Animozitet koji gradske vlasti pokazuju prema zelenilu i prirodi poprima alarmantne razmere i teško se može razumeti posebno ovog dugog vrelog leta kada svako drvo nudi spas od jare koja prži asfalt, beton, i sve oblike života koji su se ovog leta zatekli u Beogradu.
Nakon što su oboreni svi temperaturni rekordi, obaraju se i zdrava, zelena, raskošna i preko potrebna stabla drveća tik uz zgradu Narodne biblioteke Srbije. Snimak seče drveća pre mesec dana viralno se proširio društvenim mrežama. Zašto se baš mora prvo udariti na drvo i njegovu bujnu krošnju koja ne samo da krasi ambijentalnu celinu na potezu između najvećeg pravoslavnog hrama i Narodne biblioteke, već pomaže da stanovnici Vračara kao i posetioci grada (a u manjem broju i biblioteke) lakše dišu.
Ruši, seci, obaraj
Kome smeta drvo? Ko misli da ima bolje rešenje od brige i nege o oskudnim ali postojećim zelenim površinama drveća u gradu u kome se noću meri 30 stepeni u 22 sata. Ko je taj sumanuti mrzitelj zelenila i senke koji je oko sebe okupio iste takve mrzitelje svega prijatnog za život i izdao nalog – ruši, seci, obaraj. Ovo nas nekako asocira na naslov knjige čuvenog austrijskog pisca Tomasa Bernharda Seča šume, koji je u stvari metafora za razaranja surovijeg obima i značaja u jednom trulom društvu. Zar nije vreme da znamo ime i prezime svakog pojedinca gradske uprave, u javnom preduzeću, u komunalnoj službi, idejne tvorce, nalogodavce i izvršitelje ovih skandaloznih zločina protiv grada, zahtevamo da se imenuju ljudi koji izdaju naloge od kojih stradaju drveće i ljudi. Potražimo ih, jer se ništarije neće javiti same.
Zar nije vreme da znamo ime i prezime svakog pojedinca gradske uprave, u javnom preduzeću, u komunalnoj službi, idejne tvorce, nalogodavce i izvršitelje ovih skandaloznih zločina protiv grada, koji izdaju naloge od kojih stradaju drveće i ljudi
Čak i u našem gradu i u našoj zemlji postoje jasne zakonom predviđene procedure kada stablo koje se nalazi na javnoj površini sme da bude posečeno. Nadležan je Sekretarijat za komunalne i stambene poslove, a komisija može da dozvoli ili da ne dozvoli seču svakog pojedinačnog drveta. U komisiji sede (spavaju?) i dva člana Sekretarijata za zaštitu životne sredine. Da li se može očekivati da će se birokrate i aparatčici Sekretarijata pobuniti pred projektom kakav je planiran na platou Hrama i duž zgrade Biblioteke? Pogotovo kada plan dolazi „sa vrha“, a ako je suditi po izjavama gradonačelnika, bezmalo od Boga lično. Dakle, u sklopu kakvog sumanutog plana u dugom nizu sumanutih planova je ovo poslednje divljaštvo nad zelenilom? Odnosno, zašto svaki projekat počinje devastacijom zelenila, a posle se menja, prekraja, dopunjuje, revidira, a posečeno drvo je prosto neka vrsta ritualnog obreda za uspešan početak radova. Tako je bilo i sa projektom ozloglašene „Gondole“, kada je svetski dan šuma 21. marta 2019. ironično obeležen sečom velikih stabala na Ušću i Kalemegdanu u sklopu pripremnih radnji za ovaj projekat. Ovo je na sreću izazvalo veliki odijum javnosti i na kraju doprinelo da se taj, na svaki način upitan, projekat stavi na led.
