Zahtev Žizel Peliko da suđenje njenom mužu zbog seksualnog nasilja bude javno ta sedamdesetdvogodišnja Francuskinja obrazložila je rečima da „sramota treba da se prebaci na drugu stranu“. Izjava koja možda i nehotično pokazuje tri nesporne, često previđene činjenice: rodno zasnovano nasilje je praktično uvek usmereno od jačeg pola ka slabijem, podrazumeva osećanje sramote zbog kojeg bezmalo sve statistike u ovom tekstu treba uzeti sa zrnom soli, i negde se podrazumeva da se ta sramota prevashodno pojavi u žrtvi. Tek s ovim u vidu možemo da pročitamo šta se njenom mužu, koji je priznao krivicu, stavlja na teret: godinama je svoju suprugu drogirao, nakon čega bi je s ukupno pedeset drugih muškaraca seksualno zlostavljao i snimao. I tek je po uključenju javnosti u pravosudne procese Žizel Peliko mogla da se ponada da će se sramota pripisati krivcu, a ne njoj, te da će se nepristrasan tretman garantovati žrtvi, a ne vinovniku.
„Svi smo mi Žizel“, uzvikivalo je na hiljade demonstranata na ulicama francuskih gradova tokom septembra, a taj je usklik zaličio na ikonografiju Me too pokreta koji je 2017. nastao u osvit svedočenja žena koje su počele da pričaju o grozomornim iskustvima s u međuvremenu osuđenim predatorom Harvijem Vajnstinom, filmskim producentom, ali i drugim moćnicima. Srodna kampanja Aufschrei („Krik“) u Nemačkoj je od 2013. uzrokovala promene legislative zbog kojih je princip „ne znači ne“ konačno ušao u slovo zakona. Do tada je silovanje bilo teže dokazati u slučaju da žrtva usled šoka, straha ili sramote nije mogla da u trenutku traume svoje negodovanje adekvatno verbalizuje.
Nasilje i siromaštvo
Seksualno nasilje ima drugu stranu novčića – egzistencijalnu. Početkom avgusta, telo silovane i ubijene lekarke u Indiji pronađeno je u bolnici u kojoj je radila, što je dovelo do štrajka zdravstvenih radnika i pooštravanja krivičnog zakona Zapadnog Bengala. Mnoge je slučaj podsetio na onaj iz 2012, kada je studentkinja preminula od posledica grupnog silovanja u autobusu. Pod lupu javnosti najnaseljenije zemlje sveta došao je i sam kastinski sistem, budući da su slična zlodela nad najsiromašnijim žiteljkama Indije prolazila neprijavljeno, nezapaženo, a samim tim i nekažnjeno.
Uspostavio se još jedan interpretativni okvir – nasilje je učestalije u siromašnijim i ekonomski manje ravnopravnim sredinama, što ga čini političkim pitanjem. Uostalom, Klaudija Šajnbaum je postala prva predsednica Meksika umnogome jašući na narativu povećanja zaštite za slabiji pol, u zemlji ogromnih nejednakosti, u kojoj je 2023. prema zvaničnim podacima ubijeno 827 žena.
Gde je tu Srbija? Nažalost, gde i drugi. Kada su u maju tekuće godine javne ličnosti uputile podršku žrtvama koje i dalje čekaju na presudu optuženom vlasniku škole glume „Stvar srca“ Miroslavu Aleksiću, srpska javnost se podelila – jedni su odlučili da ne vide table s pitanjima koja im je na ročištu postavljao Aleksićev advokat, a drugi su osvestili da žrtve u pravosudnim rukavcima često proživljavaju sekundarnu viktimizaciju.
„Je li vam on naredbodavno ili normalno rekao da raširite noge“, zvuči jedno od za potrebe štampe prihvatljivijih pitanja. Podsećanja radi, Milena Radulović je u vreme navodnog krivičnog dela imala 17, a Aleksić šezdeset godina. Optužen je za četiri krivična dela silovanja, od čega dva u produženom trajanju, kao i pet krivičnih dela polnog uznemiravanja, od čega dva u produženom trajanju. Krajem septembra, suđenje je po drugi put odgođeno zbog Aleksićevog narušenog zdravstvenog stanja.
