Pesma Ružo rumena orila se horski Kosjerićem minule nedelje, a sam snimak na kome glumac Dragan Jovanović poput dirigenta stoji pred okupljenim građanima i daje dodatnu podršku već uzavreloj atmosferi usred lokalnih izbora u tom mestu samo pesmom i njenim već dirljivim stihovima, postao je viralan zahvaljujući društvenim mrežama u samo nekoliko minuta i sasvim sigurno obeležio je ovu izbornu nedelju. A kako i ne bi, kada je pesma uvek najbolji lek, protiv nepravde posebno. Za Dragana Jovanovića to je bio samo jedan u nizu nastupa izvan glumačke pozornice, kojima jasno zauzima stav da, kakav god ishod izbora bio, samo je jedan mogući završetak ove kompletne društvene krize.
I dok strašno nedostaje na televizijskim ekranima i na pozorišnim daskama, posebno onima kojima je ostao duboko urezan svojim nezaboravnim ulogama u Jugoslovenskom dramskom pozorištu i danas kultnim predstavama kao što su Pozorišne iluzije, Čikaške perverzije ili Bure baruta… Dragan Jovanović pojavljivao se poslednjih meseci u javnosti u potpuno drugoj ulozi – podržavajući studente i proteste. Uoči najvećeg mitinga u istoriji održanog 15. marta napisao je pesmu Znam koja je dostigla rekordne preglede na internetu, a prošle nedelje dospeo je u centar pažnje zbog jednog bizarnog incidenta, kada umalo nije stigao na tribinu u Kosjerić na koju su ga pozvali studenti, jer su gume na autu misteriozno popustile. Koliko je u zemlji zaista dogorelo, kad je progovorio o svemu onome što nas tišti, umesto komocije koju je sebi obezbedio daleko od uzavrele prestonice.
„Dogorelo je do kože“, odgovara nam Dragan Jovanović, dok sedimo u njegovoj kući u Zemunu. „Ja sam po prirodi apolitičan. I imao sam brojna neprijatna iskustva iz pređašnjih revolucija, odnosno protesta. Tada sam shvatio da politika nije za mene i da nema potrebe da se time bavim. Ali sada, posle svega, čovek ne može više da sedi i da mirno posmatra sve ovo što nam se dešava. Čak ni ja, koji sam sebi osvojio slobodu tamo gore na planini, ne mogu da živim u prirodi s ptičicama, a da se u zemlji dešavaju neverovatne stvari. A sve ovo što se dešava je jedna komedija apsurda, koja je prevršila sve mere i granice. I sada mora da se ide do kraja, da se istraje, a ne kao u slučaju prethodnih revolucija kada smo se dogovarali, a kraj nismo dočekali.“
Šta ste to hteli tako strašno da kažete na studentskoj tribini u Kosjeriću? Svi su pisali o gumama, a niko o onome o čemu ste govorili…
Pre svega toga, napravio sam plan koji se zvao „Turneja četiri skakaonice“. Ne znam da li znate, ali to je iz naše mladosti vrlo gledano sportsko takmičenje. A ova mladost koja nas je razbudila, vratila me je u moju mladost, i nekako su se te skakaonice iz prošlosti poklopile sa skakanjima koja su simbol studentskih protesta. Tako su moje četiri skakaonice osmišljene ovako – moj „Obersdorf“ bilo je moje pojavljivanje u Beogradu na Železničkoj stanici i taj prvi skok se zvao „Hoćemo izbore“; usledio je „Garmiš-Partenkirhen“ u Šapcu, gde sam dao podršku mojim kolegama koji protestuju zbog uslova u pozorištu; „Inzbruk“ je bio u Požarevcu, gde imam i rodbinu pa sam iskoristio i njih da vidim ali i da se pojavim da podržim građane i studente; i na kraju „Bišofshofen“ je Kosjerić, kao moja završna „skakaonica“ (smeh). I tako sam otišao u Kosjerić. Pitali su me šta bih rekao na tribini, a ja sam odgovorio da više ne znam šta da kažem. Ali ne zato što ne znam kako da se obratim ljudima koji su bili tamo. Naprotiv! Tu su došli ljudi kojima je već sve jasno. Moja suština je da doprem do onih koji su nažalost ucenjeni, i da poradim na njihovoj savesti. A s ljudima na tribini bilo je divno. Na kraju su tražili da čuju pesmu Znam, a onda i da pevamo Ružu rumenu. I u tome nema ničeg strašnog.
Da li vam se čini da sve deluje kao da je uzavrelo, ali vlast kao da nam poručuje da nemamo čemu da se nadamo?
