Najava predsednika Srbije Aleksandra Vučića da će projekat Jadar biti ponovo pokrenut izazvala je očekivani talas protesta Lozničana, ekoloških aktivista i političkih pokreta širom Srbije. Na kraju, nijedan od problema koji su doveli do zaustavljanja projekta 2022. godine do sada nije rešen. Veliki deo javnosti još uvek ne veruje da će projekat Rio Tinta doneti više koristi nego štete, s obzirom na učinak kompanije u svetu i Aleksandra Vučića u Srbiji. Ono što često nedostaje ovoj debati jeste faktor jednako važan kao i potencijalne posledice po životnu sredinu: potencijalne ekonomske i spoljnopolitičke posledice lošeg upravljanja projektom.
Nejasan Vučićev dogovor
Ukoliko je ovaj projekat osuđen na realizaciju, Srbija treba da dobije najvišu cenu za njega u vidu dugoročnih kapitalnih investicija, poboljšanog regulatornog režima, jačih veza sa EU i stabilnosti cena koja joj omogućava da planira u godinama koje će doći. U ovom trenutku je teško razumeti kakav je tačno dogovor Aleksandar Vučić postigao sa zvaničnicima EU o budućnosti projekta. „Nove garancije“ EU, koje je predsednik Srbije najavio u intervjuu Fajnenšel tajmsu 16. juna, mogle bi da budu veoma različite. EU već ima kritične sporazume o mineralima sa dvanaest veoma različitih zemalja, od Uzbekistana i Zambije do Norveške, koji svi uključuju obaveze poštovanja ekoloških i socijalnih prava, razvijanja nalazišta na način koji uzima u obzir stavove lokalnih zajednica i da garantuje dugoročnu održivost investicija.
Međutim, svi ovi sporazumi su još uvek u fazi memoranduma o razumevanju ili inicijalnih „mapa puta“, bez ikakvih konkretnih mehanizama za sprovođenje dobrih praksi i zaštitu prirode ili prava radnika. Zakon EU o kritičnim sirovinama potpisan u aprilu 2024. godine i koji trenutno služi kao osnova za ovu vrstu sporazuma, ne sadrži nikakve konkretne mehanizme za verifikaciju sprovođenja pravila u zemljama koje su partneri za kritične minerale. U njemu se samo pominje „usaglašenost sa važećim nacionalnim pravom“ i brojne smernice Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), Međunarodne organizacije rada i Međunarodne finansijske korporacije koje sadrže samo opšte pozive da se sve radi održivo i da se ništa ne čini što se smatra neodrživim.
U ovom trenutku, litijum je sličan kriptovaluti u smislu volatilnosti, sa fluktuacijama cena do 500 posto, što je nepoželjno za dugoročni projekat od nacionalnog značaja
Ovo ostavlja širok prostor za tumačenje i fleksibilnost kada su u pitanju stvarni ekološki i društveni zahtevi za zemlje u kojima se kopaju kritični resursi. Najlakša opcija za EU bi bila da minimizira te zahteve smanjujući cenu resursa i izbegavajući konfrontaciju sa lokalnim vlastima. I postoje znaci da je ova opcija najrealnija. Predstavnici Evropske konfederacije sindikata ranije su istakli da su pregovori između EU i SAD o ključnom mineralnom partnerstvu zaustavljeni 2023. godine jer je EU odbila da u sporazum uključi poseban „mehanizam brzog odgovora“ koji bi omogućio da se odmah pozabave kršenjem ekoloških ili društvenih standarda duž svih delova lanca vrednosti kritičnih minerala i da se kazne kršenja ovih pravila. Slične odredbe su uključene u partnerstvo između SAD, Kanade i Meksika i često se aktiviraju za rešavanje problema u meksičkim rudnicima.
To ne garantuje da će ovi standardi biti ispunjeni u slučaju Srbije, ali podseća da bi svaki budući sporazum sa EU o litijumu imao koristi od nekoliko dodatnih tačaka. Ove tačke su veoma važne ako Srbija u ovom partnerstvu želi da bude tretirana drugačije od zemalja koje nisu kandidati za članstvo u EU (kompanije iz EU se prema radnicima i zajednicama partnera izvan bloka odnose sa mnogo većim poštovanjem od kineskih, ali prekršaji u zemljama sa slabim sprovođenjem zakona poput Zambije ili Brazila i dalje se dešavaju) i ako želi da se približi, a ne udalji od EU kao rezultat ovog dogovora.