U moru skandala, afera, istorijskih pobeda i istorijskih obraćanja koji nas anesteziraju sa predumišljajem da budemo što manje građanski orijentisani i sposobni za političko delovanje, u javnosti se još prošle godine tiho provukla i vest da je planirano preuređenje Svetosavskog platoa ispred Hrama Svetog Save. Ideja je pokrenuta na zahtev SPC, ali obuhvata i prostor oko Narodne biblioteke u Skerlićevoj ulici, objekta manje sakralnog ali ne manje značajnog za intelektualnu i duhovnu prosvećenost naroda. Ono što je jednim pogledom na ovako planirani projekat jasno – biće ružnije i ogoljenije, neko će na poslu debelo profitirati, a Beograd i njegovi žitelji će biti na gubitku u svakom pogledu.
Možda Šapić želi da parira Vesiću
Planirano ogoljavanje celog tog poteza je pretvaranje u nešto više nalik džinovskoj monolitnoj ploči nasuprot nekadašnjoj, kakvoj-takvoj zelenoj površini. Idejno rešenje nudi širok prilaz samom hramu sa izuzetno velikim kapacitetom za različita okupljanja, a koji se nadovezuje na prošireni popločani deo, kao i novu gabaritnu zgradu patrijaršije. Estetski gledano, inspiracija kao da se tražila u prilazima mauzolejima srednje Azije gde se prvo poravnava pesak jer drveća nije bi bilo. Možda A. Šapić želi da parira svom arhiprotivniku G. Vesiću i njegovom zaveštanju – Trgu republike, koji pored vašarišta ili poligona za školu vožnje može da posluži još jedino za mitinge i sletove.
Protiv ove ideje održano je nekoliko protestnih okupljanja grupa građana Vračara, koji sa punim pravom negoduju i izražavaju skepsu prema projektu, kako je koncipiran, prezentovan i prema ogromnim sredstvima iz javnog budžeta koja su opredeljena za ovaj poduhvat betonizacije. Zahteva se da park ispred Hrama ostane gradski i da novo rešenje uključi postojeće zelene površine koje amortizuju nivo buke, nivo zagađenja, kao i stepen osunčanosti, po humanim parametrima koji u fokusu imaju čoveka – građanina.
Gde je osećaj za društvenu odgovornost kod čelnika vlasti? Gde je sposobnost da se prepoznaju prave potrebe grada, da ne govorimo o nekakvim vizionarskim idejama o njegovom napredovanju, za koje ovi koji odlučuju nemaju kapaciteta. Gde je minimum zdravog razuma i pameti da se uvidi u šta se Beograd pretvara; u dehumanizovanu ledinu ili kanjone zgrada kojima se zatvara reka, toplotno ostrvo koje leti cvrči kao rešo-ringla, poplavljeno u jesen i proleće zbog loših rešenja u infrastrukturi, bez prirodne odbrane od sve ekstremnijih klimatskih i meteoroloških pojava, a koje nudi jedino neoštećena prirodna sredina, rastinje, biodiverzitet i sve ono sto je sastavni deo ekosistema?
U šta se Beograd pretvara, u dehumanizovanu ledinu ili kanjone zgrada kojima se zatvara reka, toplotno ostrvo koje leti cvrči kao rešo-ringla, poplavljeno u jesen i proleće zbog loših rešenja u infrastrukturi, bez prirodne odbrane od sve ekstremnijih klimatskih pojava
Grupa sjajnih mladih ljudi okupljena oko kolektiva Ministarstva prostora (da ne bude zabune, nikakva veza sa ministarstvima vlade RS) stalno ukazuje na pogubne efekte devastacije zelenih površina i na činjenicu da je postojeće stanje uveliko takvo da negativno utiče na kvalitet života u milionskom gradu. Javno dostupni podaci iz plana generalne regulacije sistema zelenih površina, usvojenom 2019. godine pokazuju da je tada, pre samo pet godina, pod zelenilom bilo oko 12 odsto površine grada. Planom je postavljen i cilj da se ovaj procenat uveća na 23 odsto, ali situacija na terenu ukazuje da se radilo upravo suprotno od napisanog. Još jedno mrtvo slovo na papiru – zelene površine su se umesto uvećanja smanjile tri odsto za samo dve godine (podaci iz Generalnog urbanističkog plana (GUP za 2022. godinu). A onda su posečena i stabla ispred Biblioteke.