Ne mislim tako. Mislim da je ovo velika pobeda svih nas, koja se dogodila već u samom startu. Pitanje je samo kako se dolazi do konačne pobede? Na toj tribini rekao sam da smo mi već pobedili, jer tako zaista i mislim. Ali ja nemam uvid u to kako drugi razmišljaju. U svakom pogledu, ja tražim ljude. U svakom čoveku. Srećom, još se nijednom nisam sreo s pogledom zveri i nadam se da neću. Najlepša je ona pobeda bez borbe. Dovoljno je to što iza nas stoje istina i pravda. Jer samo tako je čovek nepobediv. Zato je moj utisak da je sve super i da samo treba strpljenja.
Ovo što se dešava je komedija apsurda, koja je prevršila sve mere i granice. I sada mora da se ide do kraja, da se istraje, a ne kao u slučaju prethodnih revolucija kada smo se dogovarali, a kraj nismo dočekali
Pesmu Znam ste napisali uoči velike pobune 15. marta. Sam početak Srbija mi u san došla… deluje tako duboko emotivno. Da li ste taj početak hteli da adresirate upravo generaciji koja se bori za bolju zemlju?
Naravno. Inače, počeo sam pesmu tim stihovima, jer sam zaista sanjao našu Srbiju kao osobu. U snu mi se pojavila i bila je prelepa. Čitava slika oko nje same bila je ohrabrujuća. Ona se i smejala i plakala. I kao što je to moje buđenje iz sna bilo prelepo, smatram da je i ovo „buđenje iz sna“ isto tako prelepo. Kao da smo tada uspeli sve, a neko nam je rekao – sve je u redu, treba samo volje i zajedništva. I onda je krenula ta moja želja i potreba da podelim to s ljudima. Ali pre svega, osećao sam potrebu da upozorim na neke stvari koje ne smeju da se dese. Užasno sam se bojao krvoprolića tog 15. marta. To bi bio najveći poraz za sve nas. Mislio sam da tom pesmom mogu da „bacim neke čini“, da se neko slučajno ne šali s time. Međutim, naša vlast, kako je dovitljiva, smislila je paklen plan kako da ne proliju krv, ali da ipak poplaše ljude. Ali oni ne razumeju da su tim potezima upravo oni najbolja propaganda ovih protesta. Niko ne radi bolji PR za studente, od ove vlasti.
Ta generacija koja je i pokrenula pobunu zapravo ne zna tu lepu zemlju, oni su rođeni u Srbiji koja je sve više tonula. Dalje u pesmi kažete Deco moja… ko je bolji ne znam ja, sve do dana sudnjega… Kako generaciji koja nema mnogo strpljenja objasniti situaciju da će borba za budućnost kakvu su osmislili dugo trajati?
Baš sam jednom bio sa studentima i objašnjavao im upravo šta ti stihovi znače. Često sam u životu pratio ljude kako se menjaju, kako ih privlači komocija, posebno kad otkriju način da dođu do mirnog a bogatog života. Pitao sam onda studente da li mogu sebe da zamisle za 20 godina, a oni su zanemeli. Ali ja verujem da su oni prepoznali vrednosti ljudske. Jer sve ovo što se dešava kreće od tog njihovog prepoznavanja. Ono što moraju da znaju jeste da do toga nije lako doći i nije lako izboriti se za tako nešto. Ali isto tako, moraju da znaju da kada se budu izborili protiv svega ovoga, biće prvi u svetu po neverovatnom uspehu. Tom pobedom će ići ispred i zapadne i istočne Evrope, i svih poznatih civilizacija. Mi ćemo tako postati plamičak koji će voditi sve mlade ljude ovog sveta, koji su njena budućnost. I to je predivno! Možemo mi unedogled da razgovaramo o tome koliko su poneki studentski postupci ispravni, da li je trebalo ići u Strazbur i tako dalje. Ali budućnost pripada njima, i ja sam spreman da se borim bez obzira na to da li greše u nekim odlukama ili ne. Jer do studentskih protesta, mislio sam da se takva energija više nikada neće desiti i da je ja neću osetiti u životu. Znate, ja sam izabrao drugačiji život. Život u prirodi, daleko od grada i surovog kapitalizma. Sada, moja parola je – „Za decu i otadžbinu!“ Tu sam i biću. I živi se ne predajemo.
