Političke karikature Dušana Petričića već decenijama su ogledalo naše stvarnosti. Njegovi crteži nas otrežnjuju na istovremeno ubojit i lekovit način. Njegove mete nisu samo konkretni političari, već i glupost, pokvarenost, servilnost, licemerje, pohlepa i slični obrasci ponašanja. Od njega strahuju javne ličnosti čiji postupci ne priliče ljudima. Njegove sažete poruke govore više nego stotine analitičkih tekstova. Petričić je hroničar apsurda u kom živimo.
Opusom njegovih radova iz dnevnog lista Politika, NIN-a (a „bivšeg Radara“, kako autor zapaža) i samog Radara, započinje izlagačka delatnost Muzeja devedesetih (Kneza Miloša 3, na spratu). Izložba Odbrojavanje može se shvatiti kao podsticaj da se izađe iz Lavirinta 90-ih, što je drugi naziv ove institucije sa svrhom novog sagledavanja decenije koja je promenila tokove života miliona ljudi na ovim prostorima.
Šta nas čini zaglavljenim u tom strašnom periodu?
Mnogo je faktora koji nam ne daju da nađemo izlaz iz tog lavirinta. Ali, hajde da budemo do kraja pošteni prema sebi – na samom početku te liste nalazi se potpuno lažna slika koju ogroman procenat ove nacije ima o svom mentalitetu, istoriji i karakteru. A ta lažna slika građena je vekovima i da bi stvar bila interesantnija, to samolaganje naglo se ubrzalo i postalo maštovitije poslednjih nekoliko decenija.
Inače, u zgradi Muzeja devedesetih nalazi se i kafe-klub Budućnost, pa kad vam dosadi lutanje po lavirintu, naručite kafu i uživajte u pogledu na sadašnjost – Ćacilend.
Dok smo još u vremenskom procepu, koje su po vama najizrazitije sličnosti, a koje razlike između Miloševićevog i Vučićevog režima?
Slični su po osećaju očaja i depresije, ali nas razlike zato čine još očajnijim. Bar mene, koji imam nešto drugačiji kriterijum vrednovanja okolnosti u kojima živimo. Naime, definitivno je vidljiv nedostatak rata i ratnih užasa, bar za sada, u poređenju ova dva vremena. Ali ja negde duboko u sebi slutim da je mentalni poremećaj nacije na kome trenutni ludak na vlasti zdušno radi, mnogo gori i teži čak i od konkretnih ljudskih žrtava. Posle ratova i teških ljudskih tragedija, ono što ostane od nacije nađe načina da se uspravi, stisne srce i hrabro i energično, sa mnogo nade, zakorači u novo vreme. Mi smo pod ovim režimom već dugo izloženi smrtonosnoj radijaciji, otrovu koji se razlio do poslednje ćelije naše nacije.
Biće potrebne decenije da isperemo taj gnoj, sa dobrim izgledima da se to ispostavi nemogućim.
Otkud ta jaka potreba našeg naroda za Velikim vođom? Da li je reč o podaničkom mentalitetu, ili o nemanju predstave o demokratiji?
Srbi su, ja to u polušali kažem, amaterski narod. Upušteni u razvoju. Ometeni svim i svačim. Iz te ometenosti veliki broj ljudi ima potrebu za Velikim vođom. Ali iz te ometenosti takođe ne ume da proceni karakter i vrednost Velikog vođe. Pa nam se zato u toj ulozi događaju psihopate i primitivni navijači sa stadiona.
Prosvećene i pametne Velike vođe umeju ponekad da učine korisne stvari za svoje narode, ali mi, izgleda, čak ni to nismo zaslužili.
To sa medijima deo je njegovog sveobuhvatnog ludila – ukinimo sve normalne medije, ukinimo policiju koja je profesionalna, ukinimo sudstvo i lekare koji su pod zakletvama, na kraju, ukinimo ovaj narod
Šta taj narod dobija za svoju odanost?
Pa eto, i ovim pitanjem „šta dobija narod“ navodite na odgovor. Taj odgovor, nažalost, teško dolazi do svesti ometenog naroda.
Od mase motiva koje vam današnjica pruža za vaše karikature, koji su vam najinspirativniji?
Ja se već dugo u svojim karikaturama fokusiram na samo dve karakteristike ovog režima i zločinca na vlasti. Dva mandata koja je vrhovni mafijaš u lažnoj funkciji predsednika dao sebi i svojim hajducima su: maltretirati i sluđivati ljude, i pod dva, otimati i krasti sve što može da se krade i dok god ima šta da se krade od ove nacije. Svi ostali motivi, karakteri, događaji, proističu iz ove čvrsto zacrtane zločinačke politike.
A kao savršeni simbol i vizuelna manifestacija tragičnog posrnuća i besmisla u kome živimo su zagađeni Pionirski park i beli šatori nasred ulice ispred zgrade parlamenta.
I sve se to dešava u potpunom medijskom mraku. Zašto je on toliko potreban predsedniku? Zar građanima nije jasno u kakvom grotlu žive?
