu izabrani na propisan način, što sam i obrazložio.
„Pričešćivanja istom kašičicom u vreme kovida je neodgovorno“
Zatim je početkom 2020. krenula priča sa kovidom. Smatrao sam svojom dužnošću, ne samo akademskom već i svešteničkom, da kažem nešto o pitanju koje je tada došlo u fokus javnosti, a ticalo se načina pričešćivanja. Neki iz crkve su insistirali na tome da uobičajeni način pričešćivanja istom kašičicom ne sme ni po koju cenu da se promeni. Međutim, smatrao sam da je to u uslovima pandemije veoma neodgovorno. Govorio sam o tome kako to nije ni jedini, niti najstariji način pričešćivanja, kao i da se u bližoj i daljoj prošlosti u sličnim uslovima menjao, o čemu postoji mnogo svedočanstava.
Moji istupi u vezi sa kovidom doveli su do toga da mi je patrijarh Irinej marta 2020. zabranio da istupam javno i da bilo šta radim kao sveštenik, stavio me je pod zabranu sveštenodejstva i u nadležnost Crkvenog suda. Na osnovu stila, forme i načina na koji je napisana ta odluka sumnjam u to da je bila napisana u patrijarhovoj kancelariji u kojoj sam i sam radio. Ona neodoljivo podseća na stil jednog drugog episkopa i službenika njegove kancelarije.
Nastavio sam da radim na fakultetu. Poštovao sam zabranu javnog istupanja, iako je ona kontradiktorna. Rad na univerzitetu je po prirodi javan, ali ja ipak nisam sve do sada istupao u medijima, već pune četiri godine. Kao što sam rekao, odluka je predviđala da se stavljam u nadležnost Crkvenog suda, ali nikakav postupak nije pokrenut, iako je propisano da se to uradi u roku od 30 dana.
Crkva treba da bude odvojena od političke moći, jer crkva, tako eksplicitno piše u Novom zavetu, mora da bude zajednica međusobnog služenja, a ne vladanja jednih nad drugima
Nekoliko meseci nakon zabrane umire patrijarh Irinej, koji je formalno doneo odluku o zabrani, i izabran je novi patrijarh Porfirije. Novi patrijarh je ranije pokazivao razumevanje za moje stavove i očekivao sam da će se nešto promeniti. Naravno, nisam očekivao da će to biti prva tačka na njegovom dnevnom redu.
Posvetio sam se naučnom radu, ali i pisanju beletristike. Nedavno mi je objavljen prvi roman Vaskrsenje, čija će promocija biti 28. marta. U romanu sam, između ostalog, pisao i o tome kako vidim situaciju u našem društvu, kao i mesto crkve u svemu tome. Iako je reč o fiktivnoj priči, problemi koje sam pokušao da adresiram daleko su od fikcije.
Unutar Crkve guši se sloboda govora
U stvarnosti za mene je ključni problem to što je u crkvi poslednjih godina došlo do sistematskog gušenja slobode govora. Mislim da je to destruktivno za samu crkvu. Problem broj jedan srpskog društva i crkve je nacionalizam. On sprečava crkvu da bude verna svojoj osnovnoj misiji da propoveda jevanđelje, koje ne poznaje nacionalne granice i eksplicitno je protiv takvih podela. Ovde kod nas u regionu su zapravo verske zajednice jedni od glavnih promotera nacionalne mržnje. Smatram da crkva mora da poziva na preispitivanje pre svega postupaka sopstvenog naroda, a ne da sprovodi diskurs autoviktimizacije koji sprečava suštinsko pomirenje regiona koji je i dalje u poluratnom stanju. Mi smo ljudi koji delimo jezik i poreklo i nemamo bliže od onih sa kojima smo ratovali pre 30 godina. Zato je važan ekumenski rad. Meni se čini da naša crkva ide suprotno od pozicija koje su ranije bile veoma otvorene, kada je ekumenizam u pitanju. Problem je i što je to loše za položaj naše crkve i na međupravoslavnom planu. Pravoslavna crkva je podeljena posle rata u Ukrajini. Naša crkva je pre petnaestak godina imala veliki autoritet u tom svetu, a to danas nije slučaj. Veoma je opasno što crkveni ljudi često govore u kategorijama kojima se služe nacionalistički političari, pa govore o izdajnicima i stranim plaćenicima u sopstvenom narodu, samo zato što drugačije misle. To pokazuje visok nivo nesposobnosti da se prihvati drugačije mišljenje, a bez toga nema napretka.
