Iako se i sama oprobala u ulozi poslanice u parlamentu Skupštine grada Beograda sedeći u opozicionim klupama, Irena Fiket se ostvarila kao istraživačica na temama građanskih inovacija, deliberativne demokratije, političkog ponašanja, društvenih pokreta i rodne ravnopravnosti, kojima se bavila tokom studija na univerzitetima u Firenci, Sijeni, Bolonji i Oslu, a najviše kao viša saradnica Instituta za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu i koordinatorka laboratorije za aktivno građanstvo i demokratke inovacije. Svoj rad je publikovala i u knjizi Deliberativno građanstvo (Akademska knjiga), pre nekoliko godina, koja intrigira po sasvim novom diskursu kojim se sagledava jedno moderno društvo. Stoga nismo mogli a da je ne pitamo gde se danas nalazi naše društvo, kojeg sve dublji razdori i nerazumevanja odvlače od bilo kakve debate o napretku i modernizaciji.
„Naše građanstvo se dugi niz godina socijalizovalo unutar društvenog i institucionalnog okvira koji je sistematski podsticao vrednosti suprotne kulturi dijaloga“, kaže Irena Fiket na početku razgovora za Radar. „Kroz institucije i dostupne kanale društvenog uticaja, političke elite kontinuirano su reprodukovale norme koje afirmišu podele, antagonizme i isključivanje. Umesto osnaživanja građana za aktivno učešće u pluralističkom društvu, dominantni narativ koji su oblikovale zasnivao se na polarizaciji, binarnoj logici „mi protiv njih“, te pojednostavljenim, crno-belim tumačenjima složenih društvenih izazova. Takav narativni okvir ne samo da je obeshrabrio razumevanje različitosti, već je i aktivno doprineo produbljivanju društvenih raskola i eroziji poverenja u mogućnost zajedničkog rešavanja problema. Međutim, širi građanski pokret koji je pokrenula studentska pobuna pokazao nam je da naše građanstvo ne samo da želi, već i može da prevaziđe nerazumevanje i podele i prihvati različitost perspektiva i stavova.“
Koliko je studentska pobuna deo tog koncepta? Da li ona širi vaše istraživanje, jer su studenti doneli jednu sasvim novu praksu i uspeli da animiraju jedan deo građanstva?
Studenti su, kako organizaciono, kroz plenume koji omogućavaju da svi učesnici iznesu svoj stav ili predlog, tako i kroz uspešnu mobilizaciju različitih socio-demografskih grupa i političkih opredeljenja, pokazali da je moguće ostvariti demokratski model zasnovan na inkluzivnosti. Još važnije, podstakli su prenošenje ovog modela na širu zajednicu i ojačali zborove, čime su doprineli širenju kulture participacije i dijaloga. U dosadašnjim istraživanjima kojima sam se bavila, fokus je bio pre svega na deliberativnim modelima demokratskih inovacija u kojima su principi inkluzivnosti i dijaloga definisani kroz procedure, pre same mobilizacije građana. Uzevši to u obzir, studentski i građanski pokret proširio je postojeće okvire razumevanja participativnih i deliberativnih procesa, pokazujući da se takvi demokratski modeli mogu graditi i odozdo, kroz prakse društvenih pokreta.
Skupština više liči na privatnu firmu SNS-a nego na demokratski forum, gde lični i partijski interesi dominiraju, a mogućnost građana i opozicije da utiču na političke odluke skoro uopšte ne postoji
Na koji način sada možemo da govorimo o deliberaciji u zemlji u kojoj je prisutna i sve vidljivija tolika korupcija?
Čak i u uslovima rasprostranjene korupcije, deliberacija, kao način promišljanja društvenih izazova i donošenja političkih odluka, ostaje neophodna. Kada, nadam se uskoro, budemo odlučivali o pravcu kojim želimo da naše društvo ide, moramo imati u vidu da je korupcija postala deo političke kulture i u dijalog uključiti i one koji su, zbog sistemskih nepravdi i ekonomskog pritiska u borbi za osnovne uslove za život, bili primorani na koruptivne prakse. Bez njihovog učešća nije moguće oblikovati pravednije društvo. Što se tiče onih koji su, pak, s pozicija moći podsticali korupciju radi ličnog bogaćenja, njihove perspektive trebalo bi saslušati isključivo u sudskim postupcima, videvši da su oni jasno pokazali da ne uvažavaju javni interes i javno dobro.
Da li ste mogli i da sanjate glavni grad i u njegovom centru jednu takvu bizarnost koju i dalje šarmantno zovemo Ćacilend, iako je u pitanju paravojni kamp? Šta nam vlast poručuje upirući Ćacilendom prst u oko svakom mislećem pojedincu?
