Kad oficir otkrije kriminal u vojsci, uključujući i krađu oružja, pa se „drzne“ da to prijavi nadležnim organima i podnese desetak krivičnih prijava sa svim dokazima, onda prođe kao penzionisani potpukovnik Goran Arsenić (59). Prvo bude šikaniran, a onda poslat u penziju sa 45 godina.
Goran Arsenić je završio Vazduhoplovnu vojnu gimnaziju u Mostaru 1985. godine, Vojnu akademiju kopnene vojske 1989, a zatim je službovao u različitim garnizonima, počeo je u Štipu, zatim otišao u Dojran na granicu sa Grčkom, potom je došao u 72. specijalnu brigadu, a onda u Novi Sad. Posle Generalštabne škole otišao je za komandanta bataljona u Leskovac, odakle su ga prekomandovali za komandanta bataljona za obuku u Sombor, a onda je prešao u Generalštab. Kao pripadnik 72. specijalne brigade, izvršavajući nekoliko meseci borbene zadatke u rejonu karaule Košare, odlikovan je ordenom. U svojoj vojničkoj karijeri nije bio kažnjavan.
Govoreći o svojim precima, a poreklo mu je sa Lisine kod Mrkonjić Grada, Arsenić s ponosom kaže: „Moj deda je početkom Prvog svetskog rata preplivao Drinu i priključio se Drinskoj diviziji. Nakon četiri godine ratovanja, Cera, Kolubare, povlačenja preko Albanije, Solunskog fronta, vratio se opet na svoju planinu Lisinu, a posle Drugog svetskog rata je sa babom i sa devetoro dece došao kao kolonista u Kikindu.“
Kada je i zašto počela vaša „borba sa vetrenjačama“?
Ova priča odnosi se na višedecenijsku spregu kriminalaca, službi bezbednosti, pravosuđa i političara. Nakon višegodišnjeg obavljanja dužnosti komandira čete u 72. specijalnoj brigadi, 1999. godine raspoređen sam na novu dužnost u garnizon Novi Sad, u Bataljon za specijalna dejstva, na mesto pomoćnika komandanta za obaveštajne poslove. Radeći na način kako je to propisano pravilom službe, poštujući lanac komandovanja, više puta sam upućivao službene zahteve za pokretanje postupka i sprovođenje istrage za brojna kriminalna dela – krađe goriva, veće količine oružja, uzimanje mita za protivzakonito oslobađanje od služenja vojnog roka, ilegalnu trgovinu preko državne granice, falsifikovanje službenih dokumenata, zloupotrebe službenog položaja i prikrivanje kriminalaca. Kada sam uputio prvi zahtev, a radilo se o krađi veće količine goriva, pozvan sam na službeni razgovor kod komandanta korpusa koji mi je saopštio da sam ja odličan oficir, da je šteta da obavljam dužnost pomoćnika komandanta i da me zbog toga premeštaju na „veću“ dužnost – komandanta pešadijskog bataljona. Ovo je urađeno na intervenciju generala policije, tadašnjeg načelnika Uprave javne bezbednosti Vlastimira Đorđevića, a kao način da se zaštiti njegov sinovac Igor Đorđević koji je bio glavni organizator i izvršilac te krađe.
Načelnik policije zna šta sam ja pisao na Fejsbuku, a ne zna ko mu kupuje glasove novcem od prodate droge u Kikindi. Ne zna ko namešta tendere, ne zna kako mu policajci prodaju diplome. Pa samo u Kikindi i okolnim selima ima veliki broj prodatih diploma
Narednih nekoliko godina sa dužnosti komandanta bataljona više puta sam pokušavao da pokrenem istragu za ostala počinjena kriminalna dela. Ali, svi moji zahtevi zaustavljeni su na višim nivoima komandovanja. Kada sam bio na službenom razgovoru kod ministra odbrane Zorana Stankovića, predao sam mu zahtev i službenu dokumentaciju i od njega sam tražio da pokrene postupak. On je obećao da će ga sprovesti.
I šta se onda dešava posle tog razgovora sa Stankovićem?
Pošto je ministar slagao, nije sproveo istragu, ja sam ga na jednom sastanku, na kome je bilo oko 200 starešina, pitao direktno zašto nije pokrenuo postupak i zašto je sve prikrio. On mi je, vidno iznerviran, rekao da je istraga u toku i napustio sastanak. Kada je otišao, rekao je mojim pretpostavljenim: „Jeste vi čuli šta on mene pita pred svima? Za mesec dana hoću da se izbaci iz vojske.“ Kao da je vojska njegova prćija.
Jesu li pokušali da ispune tu pretnju?
