Život joj se u poslednje vreme uspinje i sve izgleda da nije bacila godišta u ništa. Razmatra kupovinu novog stana na višem spratu BW Kvarteta i prati sve prodajne dane. Živela bi na obodu Beograda na vodi, gledala u duguljasti park, videla i parče Savske pa se kao stara Beograđanka ne bi odrekla starog niti bacila u naručje tog novog grada. Šali se da bi to bio poluzagrljaj, vrsta izborene i zaslužene autonomije.
Ali onda je paleta sa 1,5 tona keramičkih pločica pala sa sedmog sprata i srubila balkone na gradilištu BW Quartet no 3. I sada se koleba. Uostalom, sve je kod nje još uvek između – spokojstva i zabrinutosti, sigurnosti i nesigurnosti, pripadanja i nepripadanja – i htela bi u bezbednu zavetrinu na većoj visini, po drevnom zakonu pomeranja u više krugove društva. Firma joj pristojno radi, deca odavno žive napolju, ali joj srpski futur nikako ne da mira, posebno od kad su izbušene rupe po Jadru. Stoga povremeno poseti demonstracije gde se poleči energijom bliskosti. Zagovornica je mirnog otpora, smatra da pridonosi broju koji će nešto promeniti, ali teško prihvata da je takva neposlušnost poodavno jalova, da nalikuje kolektivnom presvlačenju u one koji sutradan nestaju, i da je, ruku na srce, hobistički role-play. Odušak deklarativnog građanskog aktivizma. Možda nešto u ravni poezije, hedonije, apstrakcije, rekreativnih droga: predati se, ali uvek oprezno i uzdržljivo, nipošto na štetu pune trezvenosti, udobnosti, kamoli sigurnosti i izborenog društvenog položaja. Za takvu buntarsku poeziju se ne strada, ona se samo čita i u njoj se uživa. Najzad, ima tu i draži nerizične pobune, sitne smelosti, kao što je izlazak u grad malo neizvestan i nervozan.
Prepuno je a prazno, novo a već viđeno, očekivalo bi se da nešto kaže a ćuti. Postoji bez ikakve želje da se dopadne, dozove, postane prednji plan ili pozadina gradskog života. Naprotiv. Kada bi sve tuđe i pozajmljeno vratilo, čini se da bi ostalo golo
Zviždanje potroši svu njenu smelost i srčanost. Kad prođe, vraća se svojim omiljenim predmetima i dragim ljudima, onoj uhodanosti između slava, rođendana i putovanja, nalozima na mrežama i izvaganim lajkovima. Iz opšteg natrag svome osnovnom, iz zajedništva u izdvojenost, iz ustalaštva u samoživost. Uostalom, što da se stidi svog hedonističkog sistema potreba: uživa u poznatim ukusima, u bojama svog vidokruga, u osećanju čvrstine poznate podloge. U tom carstvu zadovoljavaju se potrebe rasta, kao što je učio Maslov, poput potreba za spontanošću i kreativnošću, i ne srozava se na stupanj pobune protiv pogubljene vlasti i uznesenog samodršca. I ko da joj zameri? Kao i svi, želi red, sigurnost, posao, zaradu, želela bi da mirno živi i radi, a ipak diže glas protiv onih koji sigurnost i red obezbeđuju, drže vlast, vojsku i novac. Dovoljno samokažnjavanja, a valjda i dovoljno dokaza protiv njene krivice. Da li su promene moguće samo kad se ugroze vlastiti izgledi, korist pa i posedi? Nije usamljena u tom stavu koji je zakucao bližu prošlost i sadašnjost ovdašnjeg bunta. Nasuprot manjini koja smatra da opšte i lično idu zajedno, te da su promene moguće samo po cenu ličnog rizika i žrtve. Podsećaju i na to da malograđani nikad nisu izveli revoluciju.
A sad lakše pitanje. Hoće li BW Kvartet budućoj stanarki ikad svirati durski? Teško. Čitavo naselje nije namenjeno onima koji se preispituju, bune, nešto sumnjaju i propituju, pa ih gnevi nepravda, ugrožavanje javnog zdravlja i svakodnevne laži odozgo. Nad njim lebdi ravnodušni karakterni genije malograđanina. Ima ga u planovima sadašnje i buduće histerične izgradnje Beograda, vije se nad oskudnom imaginacijom projektanata, lik mu se docrtava i promiče renderima eksterijera novih zgrada, a njime bi da se potkrepi svaka uskogruda računica i reši korupcionaška jednačina. Sav beton lije se u kalupe njegovog pogleda na svet, društvo i grad. Kao i uvek kad se ruše, grade i nastanjuju novi gradovi, osvajaju bogati komadi zemlje i zemljišta, za takvog se, zapravo, raščišćava i uništava Beograd.