Iako svakodnevno prolazim pored tog mesta, prisustvo Ćacilenda i dalje mi izaziva nelagodu, dakle – nisam mogla da zamislim da je tako nešto moguće u gradu u kom živim. Njegovo postojanje, međutim, nije slučajno niti bezazleno, ono ima jasno definisanu simboličku funkciju. On je svesno konstruisana poruka: posedujem silu koja nije pod demokratskom kontrolom i mogu je koristiti kad i kako poželim. Ta poruka, međutim, ne mora biti i prihvaćena. Njena ubedljivost raste u istoj meri u kojoj raste naše kolektivno ćutanje i povlačenje. Upravo zato su zborovi i protesti, kao svakodnevni oblici otpora, ključni: oni nisu samo izraz neslaganja, već i strategija razuveravanja, poruka da niko nije svemoćan i da demokratski potencijal društva nije ugašen. U toj svakodnevnoj borbi protiv normalizacije autoritarnog i siledžijskog, građani vraćaju prostor političkom smislu.
Protesti su ojačali kolektivni osećaj otpornosti i podigli nivo društvene svesti, stvarajući simbolički i društveni kapital koji se ne može lako potisnuti
Koliko mediji bliski vlasti čine građanstvo u celini sve udaljenijim od normalizacije? Primetno je da je većina manje informisana, sludeo ih je agresivni jezik propagande koji dolazi iz tabloidnih medija, bilo štampanih bilo elektronskih…
Funkcija medija u demokratiji jeste da informišu građane i podstiču razvoj političke pismenosti, osnažujući ih za kvalitetno donošenje političkih odluka koje se tiču njihovih života, bilo putem direktne participacije, bilo kroz odabir političkih predstavnika koji će najbolje predstavljati njihove političke interese i vrednosti. Svi, međutim, znamo da mediji bliski vlastima rade upravo suprotno. Umesto da informišu i osnažuju, oni svesno obmanjuju građanstvo, promovišući političku dezinformisanost i političku pasivnost. Kroz agresivni jezik, ali i zastrašujuće i apokaliptične narative, bilo da je reč o „neprijateljima države“ ili o globalnim krizama, oni drže građane u stanju straha i bespomoćnosti. Sve ovo izaziva kolektivni osećaj dezorijentacije koji onemogućava građanima da sagledaju izlaz ili mogućnosti za angažman i promenu.
Kako predsednik upravlja ovom krizom? Šta mu je ostalo osim nasilja i upotrebe nacionalizma?
Moram prvo da kažem da ja svesno ignorišem javna obraćanja predsednika i da svoje uvide temeljim na analizi političkih vesti i događaja koji eventualno samo posredno prenose takva obraćanja. I ono što ja vidim jeste da su se do sada, tokom „krize“ smenjivale dve strategije. Prva je represivna, ona uključuje razne oblike institucionalnog i vaninstitucionalnog pritiska, pa i otvoreno nasilje. Druga se odnosi na pokušaje simboličkog popuštanja, odnosno predstavljanja pojedinih odluka kao ustupaka građanima i studentima. Deluje, međutim, da trenutno ne postoji jasan plan upravljanja krizom, niti koherentan odgovor na njenu dubinu i kompleksnost. Moj je utisak da predsednik trenutno nije siguran kako dalje da postupa, jer su mu kapaciteti za očuvanje vlasti znatno oslabljeni, kako u pogledu unutrašnjih resursa moći, tako i u pogledu političkih savezništava. U tom smislu, preostale opcije zaista sve više gravitiraju ka primeni sile i pojačavanju narativa „očuvanja nacije“, što dodatno potvrđuje krizu političkog legitimiteta.
Kako komentarišete odnos ove vlasti prema tzv. osetljivim pitanjima – pitanjima manjina, rodnim pitanjima, nacionalnim…? Kuda vodi to ludilo?
Ovo ne treba da nas čudi, jer je vlast SNS-a oduvek koristila osetljiva pitanja, manjinska, rodna i nacionalna, kao strateški alat za održavanje kontrole i legitimiteta. Kroz stigmatizaciju različitosti i pripisivanje odgovornosti za društvene probleme manjinama, državnim neprijateljima ili stranim plaćenicima, režim skreće pažnju sa sopstvenih institucionalnih slabosti i korupcije. Retorika podele i polarizacije jedan je od ključnih instrumenata kojim se režim koristi kako bi ojačao svoju političku dominaciju. Pored toga, izjave poput onih da su „blokaderi“ u Novom Pazaru „samo izvršioci političkih naloga određenih stranaka, određenih ogoljeno antisrpskih opcija“ predstavljaju i direktan pokušaj da se ospori legitimitet građanskog protesta. Međutim, čvrsto verujem da napredak u izgradnji saradnje i solidarnosti među građanima i građankama Novog Pazara, ostvaren tokom višemesečne društvene mobilizacije, više ne može biti zaustavljen ovom retorikom – konačno smo počeli da se od nje lečimo. Veliku zahvalnost dugujemo studentima za ovaj korak.
