Iza svakog od najtežih krivičnih dela čije žrtve nikada nisu dobile zemaljsku pravdu, a počinioci kaznu, po pravilu se naziru obrisi još jednog, jednako dugog niza zločina – protiv pravosuđa. Ta neprekinuta povorka nekažnjenih zločina protiv pravde, od ratnih devedesetih do danas, dovela nas je do tačke na kojoj istina gubi oreol zbog koga pred njom zaćute i oni koji ne žele da je vide, a pravosuđe postane samo sluškinja vlasti.
Na srpskim sudovima bez posledica se preti tužiocima, oni se medijski satanizuju, pretnje svedocima rezultiraju ubistvima, nekažnjene ostaju likvidacije advokata i sudija, nalazi sudskih veštaka istinu okreću naglavce, policija uništava dokaze, ili joj osumnjičeni umiru od batinanja u pritvoru. Jednako tako, i pravda u Srbiji umire nasilnom smrću, u prisustvu vlasti.
Sagovornici Radara ističu da tužilaštvo, koje od nasilja i bezakonja mora da štiti društvo, ali i samo pravosuđe, to ne čini jer je imobilizovano opstrukcijom policije, pritiscima i otvorenim pretnjama Bezbednosno-informativne agencije, koja je danas, kao u vreme poslednjih godina Miloševićeve vladavine, pretvorena u političku policiju u funkciji zaštite vlasti.
Duga senka Državne bezbednosti
„Mi imamo tradiciju ne samo montiranih procesa u kojima su osuđivani nevini ljudi, već i ometanja pravde u procesima u kojima se postupak vodi protiv zakonito optuženih, govori za Radar ugledni beogradski advokat Sead Spahović: „Malo ko se seća slučaja ubistva turskog ambasadora u Resavskoj ulici, kada je policajac pucao i nehotice ubio momka koji nema veze sa atentatom. Policija i tužilaštvo su hteli da izbegnu da krivično gone policajca, pa su ovo ubistvo svalili na jednog od dvojice atentatora. To je učinjeno tako što je sudski veštak izmenio svoj nalaz rekavši da je greškom napisano da je momak ubijen metkom kalibra 7.62 milimetara, a u stvari je 9 mm. Ovo je tipičan slučaj kako veštak utiče na krivični postupak i slične slučajeve smo imali u poslednjih desetak godina.“
Sagovornik Radara podvlači da nije nikakva tajna da policija vrši pritisak na građane, da preti i koristi zabranjene metode iznuđivanja iskaza, ali da tužilaštvo može da ometa pravdu tako što pogrešnim kvalifikacijama menja nadležnost suda, a time i važeći procesni okvir. „Poznat je slučaj atentata na Ibarskoj magistrali kada je beogradsko tužilaštvo vodilo postupak kao da se radi o nehatnoj saobraćajki, iako su svi znali da se radi o ubistvu i da su poginuli ljudi koji su u tom trenutku bili na merama Službe državne bezbednosti.“
BIA je u ovoj zemlji smenila 800 sudija tokom reforme pravosuđa. Postoji zapisnik Državnog veća tužilaca, kada su dvojica tužilaca rekla da su u BIA dobili spisak ko može da bude tužilac a ko ne! To nije radio Vučić, nego Tadić – Sead Spahović
Kada je reč o položaju svedoka, Spahović naglašava činjenicu da mi živimo u zemlji u kojoj su svedoci u strahu da govore, kao što je bilo i pre 30 godina. „Flagrantan je primer ubistva u klubu Nana, koje se dogodilo pred stotinu ljudi i gde svi kažu da nisu videli ništa. U slučaju Ćuruvija, desetine ljudi iz DB-a je reklo da ništa ne zna o tom slučaju iako je prošlo 20 godina i svi sve znaju. Imate, dakle, slučajeve gde je evidentno da svedoci ne smeju da govore. Pitanje je: zašto?“
Trideseta glava Krivičnog zakonika Srbije posvećena je krivičnim delima protiv pravosuđa, a posebno članovi koji se odnose na Neprijavljivanje krivičnog dela i učinioca, Pomoć učiniocu posle izvršenog krivičnog dela, Davanje lažnog iskaza, Sprečavanje i ometanje dokazivanja, i posebno Ometanje pravde. Za ova krivična dela zaprećene su relativno blage kazne od šest meseci do pet godina zatvora.