Religija mora da ima mesto u javnom prostoru, jer je to jedini način da se spreči njena zloupotreba. Najgore je kada je sve siva zona. U prirodi hrišćanske vere je da obrazuje zajednicu. Hrišćanska vera se i manifestuje kao zajednica, kao crkva. Takva zajednica ne samo da mora da se odriče svakog nasilja, već mora i da mu se aktivno suprotstavlja. Neophodno je da se suprotstavi svakoj diskriminaciji.Veoma je loše da crkva u ovom društvu zauzima sve konzervativnije stavove. Opasno je, jer ta vrsta konzervativizma je danas i globalna pretnja. Sa početkom 21. veka kao da smo se vratili 300 godina unazad u period pre Francuske revolucije. Za mene su vrednosti prosvetiteljstva i borbe za socijalnu i ekonomsku emancipaciju suštinski inspirisane hrišćanstvom, iako su se njihovi promoteri borili protiv crkvenih institucija koje su bile ispražnjene sopstvenog sadržaja i smisla. Za mene su velika inspiracija levo orijentisani hrišćanski teolozi i aktivisti iz Južne Amerike, ali i iz drugih delova sveta.
Ne želim da se nametnem bilo kome, a pogotovo ne crkvi. Ne želim da na silu radim u crkvi. Pored toga što je nemoguće, to je i besmisleno. Ako tamo nema mesta za mene, kao što se pokazalo da nema mesta na Bogoslovskom fakultetu, ja se neću gurati. Samo želim da mislim i govorim i koliko je moguće živim u skladu sa svojim uverenjima, jer je to čin odgovornosti, ne samo prema sebi, već i društvu i zemlji koju volim, ali i prema Bogu, bar tako verujem. Imao sam mnogo promašaja, ali svojim jedinim uspehom, kada je reč o hrišćanskoj strani moje ličnosti, smatram to što mogu da kažem da nikoga ne mrzim.
Povezivanje Crkve sa političkom moći je destruktivno
Autonomija institucija koje pripadaju javnom prostoru, a nisu političke ustanove, veoma je važna zbog zdravlja društva. U te institucije spadaju i crkva i verske zajednice koje mogu biti društveno konstruktivne ako su verne onome što bi zaista trebalo da jesu. U tom smislu odvojenost crkve od države nije moderno načelo nego je to nešto što postoji od kada je hrišćanstvo nastalo. Crkva treba da bude odvojena od političke moći, jer crkva, tako eksplicitno piše u Novom zavetu, treba da bude zajednica međusobnog služenja, a ne vladanja jednih nad drugima.Politička moć razara suštinu crkve. Da bi crkva bila društveno konstruktivna, potrebno je da izbegne iskušenja uplitanja u mreže političke moći.
Nemam problem da promenim sopstveni stav zbog nekog argumenta, ali za mene nije dovoljno da se bilo ko poziva samo na autoritet. Mene autoritet može da pokrene da preispitam svoje stavove, ali ne i da mi naredi da se njih odreknem
Pozivanje na simfoniju politike i crkve pokazuje elementarno nepoznavanje istorije Istočnog rimskog carstva i njegovih verskih i političkih tradicija. Istoriju pravoslavne crkve, naročito onu drevnu, pisali su ljudi koji su često upravo zbog toga što su želeli da misle i žive u skladu sa svojim uverenjima bili na meti ondašnjih državnih i crkvenih vlasti. Neki od njih su zbog toga izgubili živote, što smo dobrim delom danas zaboravili. I takvi ljudi su mi inspiracija.
Kod nas je povezivanje crkve sa političkom moći i njenim nosiocima destruktivno, kako za samu crkvu tako i za društvo u celini. Opravdano se čini da se na taj način nepočinstvima moćnika pribavlja jedna vrsta moralne i verske legitimacije. Tako se uspostavlja jedno novo klasno društvo koje liči na frankenštajna kapitalizma i feudalizma. Kod nas nema tržišta zato što nema razlike između političke i ekonomske moći. Vlasnički odnosi se sve više pretvaraju u lične odnose. Ovde moćnici poseduju savest ljudi i žele da je u što većoj meri kontrolišu, baš kao što su u feudalizmu savest i vernost vazala bile u rukama njihovih seniora. Nagrada za tu vrstu pokornosti bilo je bogatstvo i raspolaganje životima drugih ljudi i to ja vidim sada i u našem društvu. Da se sve više i jasnije to ocrtava kod nas primeri su brojni. Poslednji primer su decembarski izbori.
Pozivanje na jedinstvo bez različitosti i kroz suspenziju rasprava o tome kuda ide ovo društvo, znači njegovu destrukciju. To isto važi i za crkvu. Zato sam rešio da opet javno istupim i ponovo ću istupati.
Kada bi naše društvo bilo pojedinac koji je došao kod mene da se ispovedi, mislim da bi mi rekao da tuče svoju ženu, a ja bih mu odgovorio da prestane da pije. Brlja kojom je opijeno naše društvo zove se nacionalizam.