Ubrzo nakon toga, protiv mene su pokrenuli optužni predlog i poslali me na Vojni disciplinski sud pod optužbom da sam narušio moralni lik pripadnika vojske. A narušio sam ga tako što sam to pitao ministra i što sam u jednom službenom aktu napisao da je VBA kriminalna organizacija i da je treba raspustiti. Kad sam otišao na taj Vojni disciplinski sud podneo sam svu dokumentaciju koja potvrđuje moje navode o toj kriminalnoj organizaciji VBA. Sudije u sudskom veću odbile su to da prime. Pitao sam ih: „Kako nećete? Vi meni sudite, vaš zadatak je da utvrdite činjenično stanje, kažete da sam ja narušio moralni lik pripadnika vojske zato što sam napisao da VBA treba raspustiti, a sad kad vam ja dajem dokumenta na osnovu kojih vi treba da utvrdite činjenično stanje, vi nećete.“
Ukradeno je više od 90 cevi raznog naoružanja, koje je po osnovu više razloga oduzeto i nalazilo se u magacinu Vojne policije. Sve to oružje uzeli su Beriša i njegov pretpostavljeni, načelnik bezbednosti korpusa Radomir Banić
Dobili su bili nalog tada da mi oduzmu čin, a to povlači gubitak službe. Žalio sam se višem sudu i moj pravni zastupnik je tražio da suđenje bude otvoreno za javnost, da budu novinari. Oni su tada rekli mom pravnom zastupniku da to neće dozvoliti, ali da će ukinuti optužbe i odbaciti optužni predlog protiv mene. Predsednik suda bio je pukovnik Nebojša Nikolić, koji je odbacio optužni predlog protiv mene. Ja sam ga pitao: „Gospodine pukovniče, šta ćete vi preduzeti u vezi sa onim što sam ja napisao, protiv tih ljudi koje sam pomenuo?“ On mi je odgovorio da mu društvene okolnosti to ne dozvoljavaju. E, sad je taj pukovnik u penziji, ali su ga opet angažovali i on je pomoćnik ministra odbrane za pravne poslove.
A u Generalštabu, jesu reagovali?
Svi ti moji zahtevi i podnete krivične prijave rezultirali su užasnim pritiscima i pretnjama na poslu. Pozivan sam od mojih pretpostavljenih starešina, generala Stojkovića i Dikovića, koji su mi pretili da, ukoliko ne povučem krivične prijave, „oni će ovo, oni će ono“, da me izbace iz vojske. Diković, kad mi je bio pretpostavljeni starešina (komandant Komande za obuku), pozvao me na službeni razgovor i pokušao da me ubedi da povučem sve krivične prijave koje sam podnosio. Ja sam to odbio, naravno, i on kad je video da ne može tako sa mnom da razgovara, rekao mi je na kraju: „Nemoj da misliš da sam ja pokušao na tebe da utičem.“ Pa nego šta si? Prvo si me ubeđivao da povučem krivične prijave zbog mog napredovanja, i slične stvari. A onda kažeš nemoj da misliš da sam pokušao da utičem na tebe.
Slali ste sve te krivične prijave sa dokazima i pravosudnim organima, kako su oni reagovali?
Nisam ja podnosio krivične prijave o crnim rupama u svemiru, nego o ljudima imenom i prezimenom i krivičnim delima koja su počinjena. U koje vreme, ko ih je počinio. Sve to su nadležni tužioci prikrili. Jedan tužilac u Novom Sadu, Zoran Babić iz okružnog javnog tužilaštva mi je rekao, kad sam ga pitao zašto se ne postupa po krivičnoj prijavi, da ima instrukcije odozgo i da ne može po njoj da postupa. A drugi tužilac, Zoran Đošić, iz Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, isto, nije postupio onako kako mu nalaže Zakon o krivičnom postupku kada je dobio krivičnu prijavu.
Ja sam svu tu dokumentaciju, sva službena dokumenta, i krivične prijave uputio i Državnom veću tužilaca. Zagorka Dolovac, odnosno Državno veće tužilaca, nisu ništa uradili.
Poslali ste sve to na kraju i Skupštini…
Vrh svega toga je kada sam svu tu dokumentaciju, i krivične prijave koje sam upućivao vojnim i pravosudnim organima, uputio predsedniku Narodne skupštine, a u to vreme je to bio Stefanović doktor Nebojša. Obratio sam mu se pošto je nadležnost Skupštine i da vrši nadzor nad radom ostalih organa. Tražio sam da se to uradi, a doktor Nebojša je naravno sve to prikrio. Iz njegovog kabineta je u novembru 2012. godine predmet upućen Odboru za odbranu i unutrašnje poslove, koji ga do dan-danas nije razmatrao.
Imate, kažete, puno dokumentacije, navedite nam neki primer tog kriminala u vojsci, pominjali ste krađu oružja?