Nezvanični naziv potonje kampanje u Srbiji i regionu postao je „Nisam prijavila“, pa su pod pažnju javnosti dospeli razlozi zbog kojih slučajevi seksualnog nasilja katkad ostanu samo u sećanju žrtava.
„Kazne treba da su srazmerne učinjenom zločinu, ali za smanjenje broja krivičnih dela je važnije poverenje u institucije, odgovarajući odnos prema žrtvama, primena zakonskih rešenja, efikasna i detaljna istraga i ocena dokaza, uključujući sve okolnosti dela, specifična svojstva i ranjivost žrtve, njen doživljaj i razumevanje. Za žrtvu je važnija izvesnost kažnjavanja, to jest dostižnost pravde, priznanje činjenica zločina i učinjene štete, jasna osuda koja teret srama prenosi na učinioca, kao i podrška u svim fazama postupka i mere koje mogu da obezbede sigurnost i za njih i za druge potencijalne žrtve“, kaže za Radar Tanja Ignjatović, psihologinja iz Autonomnog ženskog centra.
Kazne treba da su srazmerne učinjenom zločinu, ali za smanjenje broja krivičnih dela je važnije poverenje u institucije. Za žrtvu je važnija dostižnost pravde
Tanja Ignjatović
U Srbiji sve navedeno – nedostaje. Za razliku od predrasuda, od onih da su seksualni nasilnici uglavnom nepoznati, do toga da je žrtva na neki način kriva za ono što joj se desilo. Medijske napise o događajima i suđenjima Ignjatović opisuje kao neretko nepodnošljive, a problem je i što nadzor nad silovateljima povratnicima ne postoji.
Oštrije kazne
Slično je i u BiH, recimo, gde je 2021. počelo da se govori o nizu prećutanih incidenata na univerzitetima, pa se uz biološki i ekonomski interpretativni okvir uspostavio još jedan – uz to što su vinovnici fizički i finansijski neretko nadmoćniji, često su i u društveno nadređenom položaju u odnosu na žrtvu. Pravnica iz AŽC Vanja Macanović sugeriše da se tu može naći i odgovor na zabludu da se rodno zasnovano nasilje ne dešava u razvijenijim društvima.
„Rodno zasnovano nasilje postoji u svakoj državi, svakom staležu. I Žizel Peliko evidentno pripada višem srednjem staležu. Reč je uvek o zloupotrebi moći. O crkvi neću ni da pričam, ali tek se sada otkrivaju slučajevi poznatih voditelja, glumaca i pevača širom sveta koji su zloupotrebljavali svoj uticaj. Sil, Ar Keli, sada i Pi Didi… pa i Mohamed al Fajed, egipatski biznismen i bivši vlasnik robne kuće Harods u Londonu, koji je preminuo pre no što su žrtve smogle snage i hrabrosti da progovore o nasilju. Nijedno društvo nije imuno na ovaj problem, ali razlike u otpornosti i odgovorima na njega postoje“, kaže Macanović za Radar.
Rodno zasnovano nasilje postoji u svakoj državi, svakom staležu. I Žizel Peliko evidentno pripada višem srednjem staležu. Reč je uvek o zloupotrebi moći
Vanja Macanović
Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, prošle godine je u Srbiji podneto okruglo pet stotina prijava zbog krivičnog dela protiv polne slobode. Kad bi se na svaki prijavljeni slučaj dodao po jedan neprijavljeni, opet bismo se s brojkom od oko 1.000 verovatno našli debelo ispod realnog salda. Izmenama i dopunama Krivičnog zakonika koje su do 1. novembra u javnoj raspravi predviđa se pooštravanje kazni za silovanje – umesto dosadašnjih 15 godina, uvodi se kazna od pet godina do doživotnog zatvora, zavisno od okolnosti i posledica samog napada.
„Nažalost, nove izmene KZ ne menjaju definiciju silovanja, što je za žrtve mnogo važnije, ali i za promenu svesti, to jest prevenciju takvih dela. Silovanje i seksualno nasilje još uvek nisu određeni kao svaki seksualni akt bez dobrovoljnog i slobodno datog pristanka, bez obzira na to da li je postojao fizički otpor žrtve. Svaki pokušaj da se primarna prevencija o seksualnom zlostavljanju i zaštiti uvrsti u formalni obrazovni sistem munjevito je zaustavljen, što potvrđuje dominantni patrijarhalni i mizogini kulturološki i društveni obrazac koji se upisuje u zakone i njihovu primenu, iako je Srbija preuzela jasne obaveze iz međunarodnih standarda i ugovora“, kaže Ignjatović.
