Sedam meseci nakon što je v. d. direktora Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Goran Vasić uhapšen zbog falsifikovanja predloga na osnovu koga je kompleksu Generalštaba ukinut status kulturnog dobra, što je odmah i priznao, konačno postaje jasno zbog čega se i dalje čeka na optužnicu. Pokazalo se da Javno tužilaštvo za organizovani kriminal (JTOK) nije imalo nameru da se zaustavi samo na izvršiocima dela (za sada je još dvoje priznalo umešanost) već da istragom obuhvati i njegove nalogodavce – ili makar jednog, ministra kulture Nikolu Selakovića. Kao što se pokazalo i da, uprkos stalnoj priči o „vremenu odgovornosti“ koje dolazi, ministri SNS-a uopšte ne vole da je lično snose.
Tako se Selaković prošlog petka prosto nije pojavio u terminu u kome je trebalo da bude saslušan u svojstvu osumnjičenog, a umesto da pošalje advokata ili makar pisano opravdanje izostanka, ministar je rešio da to sutradan lično odradi iz studija Informer TV. „Imam pametnija posla“, glasila je suština, nakon što je potanko objasnio gledaocima da u slučaju Generalštab nije reč ni o kakvom krivičnom delu već o „osionom, bahatom i kriminalnom“ delovanju JTOK-a. Za koje, doduše, nije baš bio načisto da li ima za cilj narušavanje odnosa Srbije sa novom američkom administracijom, rušenje Vučića po nalogu iz inostranstva ili pak blokadarsko uzurpiranje države, tako da je ponudio sve tri opcije.
„Verovatno svako od nas ima pametnija posla, osim da kao osumnjičen ide da bude saslušan od javnog tužioca, ali kada bi to uradio bilo ko ko nije tako visoko u državnoj i političkoj hijerarhiji, naravno tužilac na to ne bi obratio nikakvu pažnju“, primetila je profesorka prava Vesna Rakić Vodinelić, a studenti u blokadi podsetili da su se u prethodnih godinu dana redovno odazivali na pozive sudija, tužilaca i policije, terećeni za najrazličitije stvari. I poručili ministru da se ne može govoriti o „odbrani države“ dok se izbegavaju institucije koje bi tu državu trebalo da štite.
U trenutku odlaska ovog broja Radara u štampu, JTOK je izdao naredbu SBPOK-u da osumnjičenog ministra dovede na saslušanje, a ukoliko ga policija ne bude našla (možda zato što će i sami imati pametnija posla), sledeći korak bi bilo izdavanje naloga za hapšenje. A ako ostane nedostupan, tužilaštvo ima i mogućnost da bez saslušanja podnese sudu optužni predlog.
Pored činjenice da se Selaković nalazi na čelu ministarstva koje je iniciralo ukidanje zaštite Generalštabu na osnovu očigledno neadekvatne dokumentacije, čega su stručne službe ministarstva morale biti svesne, informacije iz istrage do kojih je došao BIRN ukazuju i na njegovu direktnu umešanost. Prema iskazu direktora beogradskog Zavoda Aleksandra Ivanovića (koji svoju odgovornost ne negira, kao ni sekretarka u ministarstvu Slavica Jelača), ministar mu je lično tražio da se založi za ukidanje statusa kulturnog dobra Generalštabu i čak četiri puta insistirao na tome da mu mora dostaviti dokument u zvaničnoj formi predloga. Iako je Ivanović pokušavao da mu objasni da za to nije ovlašćen, pošto takvi predlozi spadaju u nadležnost Republičkog zavoda, na kraju je popustio jer „ministarska se ne odbija“.