Spahović, nekadašnji tužilac i javni pravobranilac, ističe da visina zaprećene kazne nije nikakva garancija da će delo biti otkriveno. „Čak i da je zaprećena smrtna kazna za davanje lažnog iskaza, ili ometanje istrage, bitno je da li krivično delo otkriva ili ne. Uvek treba gledati da li se zakon primenjuje. Ovde kod nas, to nije slučaj.“
Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku iz decembra 2023, za krivična dela protiv pravosuđa prethodne godine doneto je 190 osuđujućih presuda, od kojih je gotovo polovina 71 – za krivično delo lažnog prijavljivanja. Kao podsetnik na to kako se političari na vlasti šegače sa srpskim pravosuđem podseća slučaj aktuelnog premijera Miloša Vučevića, koji je decembra 2019, kao građanin, podneo krivičnu prijavu protiv svog šefa Aleksandra Vučića i njegovog brata Andreja, za umešanost u proizvodnju droge na farmi Jovanjica. Mnogo manje neozbiljno zvuči činjenica da je u istom predmetu, aprila 2024, postupajući tužilac Saša Drecun obavestio sud, službenom beleškom, da mu je ispred kuće u kojoj stanuje pretio pripadnik BIA:
„Na to treba da reaguje tužilaštvo, a ne vi ili ja. Sam tužilac bi mogao da podnese krivičnu prijavu kada bi to bila lična pretnja. Ali to je pretnja javnom tužiocu! Nije se on posvađao u tramvaju sa tim čovekom, nego njemu preti okrivljeni. U bilo kom uređenom sistemu taj čovek bi bio na slobodi još 15 minuta pošto bi uputio te pretnje… Bio bi uhapšen i u Sovjetskom Savezu“, kaže Spahović.
Ali u Srbiji, kako saznajemo iz presretnutih komunikacija organizovane kriminalne grupe Darka Šarića, Bezbednosno-informativna agencija zove sudije na konsultacije…
„Mi tako ne živimo od danas, nego oduvek. BIA je u ovoj zemlji smenila 800 sudija tokom reforme pravosuđa. Postoji zapisnik Državnog veća tužilaca kada su došla dvojica tužilaca i rekli da su u BIA dobili spisak ko može da bude tužilac a ko ne! To nije radio Vučić, nego Tadić. Prema tome, BIA je uvek bila poluga vlasti, a sada je ta stvar samo dovedena do karikature. Bez saglasnosti BIA vi ne možete da budete javni tužilac, a tužilaštvo niko ne pita ko se prima u BIA. Tužilaštvo danas ima ogromna ovlašćenja po ZKP-u, a istovremeno – nikakvu nezavisnost po Ustavu. Zato tužilac ta svoja ovlašćenja ne može da koristi u javnom interesu nego uvek kao korektiv za interes vlasti. Policija za svoj rad odgovara svojim šefovima, a ne tužiocu. Tužilac koji nema svoju policiju ne može da radi i ne može, na primer, da pošalje policiju da sasluša ministra policije koji je pod istragom tužilaštva. Ta tradicija koja postoji sto godina, da se policija pita za sve, ne može biti promenjena samo normama.“
Simbolično, jedini osuđeni visoko rangirani pripadnik službe bezbednosti u Srbiji, izuzimajući ljude iz eskadrona smrti JSO, jeste Milorad Bracanović, nekadašnji pomoćnik načelnika Resora državne bezbednosti i to upravo – za krivično delo protiv pravosuđa. Bracanović je osuđen na četiri godine zatvora za neprijavljivanje priprema za ubistvo Ivana Stambolića i atentata na Vuka Draškovića, a ta kazna mu je potom smanjena na dve godine zatvora.
