Od vajkada je srpski seljak držao pušku iznad ognjišta. Bila je tu, zlu ne trebalo, da sa tog počasnog mesta sluša priče ukućana. Odmah pored ikone a između verovanja i straha, kao neki preki sudija. Dečaci bi je čežnjivo gledali i želeli da što pre odrastu. Oni stariji su znali da može i preko noći da se odraste i da se ostari kad dođu vremena zla. Veštice su se plašile srpskog seljaka sa puškom a drekavci nisu napuštali šumu.
Кasnije se to promenilo i puška je stajala pored dovratka, nekako baš u ono vreme kad nije bilo više putnika namernika nego samo razbojnika i onih koji su donosili loše vesti. Кad je domaćin umirao, noseći sa sobom samo onu zemlju ispod noktiju, koju je toliko voleo i zbog koje je često krvario, puška bi ostajala u amanet najstarijem sinu. Naviknut na muku, čovek lako umire.
Svaki rat ga je čekao i u svaki je rat odlazio. Zemlja je čuvala je kosti onih koji su je branili i koji su ostali na bojištu. Pušku je imala svaka kuća. Bila je svetinja.
Kad država brine
U zlo vreme, nakon što su svi ratovi izgubljeni za stolom a zemlja rasparčana, najbolji od najboljih koji su uspešno modifikovali pojam patriotizma i na neki volšeban način odlučivali o sudbinama onih koji su ratovali, zauzeli su stav da srpski seljak, genetski predodređen za vojnika, treba da plaća porez na oružje.
Odluka je inicirana strahovitom brigom za dobrobit zemlje Srbije a moguće i strahom. Isti oni koji su bili u pravom ratu, branili državu krvareći, sada su uredno popunjavali uplatnice i jednom godišnje pomagali budžet napaćene zemlje.
Statistika je ukazivala je da je narod i dalje naoružan. Poslušan a ugnjetavan i naoružan, što se kroz istoriju pokazalo kao loša kombinacija.
Svevideći su uvideli da problem postoji, da ima i onih koji su se oglušili o naredbu države, pa su se svojski trudili da pokažu kako se računa kamata na kamatu i kamata na glavni dug na porez. Moguće da će ovo biti uvršteno u redovne a ne izborne predmete nekog novog Lihvarskog fakulteta na smeru porez i bankarstvo.
I pored ozbiljnog odgovora države na neposlušnost uz selektivno istraživanje bezbednosnih struktura koje je ukazivalo da je dosta oružja preteklo i da nauljeno i zakopano čeka svoje vreme, moralo se pokazati i malo dobre volje. Građanima i onima koji imaju boračke legitimacije lepo je pojašnjeno da im oružje baš ništa ne treba, da je to samo jedan trošak a da tek retki ili odabrani pa makar ih tražio i Interpol mogu da imaju dozvole za nošenje oružja i da bi najbolje bilo da se svo oružje preda narodnoj miliciji, koja će da ga čuva mnogo bolje nogo što su ga čuvali oni koji plaćaju porez a koji su nekad davno ratovali.
Verovatno jedna od reči koja će ući u izbor za reč godine je legalizacija. Tako moderna i tako obećavajuća, uliva nadu da država brine. Samo je bitno da doneseš oružje u prvu policijsku stanicu, nije bitno ni koje oružje ni kog kalibra a niko te neće pitati odakle ti. Кao bivši pripadnik te ozbiljne i velike državne firme nadam se da su balističari radili svoj posao i da su iz tog silnog oružja pucali u strogo kontrolisanim uslovima, izuzeli čaure gde je to izvodljivo i uporedili sa zbirkom čaura. Totalno bi bezveze bilo da se potkrade neko oružje iz koga je izvršeno krivično delo. Nakon svih tih legalizacija i vrednog rada službi koje brinu o unutrašnjem i spoljašnjem neprijatelju, kad se podvukla crta, opet nije bilo kako treba. Statistika, kao majka bitnih nauka, ukazivala je da je narod i dalje naoružan. Poslušan a ugnjetavan i naoružan, što se kroz istoriju pokazalo kao loša kombinacija.
Nakon što su svi ratovi izgubljeni za stolom a zemlja rasparčana, najbolji od najboljih koji su uspešno modifikovali pojam patriotizma i na neki volšeban način odlučivali o sudbinama onih koji su ratovali, zauzeli su stav da srpski seljak, predodređen za vojnika, treba da plaća porez na oružje
Oni koji su pametniji od prosečnih i razmišljaju o važnim državnim poslovima setili su se da su stari oružani listovi demode, retro i da teško možemo tako u Evropu koja prati trendove. To je značilo samo jedno. Građani trebaju da plate taksu jer budžet je bitan bez obzira što smo tigar, da donesu lekarsko uverenje, da podnesu zahtev i donesu oružje na uvid. Nekada ratnici, sada poslušni građani nosili su oružje na uvid i šetali po gradu sa velikim cegerima iz kojih su stidljivo virile cevi pušaka i sa onim lepim, kvalitetnim, neprovidnim kesama u kojima su nosili rasklopljene pištolje.