Zaposleni Republičkog zavoda otvoreno prkose leks specijalisu i odbijaju da Generalštab obrišu iz Centralnog registra nepokretnih kulturnih dobara – ako treba i po cenu otkaza. Što nije isključeno
A sličnom logikom se izgleda rukovodio i Republički geodetski zavod (RGZ), koji se nakon usvajanja leks specijalisa ne samo povinovao propisanom roku od 15 dana da ukloni zabeležbe kulturnog dobra na lokaciji Generalštaba, već je istovremeno, za svaki slučaj, zaštitu skinuo i sa Kasarne sedmog puka i zgrade Starog Generalštaba, koje „poseban“ zakon nije pomenuo. Ali su očigledno odlično protumačili želju i nameru zakonodavca, pošto se nekoliko dana kasnije u Skupštini pojavio predlog autentičnog tumačenja tek donetog zakona, koji ide još dalje. Naime, iako je u naslovu leks specijalisa precizirano da se odnosi na projekat razvoja lokacije „između ulica Kneza Miloša, Masarikove, Birčaninove i Resavske“, predsednik poslaničkog kluba SNS-a Milenko Jovanov „protumačio“ je da se pod time mislilo na prostor oivičen sa čak osam okolnih ulica. Pa je tako Birčaninova zamenjena potpuno paralelnom Vojvode Milenka, a takvo tumačenje zvuči jednako autentično kao da nam se Jovanov zakleo da su zapravo mislili na prostor između Banovog brda i Višnjičke banje.
Bilo kako bilo, tumačenje precizira da se između tih ulica „ne mogu primeniti odredbe Odluke o utvrđivanju područja uz Ulicu kneza Miloša u Beogradu za prostorno kulturno-istorijsku celinu“, da će RGZ upodobiti katastar shodno tome, a da se prilikom buduće izrade planskih dokumenata „ne mogu primeniti odredbe iz važećih odluka o utvrđivanju pojedinačnih nepokretnosti i njima pripadajućih zaštićenih okolina za kulturna dobra na ovom prostoru“. U praksi to znači da umesto rušenja jednog kulturnog dobra i zanemarivanja još dva pored kojih je leks specijalis dozvolio gradnju bilo čega, autentičnim tumačenjem spisak zaštićenih spomenika koji više „ne važe“ raste na čak 15 objekata. Soliter u dvorištu Vaznesenjeske crkve? Ako uspete da otkupite plac – što da ne. Ako ne uspete, država će već naći „javni interes“ za eksproprijaciju, ako se lepo dogovorite.
A kao da to nije dovoljno neukusno, Jovanov je predlog zaključio zahtevom za usvajanje po hitnom postupku, kako bi se sprečile „štetne posledice do kojih mogu da dovedu nedoumice u primeni navedene odredbe“ (recimo da neko ne shvati na keca da sme da zazida prilaz crkvi). Za šta baš i ne zvuči da ima zakonskog osnova.
„Ali nikad ga nema – koliko je samo stvari bilo po hitnom postupku u poslednja dva skupštinska saziva. O hitnom postupku se glasa, tako da većina SNS-a može da ga primeni na šta god hoće. Posebno nema stvarnog razloga za hitno autentično tumačenje, koje se uobičajeno usvaja kada se u praksi primeti da postoji neka pravna praznina, odnosno nije baš najjasnije šta je zakonodavac hteo da kaže, a ovde je reč o zakonu usvojenom dve nedelje ranije“, kaže Jelena Jerinić, profesorka prava i narodna poslanica.
Hitnoća je odlikovala i samo usvajanje leks specijalisa i to ne samo u Skupštini. Pošto je istog dana kada je izglasan, predsednik Vučić potpisao ukaz o njegovom proglašenju, a Službeni glasnik ga objavio, kako bi već sutradan stupio na snagu. I time, kako je navedeno u predlogu Ustavnom sudu za utvrđivanje neustavnosti zakona o Generalštabu koje je podnelo 48 poslanika opozicije, onemogućena Ustavom predviđena mogućnost da poslanici zatraže od Suda kontrolu njegove ustavnosti pre stupanja na snagu. Ovako, iako je Sud dužan da postupi po predlogu poslanika, nije ograničen bilo kakvim rokovima, dok bi kontrola zakona pre stupanja na snagu morala da se obavi u roku od nedelju dana. I možda bi i ovakav sastav Suda morao da konstatuje da Skupština nije bila ovlašćena da proglasi ništavnom odluku Vlade kojom je Generalštab isprva utvrđen za spomenik, kao i da makar primeti da postoji nešto sporno u odluci da navodni privredni interes (nikakva analiza niti brojka nije pružena) nadjačava ustavnu obavezu čuvanja kulturne baštine.