U mrklom mraku apsolutno se ništa ne vidi. Čim kresnete šibicu, mogli bi se u sekundi primetiti obrisi nekakve istine. To sa medijima deo je njegovog sveobuhvatnog ludila – ukinimo sve normalne medije, ukinimo policiju koja je profesionalna, ukinimo sudstvo i lekare koji su pod zakletvama, na kraju, ukinimo ovaj narod – ima na svetskom tržištu naroda koliko hoćeš.
I da, mnogim građanima i dalje nije jasno u kakvom grotlu žive. Ali hoću da verujem da čak i za ovakav amaterski narod postoje granice. Pošto se ovakvo nelimitirano ludilo u jednom trenutku suprotstavi i logici prirodnih zakona. A to ima svoje posledice.
Šta je smešno u patološkoj potrebi našeg vođe da bude u centru pažnje, što je druga strana njegove težnje za kontrolom medija?
Naravno da sa njim u centru pažnje ništa nije smešno. Jadno je i poražavajuće za njega. Ali kada govorimo o medijima, to je manji problem. Glavni je problem totalno blokiranje istine. Ako se setimo nacističke Nemačke, razumećemo da je, pod nekim okolnostima, čak i to moguće. Mada znamo, bar neki od nas, kako se to završava.
Deo tog paketa je i putujući cirkus koji predsednik vodi po Srbiji, ilustrujući da ima veliku podršku građana? Ima li tu pravih posvećenika, ili su uvek posredi ucena i korupcija?
Glupo mi je da citiram sam sebe, ali odavno sam zaključio da postoje samo dva objašnjenja za rulju koja ga podržava i glasa za njega – ili nemaju pameti ili nemaju morala. Pa neka sami odluče u koju grupu spadaju.
Glavni je problem totalno blokiranje istine. Ako se setimo nacističke Nemačke, razumećemo da je, pod nekim okolnostima, čak i to moguće. Mada znamo, bar neki od nas, kako se to završava
Iz devedesetih se provlači retorika mržnje, te geslo – zavadi pa vladaj. Kako je moguće da kontinuirano padamo na ovom ispitu?
Ta se retorika, zavadi pa vladaj, na globalnom nivou provlači od vremena pećinskog čoveka. Nije to samo naš izum. I tužno je da uvek uspeva.
Doduše, mnoge su se nacije tokom dugog, vekovnog školovanja, ipak privele nekakvom saznanju. A vi me, gotovo u svakom pitanju, navodite da ponavljam kako smo, kao nacija, ponavljači ometeni u razvoju.
Zar nismo najbolji, najpametniji, žrtve zlonamernog sveta, kako nam se servira?
Psiholozi su odavno utvrdili da su ljudi, bez obzira na nivo pameti ili znanja,
mnogo skloniji samolaganju nego hrabrom pogledu u istinu koja je nekad surova! Odatle, ne samo kod nas, te beskonačne priče o nadljudima i nebeskim narodima.
U kojoj meri je prethodna godina pobune, predvođene studentima, promenila našu kolektivnu svest?
Ubeđen sam, u velikoj meri. Naročito kod onog kolebljivog dela nacije.
Ja spadam u one koji od samog početka bezrezervno stoje na strani studenata i srednjoškolaca. Sasvim sam svestan svih njihovih tumaranja, zabluda, podložnosti raznim prljavim uticajima i manipulacijama, mladi su naprosto deo ovog društva i ne mogu biti mnogo drugačiji od tog društva. Moja logika je jednostavna – među njima je uvek jedan broj pametnih, naprednih i hrabrih, nije bitno da li su većina, polovina ili manjina, oni su tu, postoje, bore se za pravu stvar i ja sam za njih!
Posle ratova i teških ljudskih tragedija, ono što ostane od nacije nađe načina da se uspravi, stisne srce i hrabro i energično, sa mnogo nade, zakorači u novo vreme. Mi smo pod ovim režimom, već dugo izloženi smrtonosnoj radijaciji, otrovu koji se razlio do poslednje ćelije naše nacije
Da li je bilo perioda tokom vaše karijere kada vam je bilo dosadno, kada svako jutro nije pravilo nove povode za vaše karikature?
Nikada mi nije bilo dosadno u ovom poslu. Nekada sam do ideje dolazio sporije, nekad mučno i teško, nekada bez mnogo elana i duboke posvećenosti koje kreativnost nosi. To se naročito odnosi na period od 20 godina kada sam živeo i radio u Kanadi. Ovde, već dugo imam jedno pomalo šizofreno zadovoljstvo dok smišljam karikature – muku i bes pomešane sa ogromnim zadovoljstvom kada dođem do ubitačne ideje.
Predviđate li u dogledno vreme svoje mirno „penzionisanje“, odnosno dane koji vas neće terati da raspalite po zloćudnim pojavama i pojedincima?
Opet mi postavljate pitanje koje me neminovno navodi na bolan, ali iskren odgovor: Ne znam kada će se ovo završiti, ali će ovo patološko zlo jednog dana proći, a ja ću se, budem li živ, kao i svi mi zajedno, ponovo suočiti sa činjenicom o amaterskom i svim i svačim ometenom narodu. Pa opet borba!