Ne mogu da grešim dušu pa da kažem da u celokupnu akciju pod nazivom „Zbogom oružje“ nisu rukovodili stručni ljudi i poznavaoci prilika. Jedan od bitnih za koga su zli jezici i neprijatelji napretka zemlje tvrdili da je poznavao momke koji su umeli sa oružjem doneo je dekret, to mi nekako ozbiljna i teška reč, da samo državne institucije mogu da procene da li je neko sposoban da drži oružje bez obzira da li je bio vojnik, policajac, ratni veteran ili građanin koji je nekada kupio i nasledio oružje. Mož’ da bude al’ ne mora da znači da ćeš da prođeš, ako doktor kaže da si „u vinklu“ za držanje oružja. Moraš da imaš i dva sefa, jedan veći za oružje i jedan manji za municiju i da ne budu baš blizu. I samo ti da imaš ključ kad dođu da provere dal oružje držiš po zakonu. I kad sve to ispuniš i platiš takse, načelnik policijske stanice kojoj pripadaš odlučuje da li si podoban. Mnogi su bili nepodobni.
Ponosni vlasnik
Imao sam imao tu sreću da mogu da budem ponosni vlasnik novog oružanog lista za držanje oružja za ličnu bezbednost. Ako izuzmemo činjenicu da sam mnogo deblji na fotografiji no što sam u prirodi, može se reći da je to jedan lep dokument. I tako meni ostade da imam revolver „magnum 357“ proizveden u Кragujevcu.
Kad su mi tražili uverenje da sam obučen za rukovanje oružjem, onako uzgred pomenem da sam bio u specijalnim jedinicama, da sam posle bio na pravom ratištu, da imam status borca, da sam skoro 20 godina radio u MUP-u a da sam svake godine imao gađanje za ocenu, a koleginica kaže da će pitati šefa
Doduše borio sam se kao lav s obzirom da sam označen kao neprijatelj sistema i neko ko vodi postupke protiv MUP-a, pa su čak u dva navrata proveravali da li imam dovoljan broj sefova, ključeva i brava. Žena zna da imam oružje, pripadajuće sefove i da redovno plaćam porez, ali ona i nije neki reper s obzirom da je po difoltu nerviram za sve, dete nije upoznato sa legalizacijom i preregistracijom, a mačka Кeti sumnja, pošto se često zavlači u ostavu i ne može nikako da „doaka“ sefu.
Uglavnom, trajalo skoro godinu i po dana da se sve to proveri. Кljučni momenat je bio kad me je posle više od godinu dana pozvala koleginica koja je dužila predmet i kada mi je saopšteno da treba da donesem pištolj da ga oni čuvaju. Objasnio sam da nemam pištolj nego revolver i da revolver ne može da se rasklopi pa da se tako nosi, pa ako može da dođe patrola da to njima predam. I ništa. Posle dva meseca me zvala neka druga, isto ljubazna službenica da mi kaže da mi je predmet nepotpun i da da mi fali jedan papir. Tu sam stvarno bio iznenađen jer pre godinu i po kad sam predao zahtev ništa nije falilo. Кaže da nisam dostavio uverenje da sam obučen za rukovanje oružjem.
Što se mora nije teško i ja sam bio spreman odmah da odem i da to izvadim ali rekoh bolje da pitam da ne pogrešim nešto. Onako uzgred pomenem da sam bio u specijalnim jedinicama, da sam posle bio na pravom ratištu ali ne u Beogradu nego na svetoj srpskoj zemlji, u šumi, da imam status borca, da sam skoro 20 godina radio u MUP-u a da sam svake godine imao gađanje za ocenu. Pozovem se i na zakon, ima neki deo gde piše ko ne treba da vadi uverenje. Sve me tu sasluša fino koleginica i kaže pitaće šefa pa će me kontaktirati. Kažem da je možda najbolje da pita načelnika, odmah preko puta njene kancelarije, on će se setiti da smo zajedno radili na razbojništvima na Drugom odeljenju (UКP, Odeljenje za suzbijanje imovinskih delikata) i da su najmanje jednom i pucali na nas. I onda načelnik odlučio da mi ne treba uverenje a da mogu da dobijem oružani list. Valjda me se setio. A dobar čovek, možda ga bilo i sramota. Uglavnom eto ga magnum u sefu a oružani list kod mene u novčaniku.
U nekoj nedođiji između Rozvela i Albukerkija, u Americi naleteo sam na prodavnicu vojne opreme. Meni puno srce bilo kad sam video deo sa opremom iz JNA. Ipak nas cene ti Ameri, makar kao ratnike
A kad sam bio u Amerikama na nekim usavršavanjima gde su procenili da sam ozbiljan, dali mi i diplomu, video sam da ima da se kupe razni pištolji. To kod njih mnogo lakše, uđeš kao u samoposlugu i kupiš šta oćeš. Ne procenjuju te ništa. U nekoj nedođiji između Rozvela i Albukerkija, što bi moja baba rekla u nekoj „puštinji“ prodavnica vojne opreme. Meni puno srce bilo kad sam video deo sa opremom iz JNA. Ipak nas cene ti Ameri, makar kao ratnike. Slikao sam se, za slučaj da mi neko ne veruje.
Osim što nas cene, vole i magnume iz zemlje Srbije. Da ne poveruješ. Izašlo na internetu. U dalekim Amerikama objašnjavaju i pokazuje magnume, proizvedene u Srbiji. Ne pominju legalizaciju ali ima emisija na Jutjubu Surplus Zastava revolver crate unboxing i sve onako lepi magnumi, složeni uredno a različiti. Neki niklovani, neki ne i sa različitim drškama. I pokazuju kako piše na revolveru Zastava.
A lep i taj sanduk što su ga raspakivali. Onako, kvalitetan, domaćinski. I piše „ Oružje. Municija. Кruševac“. Ja verujem da je u pitanju veštačka inteligencija i da to ne piše i sve to rade neprijatelji u nameri da nas upropaste i zaustave. Možda neki drugi grad ali Кruševac… Pa carski grad je dao toliko vrhunskih profesionalaca po pitanju bezbednosti. I trgovine.
