Imao je 17 godina kada je kao fudbaler napustio Jugoslaviju. Sa 22 je snimio u Holivudu prvi film. Bio je fudbalski menadžer, vlasnik jednog od najuspešnijih i najprestižnijih restorana u Americi – Den Tanas. Doživotni član Akademije filmskih umetnosti koja nominuje filmove za Oskara, jedva je šest meseci bio predsednik FK Crvena zvezda i podneo ostavku. Od oca je zauvek upamtio savet da nikada ne ide na večeru ako nema dovoljno novca za bakšiš, a od majke da nikada ne bude rob novca. Tako se vladao do kraja života. Živeo je na relaciji Los Anđeles, London, Beograd, gde je u subotu 16. avgusta u 14.30 preminuo od kasno otkrivenog karcinoma.
Zvao se 22 godine Dobrivoje Tanasijević, a onda je 1957. godine u Holivudu snimio prvi film The Enemy Below, u kome su glavni junaci bili Robert Mičam i Kurt Jirgens i za tu priliku su mu smislili ime koje će zadržati i pod kojim će biti poznat u svetu – Den Tana. Trajni pečat je ostavio u Los Anđelesu gde se nalazi restoran koji nosi njegovo ime. Napravio ga je i vodio 45 godina, da bi ga prodao 2009. godine. Ali, ostalo je njegovo ime koje je i dalje privlačilo goste. Od Jevreja je usvojio princip da nikada ne treba držati sva jaja u istoj kotarici, pa je tako imao razne poslove u raznim delovima sveta. I razna zanimanja, među kojima je bilo i producent.
Rodila ga je 1935. godine Lenka Milošević, rodom iz Čibutkovice (selo u beogradskoj opštini Lazarevac) udata za Radojka Tanasijevića, imućnog beogradskog kafedžiju. Pričao mi je da je bila prelepa. Rastao je u Ulici kraljice Natalije 10, a igrao je fudbal sa klincima iz kraja na Zelenom vencu. Bio je radoznao i svašta je voleo da proba, pa je jednom prilikom sa mlađim devojčicama otišao u školu plesa gde je naučio tango, valcer i posle im je bio partner kada su vežbale uz muziku sa gramofona. Ta veština će mu u 18. godini promeniti život.
“Tata za vreme rata nije bio ni u četnicima ni u partizanima, ali nova vlast ga je smatrala predstavnikom poražene klase, oduzeli su mu imovinu koja je zapravo bila imovina njegovog oca, i osudili na 12 godina prinudnog rada. Moja majka je krenula u akciju spasavanja i došla je do Aleksandra Rankovića sa kojim se moj otac poznavao pre rata. Ranković je bio ministar unutrašnjih poslova FNRJ, a ona je mesec dana išla da bi ga konačno sačekala i izmolila da puste oca.
Tako je moj otac posle godinu dana pušten kući, a Ranković je izdejstvovao da se zaposli u kafani Složna braća koja mu je oduzeta.Zamislite tu ironiju da budete ekonom u kafani koja je nekada pripadala vašem ocu, a potom vama! I tako je otac svako jutro rano išao na pijacu da nabavlja sve što je bilo potrebno za kafanu u kojoj su se služili doručak, ručak i večeru. Praktično, nismo ga viđali jer je od ujutru do uveče bio u kafani. I tada, tih godina, majka me je zaklela da radim što god želim, samo da nikada ne otvorim kafanu, jer tu nema života. Dugo sam držao obećanje koje sam joj tada dao.”
Sa ulice u Crvenu zvezdu
Tog klinca koji je igrao fudbal sa krpenjačama u ekipama ulica protiv ulice, neko je zapazio i došlo je to do trenera Ace Obradovića. Tako Bata, kako su zvali Dobrivoja, postaje igrač podmlatka Zvezde, što majku nije baš radovalo. Ali, Bata je već bio nepovratno zaljubljen u fudbal kao u prvu ljubav. Igrao je desnu spojku, bio je talentovan i vešt i imao je 17 godina kada je tog leta 1952. godine omladinska selekcija Beograda krenula na neki turnir u Belgiju gde su se takmičili gradovi. Bilo je to ogromno ushićenje, prvi izlazak i zemlje i odlazak na Zapad.
“Nisam imao ideju da ostanem u Belgiji, ali desilo se da mi se tu promenio život. Na završetku turnira, organizovana je zajednička večera za sve učesnike turnira, svirala se živa muzika, plesalo se… Moji drugari su me naterali da i ja plešem, i izabrao sam jednu nelepu Belgijanku koja je savršeno plesala. Kada smo nas dvoje krenuli po podijumu, svi su se sklonili i samo smo se mi vrteli u ritmu vatrenog tanga. Bili smo nagrađeni ogromnim aplauzom, a kada sam se vratio među svoje igrače, dočekao me je naš ljutiti vođa puta, čovek u dugačkom kožnom kaputu što je jasno ukazivalo na njegov status policajca zaduženog za nas, koji me je pitao gde sam ja naučio taj buržoaski ples. Ja do tada nisam znao šta znači reč buržuj.