Iskusni beogradski tužilac, koji je želeo da ostane anoniman, govori za Radar o susretu sa Bracanovićem posle njegovog izlaska iz zatvora, a nakon što mu je kazna umanjena zbog dobrog vladanja. „Sreli smo se na Bulevaru kralja Aleksandra i u kratkom razgovoru iz znatiželje sam ga upitao da li je zaista znao da se priprema ubistvo bivšeg predsednika Srbije?“ Sagovornik Radara ostao je zatečen odgovorom: „Neću ti odgovoriti na to pitanje“, kazao je Bracanović i dodao: „Reći ću ti samo ovo – i da sam znao, kome sam ja to tada mogao da prijavim?“
„I on i ja smo znali šta to znači. Da je bilo kome prijavio pripreme za ubistvo i sam bi bio mrtav narednog jutra. To je činjenica koja se mora uzeti u obzir i danas kada se govori o rešenju najtežih zločina u koje je umešana vlast”, zaključuje naš sagovornik.
Slučaj Topčider
Ipak, teško je to objasniti građanima u državi u kojoj su u poslednjih 10 godina čak dva aktivna ministra unutrašnjih poslova, bez ikakvih zakonskih posledica, bila u prijateljskom kontaktu sa osuđenim narko-bosovima, ili optuženima za industrijsku proizvodnju kanabisa, poput Ivice Dačića i Bratislava Gašića.
Protiv Vuka Tufegdžića, nekadašnjeg vojnog istražnog sudije u slučaju Topčider, porodice ubijenih gardista podnele su krivične prijave zbog kršenja zakona od strane sudije, nesavesnog rada u službi, podnošenja neistinitih raporta i izveštaja, neprijavljivanja krivičnog dela, falsifikovanja službenih isprava i pomoći učiniocu posle izvršenog krivičnog dela. Uzalud.
Advokat Božo Prelević, nekadašnji koministar unutrašnjih poslova, ističe da je uspostavljanje državne komisije za istragu ubistva gardista, kojoj je predsedavao, bilo posledica katastrofalnog rada vojnih istražnih organa. „Sve je rezultiralo ukidanjem vojnog pravosuđa, a cilj je naravno bio ponovno pokretanje postupka. To je u Specijalnom sudu vodio sudija Dragan Lazarević koji je, kada je završio predmet, vraćen po kazni u Viši sud i sa tim predmetom se ništa nije desilo. Tu se jasno vidi da pipci iz slučaja Topčider sežu daleko, i važnije, da država prema njima ima zaštitničku ulogu. Slučaj je sada zastareo i tu se vraćamo na problem male zaprećene kazne za dela protiv pravosuđa.“
Prelević navodi da uvek postoji mogućnost sudijske greške i pogrešne interpretacije, ali da je mnogo češće reč o namernim greškama. „Jasno je koliki značaj imaju institucije poput Instituta za sudsku medicinu, videli smo to u nedavnom slučaju smrti osumnjičenog u policijskom pritvoru. Koliko je samo takvih smrti koje su okarakterisane kao nesrećan slučaj, ili zdravstvene tegobe, a u stvari su – ubistva. Potrebno je da imate forenzičke genije koji mogu da dokažu kada je neko bačen kroz prozor da nije u pitanju samoubistvo. A i to može da se dokaže, i naša sudska medicina je to činila, a sudovi presuđivali.“
Prelević podvlači da negativna selekcija, ali i sudska praksa čine svoje, te da je stručnjaka, ali i svedoka voljnih da govore istinu sve manje. „Kad pogledate šta se dogodilo u životima ljudi koji su u sudskim procesima pošteno svedočili i onima koji su lagali, vidite da su mnogo bolje prošli oni nepošteni. Kada pogledate sudske veštake, i kako su prošli pošteni i nepošteni – tri puta su bolje prošli nepošteni. Oni su svi unovčili svoje gluposti i laži. Svi. Ometanje pravde i uništavanje dokaza je velika i užasna tema.
Sagovornik Radara ističe da je prema predlogu zakona o policiji, koji je 2003. godine predložila grupa eksperata LEX, šef unutrašnje kontrole imao mogućnost da se samostalno obraća parlamentarnom odboru za kontrolu bezbednosnih službi. „Po ovom važećem zakonu on se obraća direktoru policije. Svuda se taj pristup pokazao loše. To je najbolji sistem za političku zloupotrebu policije.“
Podsetimo, policija već godinama nema direktora, pa se poslovima unutrašnje kontrole, kao i upotrebom specijalnih jedinica policije bavi isključivo ministar unutrašnjih poslova.