Prvo, iskopavanje litijuma treba direktno da nadgledaju zvaničnici EU za zaštitu životne sredine I primenjuju iste standarde kao što bi to bilo u Nemačkoj ili bilo kojoj drugoj zemlji Unije. Za početak Srbija jednostavno nema dovoljno inspektora da prate kvalitet životne sredine planirane ekstrakcije. Ova mera ne može u potpunosti da odgovori na sve primedbe na uticaj projekta na životnu sredinu, ali bi mogla da ublaži neke od njegovih protivnika. Ovo rešenje bi pomoglo da se istovremeno postignu dva cilja: da se obezbedi pristojan nivo zaštite životne sredine i prava radnika i stanovnika; da standarde za ovakve projekte u budućnosti približi evropskim, što bi dovelo do usaglašavanja prakse sprovođenja zakona i približilo Srbiju ispunjavanju uslova za pristupanje EU. Cena takvog nadzora bila bi znatna, ali daleko manja od potencijalne koristi EU od saradnje sa Srbijom u vađenju litijuma, čija potrošnja u bloku bi trebalo da poraste 18 puta do 2030. godine.
Dugoročne garancije
Drugo, Brisel treba da podstakne dugoročne ugovore o kupovini srpskog litijuma, po mogućnosti sa fiksnom cenom, što je uobičajeno u trgovini mnogim prirodnim resursima. U ovom trenutku, litijum je sličan kriptovaluti u smislu volatilnosti, sa fluktuacijama cena do 500 posto, što je sasvim normalno za tržište u procvatu, ali nepoželjno za dugoročni projekat od nacionalnog značaja. Dugoročne garancije prodaje bi pomogle da se izgradi bolja strategija razvoja projekta. Ovaj sporazum bi dodatno podstakao EU da održi ekološko i socijalno blagostanje projekta i regiona, jer će samo tada snabdevanje biti nesmetano i na njega neće uticati politički potresi i ekološki aktivisti.
Treće, trebalo bi što pre predstaviti zajednički razvojni plan EU i Srbije za ceo lanac vrednosti, čiji je vrhunac sklapanje električnog automobila sa litijumskom baterijom. Ovo je kritično, jer samo iskopavanje litijuma neće doneti dugoročni ekonomski prosperitet Srbiji, kao što ni iskopavanje kobalta, još jednog važnog metala za zelenu ekonomiju, nije donelo dugoročni ekonomski prosperitet Demokratskoj Republici Kongo. Mnogo više dodatne vrednosti, radnih mesta, poreskih prihoda i povećanja tehnoloških mogućnosti mogu da generišu sledeći elementi lanca: prerada litijuma, proizvodnja anoda i katoda, montaža baterija i proizvodnja električnih vozila.
Političke partije treba da zahtevaju takve uslove za funkcionisanje projekta da Srbija postane najvredniji partner za novu ekonomiju EU, a ne mesto za ispumpavanje jeftinih resursa
Proizvođači ove vrste tehnologije gledaju ne samo na lokaciju prirodnih resursa, već i na tehničku ekspertizu zemlje, proizvodnu bazu i transportne kapacitete. Srbija, uz podršku EU, može pokušati da izgradi bar neke od ovih kapaciteta do 2028. godine (predloženi početak proizvodnje litijuma) ako ima garancije Brisela, jasan plan vlade i podršku javnosti. Neophodno je pregovarati sa kompanijama koje su potencijalno sposobne da ugoste ovakve proizvodne pogone u Srbiji, započeti školovanje kadrova na univerzitetima i graditi partnerske odnose sa drugim tržišnim akterima jer u ovoj oblasti funkcioniše samo međunarodna saradnja. Uz podršku Evropske unije biće mnogo lakše doći do ovih sporazuma.
EU je uložila mnogo napora da se realizuje projekat razvoja litijuma i on treba da bude skup za EU. Ovo će povećati značaj Srbije za opstanak bloka u kontekstu resursne konfrontacije sa SAD i Kinom i naterati Brisel da bliže posmatra procese koji se odvijaju u Srbiji (uključujući i političke). A ključnu ulogu u sprovođenju uslova takvog sporazuma trebalo bi da imaju političke partije i javne organizacije zainteresovane za dugoročni održivi razvoj zemlje i nove industrije. Oni treba da zahtevaju takve uslove za funkcionisanje projekta da Srbija postane najvredniji partner za novu ekonomiju EU, a ne mesto za ispumpavanje jeftinih resursa. Bez snažnog i trajnog tehnološkog, ekonomskog i ekološkog učvršćenja za EU, Srbija rizikuje da postane još jedan Kongo, sa profitom koji će privatizovati korporacije, a troškovima nacionalizovanim od strane vlade uz znatno devastiranje životne sredine.