Ima ih dosta. Prvo je krađa oružja i to ne malih količina, nego velikih. Drugo je organizovana ilegalna trgovina preko državne granice. Radi se o švercu cigareta i švercu ljudi. Zatim, radi se o oslobađanju služenja vojnog roka regruta, u šta su bili uključeni vojna policija, organi bezbednosti i nadležni lekari iz Vojno-lekarske komisije. Za ove usluge su oni dobijali mito, od diploma, novca, do građevinskog materijala za kuću, falsifikovanja službenih dokumenata itd. U krivičnim prijavama su navedena sva imena. Jedan od njih je bio zastavnik prve klase Vojne policije u penziji Demo Beriša, danas ministar u Vladi Srbije.
Svu dokumentaciju, i krivične prijave koje sam upućivao vojnim i pravosudnim organima, uputio sam predsedniku Narodne skupštine, a u to vreme je bio Stefanović doktor Nebojša. On je naravno sve to prikrio
Ukradeno je više od 90 cevi raznog naoružanja koje je po osnovu više razloga oduzeto i nalazilo se u magacinu Vojne policije. Sve to oružje uzeli su Beriša i njegov pretpostavljeni, načelnik bezbednosti korpusa Radomir Banić. Jednom prilikom, kada je na moj zahtev tadašnji ministar odbrane Boris Tadić uputio ekipu iz Ministarstva u kontrolu, oni su pronašli deo tog ukradenog oružja. Konkretno, kod Banića su u vikendici pronašli 11 pištolja. Ali niko od njih nikada ni za šta nije odgovarao. Kod jednog kapetana prve klase bezbednjaka u pretresu službenih prostorija pronašli su 13 pištolja. Na kraju se desilo da je taj pukovnik Banić obaveštajnoj službi susedne države prodao strogo poverljiva dokumenta i pobegao u tu državu, gde se i sad nalazi.
Koja je bila „inicijalna kapisla“ za vaš progon?
To je bio moj prvi zahtev za istragu zbog krađe goriva o kojem sam govorio, kada su me smenili i postavili na „veću dužnost“, ali progon se nastavio. Kad sam položio prijemni ispit za Generalštabnu školu kao prvi u grupi, komandant korpusa nije mi dozvolio odlazak na školovanje. Nekoliko godina kasnije ja ponovo konkurišem za Generalštabnu školu, podnosim papire i ocenjivan sam odličnim službenim ocenama, imao sam odličnu ocenu sa prijemnog ispita, ali nisam primljen. Tragajući zatim kako je to moguće, saznao sam da su falsifikovali moje službene ocene i na osnovu toga me spustili ispod crte. Kad sam došao u posed tih falsifikata, primio me je načelnik Generalštaba Branko Krga na službeni razgovor. Naredio je da se zbog tog kriminala jer su falsifikovali moja službena dokumenta, uputim na školovanje. I tako sam otišao. A druga njegova naredba je bila da se kazne oni koji su to uradili. E, ni to se nikada nije dogodilo. Posle završetka školovanja opet sam postavljen na dužnost komandanta bataljona, gde sam proveo tri godine, a zatim premešten u Generalštab gde sam bio dve godine, i onda sam 2011. godine penzionisan.
Zašto?
Doživeo sam tešku saobraćajnu nesreću (ne svojom krivicom). To im je poslužilo da me odmah, iako sam tad imao 45 godina života, penzionišu pod onom odredbom „po potrebi službe“, jer mesto na kom sam se nalazio u Generalštabu nije podrazumevalo da njega može da obavlja neko ko ima zdravstvena ograničenja. Nisam otišao u invalidsku penziju, nisu mi dali.
Po vas je početkom godine došla novosadska policija u selo u kome živite pored Petrovaradina, po nalogu kolega iz Kikinde, zbog objava na Fejsbuku. O čemu je reč?
Napisao sam objavu o angažovanju jednog kikindskog batinaša da napada ljude koji protestuju. I objasnio o kome se radi, jer ja sam rođen i odrastao u Kikindi. Taj batinaš, kad je to pročitao, otišao je u kikindsku policiju i prijavio me. I onda je načelnik Policijske uprave Kikinda poslao dopis u Novi Sad da se ja zbog toga dva puta privodim, zato što sam napisao šta radi jedan batinaš. Načelnik policije zna šta sam ja pisao na Fejsbuku, a ne zna ko mu kupuje glasove novcem od prodate droge u Kikindi. Ne zna ko namešta tendere, ne zna kako mu policajci prodaju diplome.
U penziji ste, potpukovnik ste i podstanar?
Od vojske nikad nisam dobio stan, iako sam radeći u specijalnim jedinicama, po zakonu i po stambenom pravilniku imao prioritet. Naravno, ne žalim se zbog toga, ali to su naprosto činjenice. U penziju sam otišao kao podstanar. Uzeo sam kredit, prodao roditeljsku kuću i zemlju koju sam imao i onda sam 10 godina gradio kuću.
