Godišnjica smrti devetoro devojaka i mladića iz sela Dubona kod Mladenovca i Malog Orašja u ataru Smedereva, spada u najtužnija i najporaznija obeležavanja nekog ovdašnjeg nemilog događaja. Tog, prošlog 4. maja, ni 36 sati od masakra u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu, Uroš Blažić nasumično je pucao iz automatske puške i pištolja na svoje komšije i većinom vršnjake, ubivši Kristinu, Milana, Dalibora, Nemanju, Lazara, Marka, Aleksandra, Nikolu i Petra, u rasponu godina od 15 do 26. Ranio je njih još dvanaestoro, a da nikog praktično nije ni poznavao.
Prvima je oduzeo mladost, drugima ju je uništio, dok je njemu njegov uzrast od 21 godinu poslužio da se izvuče od kazne predviđene za punoletnike. Šta će sa njim tačno biti znaće se nakon suđenja koje počinje pripremnim ročištem 23. maja u smederevskom Višem sudu, koji će odrediti i sudbinu Uroševog oca, možda i najkrivljeg za tu tešku tragediju. Sudiće se i Uroševom ujaku i bratu od ujaka, u čijoj kući u Kragujevcu je pronađen čitav arsenal oružja, kao i u domu Blažića u Donjoj Duboni, ali i njihovoj vikendici u naselju Varovnice kod Šepšina.
Ono što žele ožalošćene porodice jeste doživotna kazna za ubicu, dok je predsednik Aleksandar Vučić nakon ovog pokolja poželeo da vrati u naš pravni sistem smrtnu presudu, populistički i ishitreno. I, kao da se pere za sve pogrešno što je vlast učinila u odsudnom trenutku, ali i dužem periodu.
Policajci su pustili moju mrtvu decu, Kristinu i Milana, da cele noći leže na ulici, prekriveni ćebadima. Kumila sam ih i molila da mi dozvole da proverim da li su živi, ali su oni to odbili
Zorica Panić
Naime, Blažići su bar desetak puta pre strahotnog čina bili u sukobu sa zakonom, a da ih je zakon mimoišao, bilo da je predmet zastareo, strpan u fioku, ili bio odbačen. Tako je Blažić mlađi bio vinovnik napada na službeno lice (policajca iz Mladenovca), napada na komšiju motornom testerom, još jednog, na drugu osobu, nožem, kao i nekoliko tuča, remećenja javnog reda, ubijanja pasa.., kako je isticala Ksenija Marković, narodna poslanica iz DS.
Sebe je Uroš zvao „malim Kristijanom“, ugledajući se na Kristijana Golubovića i druge učesnike rijalitija i verujući da mu selo zavidi zbog poznanstva sa „junacima“ spornih programa sa nacionalnih frekvencija. Oružje mu je oduvek bilo pri ruci, budući da mu je otac Radiša bio potpukovnik Vojske Srbije, ali od one problematične vrste. Pa je koristio svoj položaj da ponekog poštedi poziva na ratište na Kosovu, za šta je primao mito i tako se obogatio, ali i bio ražalovan iz čina pukovnika, po rečima Dubončana. Država ga je teretila samo za porodično nasilje, a socijalna služba smatrala da će se i on i njegov sin popraviti.
Ali nisu, pa je došlo do masovnog ubistva koje je Vučić u prvom trenutku proglasio terorističkim aktom. Da bi ovu svoju tvrdnju opravdao i dobio na vremenu, u poteru za Blažićem juniorom poslao je 600 policajaca i angažovao helikoptere, bez uspeha, jer je mesto gde se ovaj sakrio otkrio taksista koga je optuženi kidnapovao. „Umesto da smire paniku, kao što se radi u svakoj ozbiljnoj zemlji, vlasti su je potpirivale nepružanjem informacija. U opštem ludilu, bio je prisutan strah od odmazde oca ubice, jer je uhapšen tek šest dana nakon što mu je sin počinio zločin“, isticala je Marković.
I kasnija akcija oduzimanja oružja od građana, ne tako loša načelno, nije imala posebnog efekta i pored prikupljenih preko 9.400 komada naoružanja, ostavljajući pitanje gde je vlast bila kad su se po kućama nagomilavale puške, bombe, raketni bacači… Takođe, sistem gde nema nedodirljivih, već svi poštuju propise, nije uspostavljen.
Ni na samom poprištu tragedije nadležni nisu postupali ni ljudski, ni profesionalno. „Policajci su pustili moju mrtvu decu, Kristinu i Milana, da cele noći leže na ulici, prekriveni ćebadima. Kumila sam ih i molila da mi dozvole da proverim da li su živi, ali su oni to odbili“, navodila je Zorica Panić iz Dubone. Po nekim nezvaničnim svedočenjima, ni uviđaj nije urađen propisno, budući da su u jutro nakon masakra primećena tri vojna kamiona kako izlaze iz Blažićevog dvorišta, sa „ko zna kakvim tovarom“. Dozvoljeno je i da ta porodica svu imovinu negde skloni i tako spreči zaplenu čiji bi celokupni iznos bio preusmeren u humanitarne svrhe, po tvrdnjama ožalošćenih.
Odocnelu ponuđenu stručnu pomoć psihologa, porodice žrtava su listom odbile, verujući da samo rutina svakodnevnog rada može rane bar površinski da zaceli
I priče o pooštravanju Krivičnog zakonika ostale su prazne, pa se u javnosti više ne čuje za opciju da se Urošu sudi kao punoletniku, kada bi mogao da dobije 40 godina zatvora, umesto upola kraće zatvorske kazne koju je Tužilaštvo preporučilo. Doživotna je samo bol porodica ubijenih, koje su svesne da im ništa neće vratiti decu, ali bi da pravdom svoju agoniju bar malo ublaže.
Odocnelu ponuđenu stručnu pomoć psihologa, oni su listom odbili, verujući da samo rutina svakodnevnog rada može rane bar površinski da zaceli. Biva im nešto lakše i pri povremenom druženju sa sapatnicima, porodicama ubijenih đaka „Ribnikara“, koje organizuje Fond B92, a ne država. Često obilaze grobove svoje dece, ili se skupljaju oko zajedničkih spomenika, oni iz Malog Orašja kod fudbalskog terena FK Ravni Gaj, gde su (o trošku Opštine Smederevo) ispisana imena šestorice mladića, baš na mestu gde su ubijeni, a Dubončani kod spomen-ploče sa uklesanim potresnim stihovima, posvećenim ostalim žrtvama. Taj beleg ogromne tuge i nesreće, napravljen je uz pomoć donacija, dok ga je Opština Mladenovac samo ogradila. Prilozi su skupljeni i za mural na zidu OŠ „Momčilo Živojinović“, u čijem dvorištu su ugašeni životi Kristine, Milana i Dalibora.
Povređeni se oporavljaju, sporo i teško, u skladu sa težinom zadobijenih povreda – amputirane šake, nepokretnih nogu, pa i maltene kvadriplegije. Neki od lekova nisu na RFZO listi, te se kupuju sredstvima iz pomenutog Fonda. Sistem je toliko truo da mu nema leka, čim dolazi do molbi da se deo (nevladinog) novca preusmeri na ogrev. Ali, sve to ne sprečava Vučića da lamentira – po sopstvenoj potrebi.