Pokušao sam da mu objasnim da sam naučio da plešem u Beogradu, ali on je besno završio razgovor rečima – pričaćemo kad dođemo u Beograd! To mi nije slutilo na dobro. Nekoliko igrača koji su imali nameru da pobegnu, odnosno da se više ne vrate u zamlju, stali su u moju odbranu i ušli u sukob sa njim. Počeo sam da razmišljam šta da radim, jer ako mi on po povratku napiše da sam se loše ponašao na putu, to je tada značilo da više ne mogu da izađem iz zemlje. U trenutku smo nas trojica izašli na ulicu, našli policijska kola, tražili da nas sprovedu u policiju, tu smo odmah dobili prevodioca, tumača, i ubrzo smo dobili status političkih izbeglica. Tako sam ja ostao u Belgiji i tako mi je ono učenje tanga u Beogradu promenilo život.”
Holivudski san
Iz Belgije će Bata otići u Nemačku, potom u Kanadu, u Montreal, i tih godina je zarađivao igrajući fudbal. U Kanadi je naučio i da igra karte, bio je talentovan i u pokeru, pa je jednom prilikom igrajući nekoliko partija sa nekim našim emigrantima zajedno sa Crnogorcem Lukom sa kojim se već bio sprijateljio, zaradio 5.000 dolara. U stvari, Bata ih je zaradio. Imali su još dvojicu prijatelja, naših ljudi, i kako je bilo leto, nije se igrao fudbal, odlučili su da odu u Ameriku. Potrpali su se u kola jednog od njih, i završili u San Francisku. Jedan od drugara je hteo posle nekoliko dana da se vrati u Montreal jer ga je čekala devojka, sa njim je otišao i drugi, a Luka i Bata su odlučili da sednu u autobus i odu u Holivud.
Stignem u Holivud, mrtav gladan, sednem u jedan restoran, naručim picu i razmišljam gde ću dalje, šta ću da radim bez novca. Odjednom čujem kako neko na najčistijem srpskom jeziku kaže: Bato, šta radiš ti ovde? To mi kaže čovek koga sam pre toga video kako razvlači testo za picu. Zapanjeno ga pitam odakle on mene zna, a on mi odgovori da me je gledao u Montrealu kada sam igrao fudbal i da se zove Bogdan Šarić
“Holivud je bio san, moje dečačko maštanje jer sam klincima u Beogradu, kada bismo sedeli u parku ispod hotela Moskva, govorio da ću jednog dana biti glumac u Holivudu. I sada sam bio tako blizu da ga vidim. Stigli smo Luka i ja u Los Anđeles, iznajmili sobu kod neke Poljakinje. Bili smo tu skoro mesec dana, imali smo dovoljno novca i on je jednog petka predložio da ga stavimo u banku, a da zadržimo nešto malo kod sebe. Ja sam ostavio samo deset dolara. Bila je nedelja kada smo pošli u našu crkvu ne bismo li tamo sreli neke naše devojke.
Dok smo čekali autobus, Luka je otišao da kupi cipele, a ja sam seo da mi čistač očisti cipele u kojima sam bio. Luka je izašao iz radnje sa novim cipelama, i u tom trenutku su naišla neka kola, pokupila ga i ja Luku više nikada u životu nisam video. Ostao sam na ulici sa devet dolara u džepu. Promenim plan i odlučim da idem u Holivud, a karta do tamo i nazad koštala je 50 centi. Stignem u Holivud, mrtav gladan, sednem u jedan restoran, naručim picu i razmišljam gde ću dalje, šta ću da radim bez novca. Odjednom čujem kako neko na najčistijem srpskom jeziku kaže: Bato, šta radiš ti ovde? To mi kaže čovek koga sam pre toga video kako razvlači testo za picu. Zapanjeno ga pitam odakle on mene zna, a on mi odgovori da me je gledao u Montrealu kada sam igrao fudbal i da se zove Bogdan Šarić. Pozove me Bogdan da dođem kad on završi smenu, i ja dođem posle dva sata da bi mi susret sa njim opet promenio život.”