Iako postoji realna opasnost da vlast pokuša daljim zadiranjem u autonomiju univerziteta da spreči njegovu buduću mobilizaciju, uverena sam da bi takav potez izazvao još snažniji i odlučniji otpor akademske zajednice
Sa čime ste se vi, kao odbornica u Skupštini grada Beograda, najdramatičnije sukobili? Šta vas je izbacilo iz takta a smatrali ste normalnim da se uradi, dok vlast nije imala sluha iz recimo nekih sitnih ličnih interesa?
Nije lako izdvojiti jedan konkretan trenutak, jer me je od samog početka angažmana u Skupštini grada mnogo toga izbacivalo iz takta. Pre nego što sam postala odbornica, očekivala sam da postoje makar osnovni demokratski okviri, ali brzo sam shvatila da ta institucija ne ispunjava ni minimalne uslove za demokratski dijalog. Opozicione odborničke grupe mogu da predlažu jasno argumentovane inicijative koje u fokusu imaju javni interes, ali to ne utiče na dalji tok, vladajuća većina sistematski ignoriše te predloge bez ikakve rasprave ili razmatranja. Maksimum koji se može postići jeste da mediji prenesu te predloge, dok je institucionalni odgovor gotovo uvek tišina i automatsko odbijanje. Zasedanja su formalnost gde se unapred pripremljeni predlozi vlasti izglasavaju bez stvarne debate. Skupština više liči na privatnu firmu SNS-a nego na demokratski forum, gde lični i partijski interesi dominiraju, a mogućnost građana i opozicije da utiču na političke odluke skoro uopšte ne postoji.
Protestima je, kako smo i očekivali, tokom leta oslabio intenzitet, što vlast koristi da proglasi „pobedu“, „oslobođenje od blokada“ i tome slično. Koga oni zavaravaju? Da li sebe teše ili ta retorika služi da uguše ideju ponovnog omasovljenja demonstracija od jeseni?
Smatram da je u pitanju kombinacija oba objašnjenja. Vlast koristi pad intenziteta protesta tokom leta da sebe i svoje biračko telo, koje je i dalje brojno, uveri da je građanski bunt ugušen. Istovremeno, takva retorika ima preventivnu ulogu i njen cilj je da se spreči novi talas masovnih protesta na jesen, da se obeshrabre studenti i demotivišu građani. Vlast nastoji da ponovo uspostavi stanje pasivnosti, gde politička nada i osećaj zajedničke moći bivaju zamenjeni apatijom i rezignacijom. Upravo zbog toga je važno da taj narativ ne ostane neosporen.
Režim nema ni kapacitete ni spremnost za suštinski dijalog ili institucionalne reforme, niti bi im iko više verovao i kada bi formalno predložili reforme. Istovremeno, mala je verovatnoća da će dozvoliti raspisivanje izbora brzo, jer više nemaju tako veliku podršku kao pre studentskih protesta
Kako vidite jesen? Hoćemo li doći do nekog rešenja ili očekujete buru? Sve ovo izgleda kao da nema kraja političkoj i društvenoj krizi?
Jesen pruža priliku za dalje jačanje kolektivnog otpora građana i studenata, ali s obzirom na dubinu i kompleksnost političke i društvene krize, nije realno očekivati brza ili jednostavna rešenja. Trenutni režim nema ni kapacitete ni spremnost za suštinski dijalog ili institucionalne reforme koje bi ukazivale na temeljne sistemske nedostatke, niti bi im iko više verovao i kada bi formalno predložili reforme. Istovremeno, mala je verovatnoća da će dozvoliti raspisivanje izbora tako brzo, jer su videli da istraživanja javnog mnjenja pokazuju da više nemaju tako veliku podršku kao pre studentskih protesta. Zbog toga je održavanje kontinuirane društvene mobilizacije od presudnog značaja za vršenje pritiska na vlast. Iz takve perspektive gledano, novi talas masovnih okupljanja kao i veliki protesti poput vidovdanskog, mogu biti važan signal režimu da bunt nije nestao i da se mobilizacija nije ugasila. Iako može postojati dilema oko efikasnosti dosadašnjih protesta, svaki od njih doprinosi razvoju političke svesti, jačanju društvene kohezije i održavanju otpornosti društva. Stoga, iako jesen može doneti nove izazove i eskalacije represije režima, neophodno je da se mobilizacija i kolektivna solidarnost nastave i intenziviraju.