U Beogradu ispod tri odsto zelenih površina
Gradske park-zone su mini-ekosistemi koji igraju važnu ulogu u filtriranju vazduha, neutralizaciji ugljen-dioksida i brojnih štetnih čestica iz gradskog vazduha prepunog toksina tokom cele godine, a pogotovo tokom grejne sezone. Svako stablo ima veliku biološku vrednost kada je aktivno, a lepota zelenila je neupitna valjda. Uostalom, da li je zaista potrebno pravdati potrebu za zelenilom? Evropska agencija za životnu sredinu (EEA) ukazuje na evropski prosek od 30 odsto zelenih površina u glavnim gradovima Unije. Oslo ima najveći udeo zelenih površina sa čak 72 odsto, Ljubljana sa 50 odsto, Pariz se nalazi ispod proseka sa 20 odsto dok je zelenilo još ređe u Atini gde drveće pokriva samo desetinu urbane površine. Beograd nije obuhvaćen studijom, ali naši podaci govore da smo odsekli granu na kojoj sedimo i da se nalazimo u slobodnom padu. Centralne gradske opštine imaju ispod tri procenta zelenih površina, tačnije 2,81 odsto. A onda su posečena i stabla ispred Biblioteke.
Aktuelna terenska istraživanja ukazuju na efekte toplotnih ostrva u gusto izgrađenim centralnim opštinama gde se beleže temperature koje su u proseku za 7 stepeni više od onih u prigradskim, zelenijim krajevima grada. Pokrivač drveća može da snizi temperaturu grada za nekoliko stepeni tokom toplotnog talasa kroz proces koji se zove evapotranspiracija. Pobogu, dajte ljudima senku i hlad! Dramatični rezultati ovih istraživanja ne zahtevaju složene misaone procese, jednostavni su za razumevanje, pa ispada kako jedini koji ih naizgled ne razumeju su oni koji donose odluke koje se tiču svih nas. Stanovnici užarenih golih delova grada imaju daleko veće izglede da dožive toplotni udar, kao i rizike od moždanih i srčanih tegoba čak i nakon kratkog boravka napolju, drugim rečima – tema je javno zdravlje i opšti interes! Analize brojnih institucija poput Fizičkog fakulteta, odseka za meteorologiju, ukazuju na konstantan porast prosečnih temperatura u našem glavnom gradu, što je apsolutni globalni trend, te je krajnje vreme da ovi zaključci postanu osnovni temelj planiranja razvoja urbane sredine. Uvidom u GUP za grad Beograd do 2041. godine, jasno je da sve ovo što navodimo izostaje i da će se trend betoniranja i betonizacije nastaviti neometano dok ljudi budu skapavali.
GUP ignoriše i druge važne pokazatelje, kao što je predviđeni pad broja stanovnika Beograda do 2041, a kao odgovor na takve projekcije predviđa se ekspanzija gradnje i više stambenih kvadrata?! Sistematsko zanemarivanje zdravog razuma i osnovnih ljudskih potreba nauštrb stanogradnje i popločavanja zelenih površina je zločinačkih razmera i više se ne može govoriti samo o investitorskom urbanizmu, već je reč o ekocidu. A onda su posečena i stabla ispred Narodne biblioteke, nakon što je gradonačelnik beogradski rekao „da nijedno stablo neće biti posečeno i da će novi plato bio najlepši novi plato i park na svetu“. Nekako nas ove reči u neprijatnom smislu podsećaju na reči iz nekih prošlih vremena o gradovima koji će postati stariji i lepši. „Ako Bog da“ (kraj citata Aleksandra Šapića).