Bogdan Šarić, koga su zvali Bogi, nagovorio je tog dana Batu da se ne vraća u Kanadu, da ostane u Los Anđelesu, da tu igra fudbal jer je on odličan igrač i u LA će napraviti čudo. I tako Bata počne da igra za američko-jugoslovenski klub u San Pedru. Ubrzo su morali da reše problem sa Batom jer je on ušao u Ameriku sa kanadskim dokumentima. Najlakše je bilo da američke papire dobije ako se oženi Amerikankom. Našli su mu devojku Sali, 20 godina stariju od njega, bolničku sestru iz Drugog svetskog rata, koju je Bata prvi put video na venčanju. Posle šest meseci su se videli na sudu prilikom razvoda. Ona katolkinja, on pravoslavac, neusaglašeni stavovi oko buduće dece i svega ostalog, te se taj brak poništio kao da nikada nije ni postojao.
Prvi film i novo ime
Batin holivudski život počinje u trenutku kada sa Bogijem deli stan koji se nalazi iznad restorana Villa Capri u kojem Bogi radi. u Taj restoran dolaze Frenk Sinatra, Din Martin i ostale slavne holivudske ličnosti toga vremena, a mladi Bata sedi sa njima i brzo ulazi u život koji će uskoro postati i njegov. Odlazi na časove engleskog, a na prvi čas glume odvela ga je divna mlada glumica Natali Vud. Sa njom je odigrao scenu na ruskom jeziku jer je njena majka bila Ukrajinka i ona je odlično govorila ruski.
Na časovima su sa njim bile i tada glumice u usponu, Endži Dikinson i Kim Novak, i Bata se sve više zagrevao za glumu. Tako će 1957. godine u Holivudu snimiti prvi film. Pozvao je roditelje telefonom, to je vreme kada se razgovor zakazivao u pošti, da im kaže kako će se ubuduće zvati Den Tana. A otac mu je rekao: Sine, neka te zovu kako hoće, samo nemoj da te razbiju! To će ga ime proslaviti. Ali, ne na filmu, već u biznisu, kao čoveka koji će desetak godina kasnije napraviti najprivlačniji restoran u Los Anđelesu – Den Tanas.
Na prvi čas glume odvela ga je divna mlada glumica Natali Vud. Sa njom je odigrao scenu na ruskom jeziku jer je njena majka bila Ukrajinka i ona je odlično govorila ruski
“Snimanje filmova je potrajalo dok je holivudska produkcija snimala filmove sa temama iz Drugog svetskog rata. Igrao sam komuniste, fašiste, mafijaše, nikada ne poljubim devojku, ali zarađujem pare. Napustio sam igranje fudbala, ali fudbal nikada. Zaljubio sam se u studentkinju glume Andreu, Amerikanku i oženio njome. Andrea je rodila naše dve kćeri, Gabrijelu, uspešnu producentkinju i Katarinu, koja je takođe uspešna kao dizajner i dekorater.”
Omiljeni restoran holivudskih velikana
Smišljao je i radio nove poslove. Sa dvojicom ortaka je otvorio noćnu klub u L. A. u kome se igrao tvist. Zaradio je prve velike pare i posle godinu i po dana je izašao iz posla. Više od pola tih para je uložio na berzi i posle šest meseci sve izgubio. Zakleo se majci da neće imati restoran, ali prijatelji Irci su ga ubedili da može da uđe sa njima u kupovinu restorana, jer mu je majka umrla dva meseca ranije i tako ne krši obećanje, jer za njenog života zaista nije imao restoran. I tako počinje da radi italijanski restoran u kome Ričard Barton neće moći da večera jer nije rezervisao sto na vreme.
“Neposredno posle toga je gostovao na nekoj televiziji i žalio se kako nije mogao da uđe u restoran iako je Ričard Barton, što nam je tek podiglo cenu! Sledećeih meseci nije bilo mesta nedeljama unapred.”
Teško je nabrojati sve slavne ličnosti kojima je to bio omiljeni restoran: Artur Miler, Elizabet Tejlor, Frank Sinatra, Lajza Mineli, Al Paćino, Džek Lemon, Džin Hekman, Gregori Pek, Širli Mek Lejn, Voren Biti, Li Marvin, Sidni Poatje, Džon Mekinro, Džon Vejn, Džon Ford, Frensis Ford Kopola… Svog Oskara je tu slavio Džordž Kluni, slavlje povodom prikazivanja srpskog filma Montevideo tu je priredio Novak Đoković. Den Tana je smatrao da je za restoran najbolje ako u njega dolaze uspešni ljudi svih zanimanja – biznismeni, sportisti, glumci, producenti, advokati… Njegov blizak prijatelj bio je glumac Karl Malden sa kojim je pričao na srpskom. Den Tana će godinama kasnije biti inicijator za podizanje spomenika slavnom glumcu srpskog porekla ispred zgrade Jugoslovenske kinoteke.
„Bolje gram sreće, nego kilogram mozga“
U čemu je bila tajna uspeha ovog čoveka? Na to pitanje su mnogi odgovarali, ali on mi je to jednostavno objasnio.