„Ne verujem da se SNS plaši Ustavnog suda, nego mu prosto time pomaže da ne mora ni da se izjašnjava. Za mene su oni deo jednog zajedničkog poduhvata. Praksa Ustavnog suda je takva da je nemoguće da se jednog dana probude i zaista pokrenu taj postupak, niti vidim koji bi to ljudi u Sudu odlučili da je to neustavno. Pre vidim da bi nalazili argumente koji idu u korist vlasti – nisu nam se do sada pokazali kao perjanice borbe za vladavinu prava“, kaže Jerinić.
Institucija koja se nenadano samokandidovala za ulogu takve perjanice jeste RGZ, reagujući na Forbsovu analizu mogućih pravnih lekova za odluku katastra da obriše zaštitne zabeležbe i sa oba Generalštaba i Kasarne sedmog puka. Na konstataciju da bi imalo smisla da neka nevladina organizacija podnese žalbu, pa makar im RGZ negirao da na to imaju pravo, zato što bi to otvorilo put postupku pred Upravnim sudom, uzvratili su da takvi pozivi „neovlašćenim licima da podnose žalbe“ predstavljaju „nedozvoljen pritisak na institucije i službenike“. I pomalo histerično nastavili sa tvrdnjama da takvo postupanje „stvara uznemirenje javnosti“ i „banalizuje zakonske procedure“, da se time „narušava pravna sigurnost“, ali da će RGZ i dalje „dosledno primenjivati propise i štititi zakonitost“. Baš kao što se i moglo očekivati od ustanove koja je na svom sajtu promovisala predsednikovu ideju o legalizaciji čak i nebezbednih objekata još pre nego što je za to donet zakonski okvir.
Umesto rušenja jednog kulturnog dobra i zanemarivanja još dva pored kojih je leks specijalis dozvolio gradnju bilo čega, autentičnim tumačenjem spisak zaštićenih spomenika koji više „ne važe“ raste na čak 15 objekata
„Svako ima pravo da podnese neki pravni lek, a po Zakonu o opštem upravnom postupku, organizacije koje su zaštitnici tzv. širih interesa javnosti imaju pravo i da podnesu žalbu i da pokrenu upravni spor. Primer za to iz prakse je kada je RERI podneo tužbu povodom građevinske dozvole za pripremne radove za gondolu. RERI se tada legitimisao kao organizacija koja se bavi zaštitom životne sredine, a kulturno nasleđe – u tom slučaju Kalemegdanska tvrđava – jeste deo životne sredine. U ovom slučaju žalbu je podnelo Društvo konzervatora Srbije, kao strukovno udruženje koje se bavi zaštitom kulturnog nasleđa. Nadamo se da neće do toga doći, ali ukoliko bude doneta odluka o rušenju Generalštaba, postoji isti pravni put da se takva odluka napadne. A svaki sud u zemlji, pa i Upravni sud, može da prekine postupak koji se vodi pred njim i da zatraži od Ustavnog suda mišljenje o ustavnosti propisa koji u tom sporu treba da se primeni. Druga mogućnost je da se od Upravnog suda zatraži da odloži izvršenje nekog rešenja, zato što se vodi postupak pred Ustavnim sudom“, kaže Jerinić.
Za to vreme, zaposleni Republičkog zavoda otvoreno prkose leks specijalisu i odbijaju da Generalštab obrišu iz Centralnog registra nepokretnih kulturnih dobara – ako treba i po cenu otkaza. Što nije isključeno, budući da prekoputa sebe imaju režim koji je, prema poslaniku i konzervatoru Vladimiru Pajiću, za 13 godina porušio 120 objekata kulturnog nasleđa. Ali se zato busa u sopstvenu ispravnost pitanjem opoziciji: „Čije šatore smo mi uklanjali?“