Verujem da su studenti prepoznali vrednosti ljudske. Jer sve ovo što se dešava kreće od tog njihovog prepoznavanja. Ono što moraju da znaju jeste to da do toga nije lako doći i nije lako izboriti se za tako nešto
Odričem se svakog ko u moje ime zavodi tiranije… odričem se sotone… Iako su ti stihovi bili te vaše „čini“ za 15. mart, sad možemo da proširimo njihovo značenje na opštu korupciju i kolaps društva?
Apsolutno, to je sada opšta priča. Tim stihovima samo pokušavam da probudim savest i kod onih ljudi koji izgledaju kao da nemaju savest. Jer ja verujem da svaki čovek ima savest i da svaki čovek ima u sebi nešto dobro. To dobro se samo negde skrilo i čeka trenutak kada će izaći. A znam da skrivena savest može mnogo da boli. Ti stihovi su bili moj poslednji poziv onima kod kojih još postoji šansa da se probude i shvate o čemu se ovde radi, i da se priključe ovoj najlepšoj mogućoj stvari koja se dešava kod nas, a koju su sproveli studenti. Potpuno je genijalno to što mi imamo decu koja su spremna da se bore za svoju zemlju i pravdu, za istinu i vrednosti. A to je preduslov da oni ne odu odavde, već da dobiju mesto gde će da se vole. Nikada nije postojala takva ljubav među mladima. Oni su odrastali udaljeni jedni od drugih, što zbog ovih „korona“ što zbog modernih tehnologija. A sada su najzad počeli da šetaju po svojoj zemlji i da gledaju koliko je lepa. A neko to hoće da uništi! Jer taj neko ne može da podnese lepotu i ljubav. Uvek je tako bilo u borbi dobra i zla. Zlo je uvek imalo daleko više i oružja i aduta. Jer mnogo je lakše biti zao. Nije lako biti čovek. U ovo vreme, biti čovek je možda i najveća titula koja postoji. A upravo se studenti bore za to. E onda naš predsednik i patrijarh zovu to obojenom revolucijom. Pa i jeste obojena, ali obojena je krvlju onih nesretnika koji su stradali ispod nadstrešnice i ove dece što su dobijala batine i koju su gazili kolima.
Ali već pola godine ne vidimo mnogo konkretnih buđenja savesti. Da li je moguće da je korupcija toliko progutala čoveka, da je u pojedincima ubila te primarne emocije?
Korupcija je veoma duboka. Ja sam još ranije hteo da predložim da se napravi referendum u Srbiji, da pitamo ljude da li uopšte žele pravnu državu. I ako bi bilo tajno glasanje, ne znam koliko njih bi reklo da su uopšte spremni za to, jer bi se tako videlo koliko je njih upetljano u čitav koloplet raznih mutljavina. To je siva zona našeg društva. Ti sivi ljudi misle da mogu da uzimaju na svakom koraku, i to čini nažalost najveći broj naših građana. Ali, oni imaju šanse da postanu beli. Crnim ljudima je teže da postanu beli. Kod sivih, može doći do buđenja savesti. Oni imaju priliku da popričaju sami sa sobom, da se pogledaju u ogledalo. Ali izgleda da to ne smeju da urade, jer znaju u kojoj meri je pogrešno to u šta su se upleli.
Kako vi kao glumac gledate svu ovu šmiru, lošu glumu koju nam priređuje vlast svakodnevno sa medija koji su pod njihovom kontrolom? Koji je ovo žanr? Kakav je glumac predsednik države?
Sve ovo su parodija i apsurd. Tužno je sve to gledati. Tužno je videti na kom je to nivou uopšte. Predsednikovi savetnici, Izraelci čiji sunarodnici širom sveta čine velika nedela, verovatno mu govore da je naš narod primitivan i nepismen, i da je potrebno samo pojavljivati se non-stop na televiziji, a da nema veze šta će se govoriti. I da je potrebno da se forsiraju emocije, često da bude ljut, da ima neprijatelje, da ga opsedaju razni „miševi“ i „zle vile“. Mnogo toga se u našoj Srbiji prodalo i izdalo, samo da bi se ostalo na vlasti. I onda on priča kako ekonomija cveta dok naš narod živi u inflaciji i bori se za elementarne potrebe! Pa kakve veze ima to što „ekonomija cveta“, kad ti nemaš dušu i kad nisi čovek? Ali ništa bolje nije u ostatku sveta. Ceo Zapad je ogrezao u interesu. Apsolutno ih ne zanimaju ljudi. To je jedno robovlasničko društvo, gde oni pokušavaju da se još više obogate. Znaju samo da crtaju one linije, a narod propada i nestaje, pretvaraju ih u obične robove, koji su navučeni na robu i novac, na sve što je površno, a za šta misle da ih čini srećnim. Šta smo to dopustili sebi?