I dabome da na sudbinskom sudilištu novih Hiksa strada građanska arhitektura jer se malograđansko svom silom najpre obrušava na svoju suprotnost, na ono drugačije i raznovrsno, jer je u njegovoj osnovi individualnost i autentičnost, a što se vremenom ukorenilo pa izraslo, postalo vrednije i osobenije. Treba li podsećati na umrlice Topolske 15, Žanke Stokić 9, Internacionalnih brigada 47, Nikolaja Krasnova 4, Hadži Melentijeve 72, Janka Veselinovića 15, Resavske 25, Mišarske 3, Svetozara Markovića 41, 43 i 47, Gospodar Jovanove 47, Kosančićevog venca 18, Durmitorske 16, Ikarusa, Depoa, hotela Dom, Simpa, Nemačke ambasade, Radničkog, Čuburske osnovne škole (1893-2018)… i na već sročene čitulje za Stari savski most, Sajam, Кovnicu A. D., Generalštab, Šećeranu…
Estetika profita
U svojim kamernim i u svojim simfonijskim izvođenjima, malograđanska arhitektura najbolje koncertira na šutu bivše gradske materije i kulture, kao i na onih 9% preostalog zelenila beogradske prirode. Stoga je već načela zvezdarsku šumu, kao što smera da proguta košutnjačku i 66 hektara mirijevske šume, a što da ne i Topčiderski park.
Najlakše se prepoznaje po mučnini koju izaziva što je sve tako dosadno i ubitačno isto. Prošetajte se, ako tu otužnu šetnju istrpite, trotoarom Savske, hodajte šumom kondo solitera uz umiveni Bulevar V. Vilsona. Popnite se Bulevarom kralja Aleksandra do novog Depoa, spustite se do Kapija Vračara, prođite Pasterovom gde je bio hotel Dom. Nađite bitne razlike u tom oksimoron zgradarstvu. Prepuno je a prazno, novo a već viđeno, očekivalo bi se da nešto kaže a ćuti. Postoji bez ikakve želje da se dopadne, dozove, postane prednji plan ili pozadina gradskog života. Naprotiv. Kada bi sve tuđe i pozajmljeno vratilo, čini se da bi ostalo golo. A to biva od svlačenja arhitektonskog, u smislu o kom je govorio N. Pevsner, da samo građevine upravljene estetskom cilju i zaslužuju ime arhitekture. Da li tu forma sledi funkciju ili obrnuto, ko zna, jer oba slede profit, univerzalni estetski princip sadašnjice, kako je primetio R. Rodžers. To pomeranje estetskog u ekonomsko, to sagledavanje lepote kroz korist ili, bolje, taj nestanak lepote u zaradi i posedovanju, taj interesni aspekt lepog, zapravo, otkriva koliko se pojam lepog unizio, koliko je duboko potonuo od Kantovog shvatanja lepog kao dopadanja bez interesa. I koliko je otančao kriterijum vrednosti arhitekture i ona sama.
Treba li podsećati na umrlice Topolske 15, Žanke Stokić 9, Internacionalnih brigada 47, Nikolaja Krasnova 4, Hadži Melentijeve 72, Janka Veselinovića 15, Resavske 25, Mišarske 3, Svetozara Markovića 41, 43 i 47, Gospodar Jovanove 47, Kosančićevog venca 18, Durmitorske 16, Ikarusa, Depoa, hotela Dom, Simpa, Nemačke ambasade, Radničkog, Čuburske osnovne škole…
Budući da je lepota beskorisna ukoliko je neprofitna, tržište nekretnina više je i ne pominje. Pojam je nestao iz marketinške upotrebe kao prevaziđen, sladunjav, nedovoljno Instagram-friendly. Ali ga zato odmenjuju spektakularnost, atraktivnost, grandioznost, impresivnost, raskošnost, senzacionalnost – nove kategorije i vodilje estetike profita. Veliča se lakirovka namunjene arhitekture, luksuz personalizovanih enterijera i društvena povlašćenost elite. „Postanite deo kruga slavnih i uživajte u svim blagodetima savremenog urbanog života sada uz neponovljivu cenu kvadrata“, piše u jednom oglasu. „Spektakularna zgrada se nalazi u centru Beograda, između Trga Slavija i parka Manjež. Atraktivna lokacija, vrhunski materijali, izuzetni sadržaji, dečija igraonica, spa-centar i velika garaža čineKing’s Circle Residences idealnim mestom za stanovanje.“
Estetika profita izmenila je i ideale savremenog urbanog života. Filistarski pogled na svet se reklamira, prodaje kao ulaznica za ispunjen život na vrhu, uz luksuz, impresivnost, veličanstvenost, obaveznu lokaciju u centru, slavni komšiluk, a sleduju i „izuzetni sadržaji“. Ovo poslednje je novopečena predstava blagodeti – ostaviti kola u velikoj garaži, dete u igraonici i otići u spа.
