Četrnaestoro mrtvih, troje u kritičnom stanju i nula ponuđenih ostavki tragični su bilans 48 časova nakon novosadskog zločina u kojem je, činjenjem ili nečinjenjem odgovornih, došlo do pada nadstrešnice Železničke stanice, renovirane i otvorene dva puta, poslednji pre četiri meseca. Poginula su četiri deteta – dve devojčice i dvoje tinejdžera – a da, kojim slučajem, u tom momentu nije trajao štrajk prosvetara, taj crni, a sunčani petak bez daška vetra, padavina ili zemljotresa, u smrt bi možda odneo još mladih putnika i putnica.
Detaljnu analizu novosadske tragedije objavićemo u štampanom izdanju Radara i sada se bavimo isključivo činjenicama poznatim svim Novosađanima i Novosađankama. Šta se dogodilo i šta se dešava?
Sva rasprava o tome da li je srušena nadstrešnica rekonstruisana ili nije, pada u vodu ljudskog beščašća kada svi u Novom Sadu znaju prostu i notornu činjenicu da se železnička stanica stara 60 godina raspala i ubila 14 ljudi samo četiri meseca nakon što su tamo završeni radovi vredni 65 miliona evra
U trenutku dok se tela ispod šuta nisu ni ohladila, „dobro podmazana mašinerija“ srpske vlasti počela je da pere ruke i uklanja dokaze. Menjaju se stari tekstovi o renoviranju stanice, Radio-televizija Vojvodine i režimu naklonjeni portali javljaju o „nezgodi“, kao da je posredi „čukanje“ automobila na parkingu, Večernje novosti idu korak dalje i unapred amnestiraju kinesku kompaniju i režim, dok je po rečima građevinskog inženjera Danijela Dašića, sa portala Agencije za privredne registre nestala dozvola za taj projekat.
Sama vlast se opredelila za šibicarsku tehniku skidanja odgovornosti i u trenutku pisanja ovog teksta ona i dalje tvrdi da nadstrešnica nije bila rekonstruisana, nadajući se da će javnost krivca pronaći u pokojnom, čuvenom arhitekti Imreu Farkašu i pretpostavljamo Titu, za čijeg je vakta 1964. stanica izgrađena, za svega osam meseci.
Šok, patnja i bes
Njena, ispostaviće se fatalna rekonstrukcija, trajala je tri godine.
Novosađani i Novosađanke zanemeli su od šoka, patnje i besa. Dok nam stižu izjave saučešća i solidarnosti sa teritorije cele bivše Jugoslavije, mi znamo šta se zaista dogodilo i uvreda je za ljudsko dostojanstvo i pamet ono što nam servira gradska, pokrajinska, i republička vlast.
Po originalnom dizajnu, nadstrešnica je iznad samih ulaznih vrata stanice imala velike otvore, celom svojom širinom. U trenutku kada se srušila, odjednom i u komadu, ogromna nadstrešnica je iznad pomenutih otvora imala masivnu čelično-staklenu konstrukciju celom dužinom, čija se težina meri tonama i ona je postavljena tokom rekonstrukcije
Na koncu, sva rasprava o tome da li je nadstrešnica rekonstruisana ili nije, pada u vodu ljudskog beščašća kada svi mi u Novom Sadu znamo prostu i notornu činjenicu koja glasi ovako: železnička stanica stara 60 godina raspala se i ubila 14 ljudi samo četiri meseca nakon što su tamo završeni radovi vredni 65 miliona evra. Za taj novac moglo je da se sagradi 30 velikih škola, nabavi 130 vrhunskih magnetnih rezonanci ili 900 mamografa… za koje imamo sve manje obučenih ljudi, pa se možda vlast zato ne trudi ni da ih kupi.
Da li je zaista važno da li je, ili nije, dirana kobna nadstrešnica, ako je nakon trogodišnje rekonstrukcije zgrada počela da se ruši? Da li nam je zaista potreban Šerlok Holms da izvede najprostiju moguću dedukciju? Zgrada je bila stabilna duže od pola veka, neko je nešto menjao i ona se srušila. Tačka, kraj, ende.
Za čitaoce Radara van Novog Sada evo i odgovora za koji vam nije potrebna diploma građevinskog fakulteta, samo oči, uši i mozak između. Da, nadstrešnica je rekonstruisana i to zna svaki novosadski putnik i putnica.
Po originalnom dizajnu, nadstrešnica je iznad samih ulaznih vrata stanice imala velike otvore, celom svojom širinom. Te „rupe“ su konstrukciju činili lakšom, a pošto se visoko iznad njih nalazi ispupčeni krov same zgrade stanice i pokriva ih, putnici nisu kisnuli kada su ispod tih otvora prolazili. U trenutku kada se srušila, odjednom i u komadu, ogromna nadstrešnica je iznad pomenutih otvora imala masivnu čelično-staklenu konstrukciju celom dužinom, čija se težina meri tonama i ona je postavljena tokom rekonstrukcije.
Šta je urađeno i šta nije, a moralo je
Takođe, nadstrešnica je dobila i novu oplatu od pločica i galeriju sa unutrašnje strane stanice, a čovek ne mora da bude građevinski inženjer da bi znao da se po pitaniima statičkih proračuna svaka, pa i najmanja promena opterećenja mora uzeti u obzir. Ovde to očigledno nije učinjeno.
Novosađani i Novosađanke ne kriju gnev nastao bespotrebnom tragedijom, po svemu sudeći izazvanom javašlukom i korupcijom. Sve se ređe na ulicama čuje reč „nesreća“. Nesreća, ili viša sila, dešava se kada udari grom, naleti cunami ili se desi zemljotres. Umesto toga, šut iznad 14 tela dobija obrise zločina, ukoliko znamo da je u pitanju katastrofa izazvana direktnim činjenjem, ili njegovim izostankom, te visokom korupcijom na koju svi sumnjamo budući da su ugovori tajni.
Novosađani i Novosađanke ne kriju gnev nastao bespotrebnom tragedijom, po svemu sudeći izazvanom javašlukom i korupcijom. Sve se ređe na ulicama čuje reč „nesreća“. Nesreća, ili viša sila, dešava se kada udari grom, naleti cunami ili se desi zemljotres. Umesto toga, šut iznad 14 tela dobija obrise zločina
Da li je to ugovor o kupovini i postavljanju raketnih sistema ili za obnovu železničke stanice drugog grada po veličini u Srbiji? Čemu tajnost, ako nije krađa?
Poseban gnev usmeren je prema oprobanom maniru srpske vlasti da se lukrativni poslovi daju kineskom konzorcijumu, koji čine kompanije China Railway International Co. Ltd (CRIC) i China Communications Construction Company Ltd (CCCC), u čijem je interesu da se detalji ugovora i cena kriju od građana i građanki koji to sve moraju da plate.
Potom naši ugovarači uzmu svoj deo kajmaka, koji opet mi plaćamo, i to je Kinezima sasvim u redu, dok god ugovor ostane tajna. Nakon toga, poslove u Srbiji dobijaju firme i ljudi bliski stranci na vlasti, a na samom kraju takvog posla nalazi se 14 tela i troje ljudi za koje još ne znamo da li će se i kako izvući.
Novi Sad ovo nikada neće zaboraviti.