Da li je moguće spasiti univerzitet, nakon ovolikog neslaganja između vlasti i studenata? Da li je uopšte moguć scenario da vlast ukine univerzitet, kako se slična pobuna ne bi više ponovila? Šta je rešenje?
Istina je da smo svedočili različitim oblicima pritisaka na studente i univerzitetsku zajednicu, što jasno pokazuje spremnost vlasti da bez ustezanja posegne za represivnim mehanizmima. Ipak, uprkos opravdanom strahu od daljih restriktivnih mera, univerziteti u Srbiji odavno nisu iskazali ovakav stepen dostojanstva i spremnosti da se bore za principe koji čine suštinu njihove misije. Univerzitet i akademska zajednica pokazali su posvećenost očuvanju javnog dobra i odlučan otpor pokušajima instrumentalizacije u službi partikularnih interesa. Protesti su ojačali kolektivni osećaj otpornosti i podigli nivo društvene svesti, stvarajući simbolički i društveni kapital koji se ne može lako potisnuti. Iako postoji realna opasnost da vlast pokuša daljim zadiranjem u autonomiju univerziteta da spreči njegovu buduću mobilizaciju, uverena sam da bi takav potez izazvao još snažniji i odlučniji otpor akademske zajednice.
Šta biste uopšte poručili ovoj generaciji studenata, koji i dalje gaje nadu da mogu da žive u normalnom društvu – da ne odustaju od zahteva, ili da bolju budućnost ipak potraže u nekoj normalnijoj zemlji?
Pre svega, izrazila bih im duboku zahvalnost što su nas sve, na neki način, probudili – što su pokazali da je solidarnost moguća, da je dijalog s onima koje smo ranije doživljavali kao „druge“ ostvariv i smislen i što su nam svima podsetnik da zajedništvo još postoji. Ali, i što su nas podsetili da svi moramo učestvovati u političkom životu, bilo kroz direktno učestvovanje, bilo kroz odabir političkih predstavnika kojima isključivo mi dajemo legitimitet da donose odluke u naše ime. Čak i kada ne bi učinili ništa više od ovoga što su već postigli, to bi već bilo dovoljno da ostavi trajan trag na društvo. Kao neko ko je i sam otišao iz zemlje, a potom se, posle četrnaest godina, vratio, poručila bih im da ne odustaju – da istrajno nastave borbu za svoja prava i za dostojanstven život u svojoj zemlji. Istovremeno, pozvala bih ih da svet posmatraju kao svoj – da putuju, obrazuju se i žive u različitim delovima sveta, ali da to uvek bude njihova slobodna odluka, vođena radošću, znatiželjom ili potrebom za usavršavanjem, a ne prinudom okolnosti ili nemogućnošću da slobodno i dostojanstveno žive ovde.
Vlast koristi pad intenziteta protesta tokom leta da sebe i svoje biračko telo, koje je i dalje brojno, uveri da je građanski bunt ugušen. Istovremeno, takva retorika ima preventivnu ulogu i njen cilj je da se spreči novi talas masovnih protesta na jesen
Koja bi to normalna zemlja danas uopšte bila, s obzirom na razvoj i jačanje desnice gotovo svuda u svetu? Kriza se preliva, jedna stvara drugu, izgleda kao da tek dolaze dramatična vremena.
Jačanje desničarskih narativa i sužavanje prostora za slobodnu misao ne treba posmatrati kao izolovani fenomen, već kao strateški proces koji se institucionalizuje kroz delovanje političkih elita i režima koji koriste isključivanje različitih društvenih grupa kao ključni instrument konsolidacije vlasti. U Srbiji je ovaj proces posebno izražen zbog nedostatka stabilnih demokratskih institucija i konsolidovanih demokratskih normi, što omogućava režimu da neometano implementira politike koje marginalizuju manjine, obeshrabruju pluralizam i onemogućavaju razvoj kritičke javnosti. Time se ne samo reflektuju globalni trendovi autoritarizacije i populističke retorike, već se stvara specifičan političko-društveni ambijent u kojem su apsurdi, netolerancija i manipulacija javnim mnjenjem normativno prihvaćeni i institucionalno podržani. Ovakva situacija dodatno komplikuje mogućnost uspostavljanja trajnih demokratskih praksi i zahteva sistemske reforme koje bi osnažile autonomiju institucija, zaštitu ljudskih prava i pluralizam mišljenja. Ali da ostanem optimistična do kraja – duboko verujem da je promena političkih praksi u Srbiji, upravo ova koju su studneti doneli, prvi korak ka jednom demokratskom, pluralističkom društvu, ali i dostojanstvenijem životu za sve nas.