Srbija je 2016. donela Zakon o sprečavanju nasilja u porodici. Sigurna kuća opstaje kao verovatno prva instanca koja svima padne na pamet. Postoji li, ipak, i neka druga, šira bezbednosna mreža?
„U Zakon su ušle neke tačke koje ranije nisu postojale. Policija je obavezna da obavi procenu rizika, a potom može da iskoristi mogućnost izricanja hitnih mera. Navedeno je osam faktora koje je policija dužna da ispita, s tim što MUP specijalizovanim policijskim službenicima daje obrazac na kojem je lista mnogo duža, uključujući i kolonu ’ostalo’. Procene rizika su prvi put počele da se primenjuju na bilo kojem obliku partnerskog nasilja i time je tolerancija podignuta na nulti nivo. Ideja je da se reaguje i pre nego što se nasilje desi, ako rizici postoje. Predviđeno je i da se produženje mera vrši želela to žrtva ili ne i bez obaveze da sud i tužilaštvo vide žrtvu ili činioca. Utvrđivanje rizika je dovoljno. Ovaj Zakon je i tužiocima dao preventivnu ulogu kroz grupe za koordinaciju i saradnju koje prema Zakonu treba da se sastaju najmanje jednom u petnaest dana. Institucije na taj način rade koordinisano, naročito one koje prve intervenišu – tužilaštvo, centri za socijalni rad i policija. Čak i slučajevi u kojima se činilo da problema neće biti moraju da dođu na radni sto tih grupa i da se potom postupa prema podacima samih institucija. I, treba reći, nije tačno da od stupanja tog zakona na snagu 2017. imamo veći broj femicida. On možda godinama opstaje na otprilike istim brojevima – između 25 i trideset – ali je pre toga znao da raste i do četrdeset“, kaže Macanović.
Psihologizacija ubistva
Prošle godine je izvršeno 28 femicida, što je samo zaključna godina istraživanja AŽC koji je ustanovio da je u Srbiji od 2011. do 1. januara 2024. izvršeno 406 slučajeva ubistva žena i devojčica. Nešto manje od dvadeset odsto femicida izvršeno je u Beogradu, a žrtve su najčešće bile žene starosti od 46 do 55 godina. Čak 55 odsto žena ubijeno je u sopstvenom domu koji su delile sa supružnikom ili partnerom, koji su takođe najčešći izvršioci ovog krivičnog dela (52 odsto). Rečju, opasnost najčešće vreba baš odande gde bi žrtve trebalo da se osećaju najsigurnije. S druge strane, opada i broj femicida kojima je prethodilo podnošenje prijave zbog nasilja, što ukazuje na nisko poverenje u institucije.
Prema podacima organizacije Femplatz, koja je napravila regionalnu interaktivnu mapu femicida, u Srbiji je 2024. do zaključenja ovog broja izvršeno 15 femicida, što predstavlja broj nešto niži od proseka koji važi za prethodne godine. Dominantan medijski okvir ostao je nepromenjen – zločini su se često objašnjavali ličnom psihopatijom počinioca, potom međuljudskim odnosima, pa tek pred kraj i socijalnim stanjem počinioca i žrtve…
„Objašnjenje nasilja prema ženama, uključujući i ubistvo žene svođenjem na problem individue i odnosa s partnerom ili članovima porodice predstavlja strateški manevar koji se naziva psihologizacija. To je jednostavan metod za interpretaciju realnosti koji počiva na individualnom i psihološkom objašnjenju, pre nego na društvenim, političkim, ekonomskim, kulturološkim faktorima. Prenosi odgovornost s društva i institucija na osobu, ima moć da spreči svest o opresiji i potencijalnu pobunu, a utiče i na tip odgovora na nasilje. Prisutne su još neke strategije – izbegavanje imenovanja nasilja i muškaraca kao učinilaca, dehumanizacija i okrivljavanje žrtve, naturalizacija, poricanje i slično“, zaključuje Ignjatović.
Srbija je 2021. usvojila Strategiju za sprečavanje i borbu protiv rodno zasnovanog nasilja u porodici do 2025. godine. Akcioni plan do danas nije usvojen.