„Imao sam divnog prijatelja, vašeg kolegu Miroslava Radojčića. On je davno napisao jedna tekst o meni u kome se nalazi rečenica koja se meni veoma dopada, a koja se odnosi na mene. Ona glasi: Bolje je imati jedan gram sreće nego kilogram mozga! Možda je Miro u toj rečenici sažeo sve što se može reći o meni. Pratila me je sreća, kada je izgledalo da sam u bezizlaznoj situaciji, rešenje mi je padalo sa neba.“
Teško je nabrojati sve slavne ličnosti kojima je to bio omiljeni restoran: Artur Miler, Elizabet Tejlor, Frank Sinatra, Lajza Mineli, Al Paćino, Džek Lemon, Džin Hekman, Gregori Pek, Širli Mek Lejn, Voren Biti, Li Marvin, Sidni Poatje, Džon Mekinro, Džon Vejn, Džon Ford, Frensis Ford Kopola… Svog Oskara je tu slavio Džordž Kluni, slavlje povodom prikazivanja srpskog filma Montevideo tu je priredio Novak Đoković
Velikan novinarstva Miro Radojčić je kod Den Tane u restoranu upoznao tada najvećeg šahistu sveta Bobija Fišera, i tu su dogovorili da 1992. godine, kada je rat već besneo, dovedu Fišera u Beograd.
Sve dok se nije razboleo, bio je deo najčuvenijeg stola u restoranu Madera. Govorilo se da je to bio i najmoćniji kafanski sto u poratnom Beogradu. Oformio ga je fudbalski mag dr Aca Obradović, Den Tana je bio njegova poslednja legenda. Petar Pešić je godinama bio funkcioner Fudbalskog saveza Jugoslavije, potom i Srbije, nekadašnji sekretar stručnog štaba fudbalske A reprezentacije i jedan od privilegovanih za stolom u Maderi.
“Den Tana je bio moj veliki prijatelj godinama dok sam radio u Fudbalskom savezu i do kraja života. Poznavao sam njegovog mlađeg brata Boru sa kojim sam išao u osnovnu školu, koji je bio fudbalski sudija, ali je mlad preminuo. Za Den Tanu je malo reći da je bio zaljubljenik u fudbal i fudbalski entuzijasta. On je fudbalu dao najbolji deo sebe a za srpski fudbal je učinio nemerljivo mnogo. Kada smo devedesetih godina bili pod sankcijama, niko od naših fudbalskih radnika nije mogao da dobije vizu da ide na kongres FIFE. A ako ne odemo, to je značilo da postoji mogućnost da nas izbace iz ove organizaciju. Miljan Miljanić se setio, pozvao Den Tanu i rekao da sa svojim američkim pasošem hitno dođe u Evropu i oda na kongres i prijavi se kao delegat ispred Fudbalskog saveza SRJ. Tako je i bilo, i spasio nas je u tom kriznom trenutku.”
Ima neko prokletstvo u Srbima
Den Tana je jedini čovek na svetu koji je bio predsednik fudbalskih klubova u Americi, Engleskoj i Srbiji. Bio je prvi stranac koji je bio vlasnik fudbalskog kluba u Engleskoj. Bilo je to 1975. godine. Tada je za Brenford iz Londona platio milion dolara. Kada je prodao klub, okrenuo se Srbiji i srpskom fudbalu i mnogo uradio za njega. Bio je predsednik FK Crvena zvezda (2008-2009) pokušao je da ga spasi, ali nije imao podršku države ni grada. Posle pola godine podneo je ostavku. O tome je nerado govorio, jer je bio veoma nesrećan kada je prepoznavao loše osobine svog naroda.
„Bio sam veoma mlad kada sam među našim ljudima u L. A. agitovao da glasaju za demokratu Džona Kenedija za predsednika SAD. Upoznao sam svu braću, sestru i zeta. Posle ubistva braće Kenedi, završilo se moje interesovanje za visoku politiku. Poznavao sam Margaret Tačer, Džona Mejdžora i Tonija Blera koga mrzim jer je nama Srbima načinio veliku štetu. Podržavao sam preko Borislava Pekića opoziciju u Srbiji tokom devedesetih godina, finansirao sam izlazak novina Demokratija. Ne razumem otpor koji Srbija i danas ima prema ljudima u dijaspori. Za mene je Amerika mnogo uradila, za mene je Engleska mnogo uradila, a ja sam zaljubljen u Srbiju koja za mene ništa nije uradila. Ima neko prokletstvo u nama da mrzimo svakoga ko je uspešan.“
Doživotni član Akademije filmskih umetnosti koja nominuje filmove za Oskara, Dobrivoje Tanasijević je 18. juna ove godine smenjen sa mesta člana Upravnog odbora Jugoslovenske kinoteke. Istekao mu je mandat.