Setite se samo majskih poplava 2014. godine i svih onih smrti koje su policijski obducenti okarakterisali kao srčane udare. To nijedan lekar sa Instituta za sudsku medicinu nije utvrdio – Božo Prelević
Prelević navodi da je nailazio na predmete u kojima je patrola policije bila toliko pijana da im je tri puta ispadala kamera i da zato nisu registrovali saobraćajni udes, sve do toga da su skidali parafinsku rukavicu policajcu, a ne okrivljenom. „Setite se samo majskih poplava 2014. godine i svih onih smrti koje su policijski obducenti okarakterisali kao srčane udare. To nijedan lekar sa Instituta za sudsku medicinu nije utvrdio. Ali će vam svaki iskusan lekar potvrditi da kada izvadite telo posle pet dana u vodi, vi jednostavno ne možete da utvrdite srčani udar. Bez unutrašnje kontrole nemate policiju, ona treba da eliminiše mogućnost ometanja istrage i podmetanja. Ako toga nema, nema ni pravosuđa.“
Još jedna činjenica povezuje nerešene i neprocesuirane zločine i njihove senke u krivičnim delima protiv pravosuđa, sa svakom vlasti u Srbiji. U svakom od njih žrtve su ostale bez pravde jer su se našle na putu moćnika bliskih vlasti, ili iz nje same. Na tom putu stradali su novinari, poplavljeni ljudi, ili oni koji su čekali da plate putarinu na naplatnoj rampi, dok zaštićeni pripadnici ovog režima mahnitaju u službenim automobilima. Jer vlast u Srbiji, uz novac i moć, donosi i imunitet od krivične odgovornosti.
Advokat Vladimir Vučinić: Većina ćuti i trpi pritiske
Vladimir Vučinić, beogradski advokat, koji je posle duže od dvadeset godina rada napustio sudijsku funkciju zbog pritisaka i zahteva da preinači već donetu odluku, u razgovoru za Radar ističe da nije želeo da menja profesionalni integritet da bi sačuvao funkciju i beneficije.
„Možda sam ja ipak usamljen slučaj u svemu tome. Većina ćuti iako trpe pritiske. Neke kolege se oglašavaju, ali su i dalje deo tog pravosuđa. Da me ne shvate loše, možda su oni jači od mene, ali ja sam zbog principa vratio funkciju i krenuo od nule, jer to nije bilo pravosuđe u kome sam želeo da radim.“
Sa početka svoje karijere istražnog sudije Vučinić se priseća susreta i poznanstva sa sudijom Nebojšom Simeunovićem, koji je nestao u novembru 2000. godine i posle mesec dana pronađen u Dunavu, kod Hotela Jugoslavija. Razgovor su vodili u restoranu Mamma Mia u kome je 1997 godine ubijen ministar unutrašnjih poslova Radovan Stojčić, a sudija Simeunović je kao istražni sudija vodio upravo ovaj slučaj, kao i onaj za ubistvo ministra odbrane Pavla Bulatovića. Oba su ostala nerazjašnjena. Nažalost, to je slučaj i sa smrću samog sudije Simeunovića.
„Sećam ga se iz naših razgovora tokom dežurstava, kao posvećenog i neposrednog profesionalca, od koga se dalo mnogo naučiti. Posebno u načinu kako je komunicirao sa osumnjičenima i dolazio do istine. Kada tužilac nastupa profesionalno, koristi procesna ovlašćenja maksimalno, tu je poštovanje i autoritet. Ako nemate dovoljno stručnosti, ili niste dovoljno svoji, onda nastaju problemi.“
Povodom pretnji koje je prijavio tužilac Saša Drecun u predmetu Jovanjica, Vučinić ukazuje na činjenicu da je početkom godine usvojen Pravilnik o postupanju Visokog saveta tužilaštva u vezi sa neprimerenim uticajem na rad nosioca javnotužilačke funkcije i javnog tužilaštva.
„Obaveza je javnog tužioca da signalizira i napiše zahtev povereniku, koji ima ingerencije da ga zaštiti od neprimerenih uticaja, pošto sa tužiocem obavi poverljiv razgovor.“