Kako ne vidite da čovek na čelu naše države laže čim zine i lupeta, a najčešće ne zna uopšte šta priča?! I fercera dok govori. A kod nas u glumi, uvek fercera onaj glumac koji ne zna šta će sa sobom na sceni
Vlast ne prestaje da nas iznenađuje bizarnostima, a jedna od njih je i Ćacilend. Kada okrenete leđa i odete iz Beograda u vašu kuću na planini, a ostavite iza sebe Ćacilend, kako vam izgleda uopšte naša prestonica?
Da nije tužno bilo bi mnogo smešno. Moj unuk ima osam meseci i dobio je ogradicu, koju mi u kući zovemo Ćacilend (smeh). Ja mislim da svu bizarnost naše svakodnevice moramo pretvoriti u smeh i raspoloženje, u nešto dobro. Treba je tretirati kao neku alhemiju, da ne bismo skrenuli. Jer slušamo svakodnevno neverovatne stvari, apsurdne i glupe. I često pomislim – jao ljudi, pa jel’ vi vidite ovo, jel’ moguće da ovo nekome odgovara… Kako ne vidite da čovek na čelu naše države laže čim zine i lupeta, a najčešće ne zna uopšte šta priča?! I fercera dok govori. A kod nas u glumi, uvek fercera onaj glumac koji ne zna šta će sa sobom na sceni. I tako je predsednik postao moj kolega, doduše ne pravi, ali postali su i drugi predsednici kao što su Donald Tramp ili Volodimir Zelenski, doduše on i jeste glumac, pa zna i kako se fercera, ali o njemu i da ne pričam. Svi su oni moje bivše kolege, pošto sam ja batalio glumu… (smeh) Ali mene nervira to što te bizarnosti i nameštaljke ne vide svi. Za to ne treba neko obrazovanje. Samo kada se vidi naš predsednik, kako izgleda i kako se ponaša, odmah je jasno da je u pitanju neko nesiguran i neko kome apsolutno ne može da se veruje. Isto je i sa lošim glumcem na sceni. Ako trepće, ništa mu ne verujete.
Da li pratite štampu? Mediji su vulgarizovani do besmisla…
Štampu ne pratim, ali gledam dosta televiziju. Gledam i njihove medije, jer me to zanima fenomenološki. I počeo sam, kao i naš predsednik, da pišem roman (smeh). Ali drago mi je da ga nisam pre vremena zaokružio. Jer desila se ova pobuna, koja je materijal za sva vremena. Probaću da iz svega ovoga izvučem dobro. Ne želim da ovaj period posmatram kao nešto tužno i gadno. Smatram da moramo da se držimo ovog pravca, da njime idemo. Nema odustajanja!
Mladi su odrastali udaljeni jedni od drugih, što zbog ovih „korona“ što zbog modernih tehnologija. A sada su najzad počeli da šetaju po svojoj zemlji i da gledaju koliko je lepa. A neko to hoće da uništi! Jer taj neko ne može da podnese lepotu i ljubav
Spominjali smo vaše odustajanje nekoliko puta dosad. Moram da priznam da meni, kao nekome ko je gledao nebrojeno puta predstave Čikaške perverzije, Pozorišne iluzije, Bure baruta… u kojima ste igrali, nedostajete na sceni. Da li vama scena nedostaje?
Moram priznati da mi ne nedostaje (smeh). Meni je pisanje uvek bilo nešto najdraže i najlepše. Ali to ne znači da se ja neću vratiti jednog dana glumi. Posebno ako budu studenti odlučili tako na plenumu (smeh). Možda ćemo i odigrati Čikaške perverzije u ovim godinama, što bi bilo baš zanimljivo. Prvi zadatak u umetničkom delu mog stvaralačkog bića jeste pisanje romana. A druga je snuker. Počeo sam da ga igram i to jako dobro. Ja sam sportista po prirodi, nisam mogao nikad bez sporta. Ali posle problema s leđima, morao sam i od sporta da odustanem. A sada sam otkrio snuker. I već idem na turnire po Evropi (smeh). Ne bi Tesla to igrao i voleo, da nije lepo.
Pošto smo počeli sa stihom pesme, možemo i da završimo. Poslednji stih Budan čekam novi dan… kako vam sada izgleda, da li je taj dan blizu ili smo sve dalji od njega?
Ne znam da li je blizu. Ali sam siguran da će osvanuti. Siguran sam da je ova energija nezaustavljiva i da će taj dan jednom doći.