Mnoga unutrašnja i spoljašnja očitovanja malograđanstva određuje izgovor da je promena nepotrebna, pa čak i nemoguća. Takođe i da se rizik ne isplati, da su produbljivanja izlišna, pa i da su velike strasti nedolične. Isto je s novim idejama koje izbacuju iz uobičajenog ležišta, dovode u pitanje položaj, rutine i udobnost, male obzire. Za estetiku profita dovoljna je i senka modernog, nešto što na to zaliči, a zapravo dovoljno je modernosti u činjenici da je arhitektura nova, što je novogradnja. Umetnički kriterijum pokretačke modernosti je toliko omalio da u teoriji, a sve više i u praksi, naginje i nultom stepenu arhitekture. Sasvim dovoljnom kada se gradi za vajdu a ne za stanovnike; kada se fingira i folira, kao neoklasicizam na hramu Uspenja sv. Žeksa, kao pop-art na King’s Circle Residences, kao duh Savamale u budućoj Ložionici, kao ekološki benefiti življenja u novogradnjama zagađenog Beograda.
Novi Beograđanin
U nabrzo građenim generičkim enklavama „novog urbaniteta“ gradski život je odveden u malograđansku internaciju. U njima se ono zajedničko broji kvadratnim metrima, a sitnosopstveničko kilometrima. Sve drugo, blisko opštem dobru, javnosti, društvenosti – prostori komšiluka, šetališta, bašte, trotoari, parkovi, ulice i trgovi, koridori, biciklističke staze, stvaranje zajednice, odglumljeno je, zapostavljeno ili stešnjeno, ugroženo je i bori se za život. Zavirite u majušni parter između oblakodera Skyline s njegovih 70.000 kvadratnih metara stambeno-poslovnog prostora, u cicijaške atrijume K-Distrikta i Novog Dorćola, u simulirane predstave tradicionalnog grada West 65. Izdvojena unutrašnja dvorišta, namenjena stanarima, reklamiraju se kao privilegija i vrhunska investitorska milost. „Iskusite sve blagodeti ugodnog porodičnog života dok provodite razigrane trenutke sa svojim najmlađima nadomak svog doma“, piše u dnu gradilišne table u Savskoj, ali je perspektiva blagodeti besramno skalirana da zgrade učini nižim, izduži dvorište i u njemu docrta uveličane ljude. Estetika profita bi da se pokaže humana, iako uz novac uzima dušu.
U svojim kamernim i u svojim simfonijskim izvođenjima, malograđanska arhitektura najbolje koncertira na šutu bivše gradske materije i kulture, kao i na onih devet odsto preostalog zelenila beogradske prirode. Stoga je već načela zvezdarsku šumu, kao što smera da proguta košutnjačku i 66 hektara mirjevske šume, a što da ne i Topčiderski park
Stoga je sve spremno za evoluciju novog Beograđanina: prohodaće na minijaturnim travnjacima, stasaće u splinu bezlične koncepcije/elevacije/fenetracije između lamela A, B, C, D, sedeće na tih nekoliko neudobnih klupa, prebivaće u nadgledanoj sigurnosti i opštoj ućutkanosti, i opisati pun krug života od dečijih do staračkih kolica koja zapreče čitavu stazu. Kakva neizrečena kazna uz doživotnu poštedu od lepote, istine, individualne pobune i stvaralačke strasti.
Zidovi novog stana će uskoro biti pomazani u slavu Božijeg prisustva. U tišini svečanog trenutka, sveštenika će dočekati svetlost sveće, miris tamjana, sveta vodica i bosiljak. U molitvi će se prizvati milost za zdravlje, posebno najmlađih. Za ljubav i slogu svih ukućana, za napredak doma na petom spratu četvrte zgrade BW Kvarteta. A brzo će praznici i novi ustanci.
