Proteklih desetak godina u Srbiji je bilo mnogo protesta, ali čini se da su studenti probudli dijasporu? Zašto? Kakva osećanja su oni probudili kod vas?
Kao neko ko je u aktivizam uključen od svoje četrnaeste godine, nikada nisam prestao da podržavam borbu za demokratiju u Srbiji – čak ni nakon što sam se pre deset godina preselio u Sjedinjene Američke Države. Verujem da je jedan od ključnih problema našeg društva hronična pasivnost građana i stalna potreba da komentarišu šta bi drugi trebalo da urade. Mnogi sebe ne vide kao aktere, već kao žrtve ili kao pasivne posmatrače istorije.
U tom kontekstu, studenti su uspeli da prekinu taj ukorenjeni narativ. Oni su pokazali da građani mogu biti pokretači promena, da individualna i kolektivna akcija imaju smisla. Ono što posebno inspiriše – i mene i mnoge druge – jeste čin lične žrtve zarad većeg kolektivnog dobra. Upravo to danas rade studenti širom Srbije. Uneli su nadu – da ako se dovoljno nas makar delimično odrekne komfora, tišine ili lične sigurnosti zarad slobode, postoji stvarna šansa da izgradimo demokratsko društvo.
Kako ste odlučili da se povežete, umrežite i iskažete podršku. Šta ste u stvari vi poručivali studentima a šta Srbiji
Na poziv mog saborca iz Skupštine u rasejanju, Veljka Žižića, priključio sam se inicijativi i oduševio ekipom koju smo okupili u poslednjih nekoliko meseci. Moja poruka studentima je da istraju u svojoj nenasilnoj borbi protiv režima – mi ćemo biti tu da im pomognemo. Moramo biti svesni da nije važno samo pobediti ovaj sistem, već i kako ćemo pobediti. Strateška nenasilna borba otvara mogućnost da posle ovih kriminalaca i nasilnika izgradimo sasvim drugačije društvo.
Studenti su uneli nadu da ako se dovoljno nas makar delimično odrekne komfora, tišine ili lične sigurnosti zarad slobode, postoji stvarna šansa da izgradimo demokratsko društvo
Kako je konkretno teklo umrežavanje ljudi?
Prvo smo počeli da se povezujemo sa ljudima koje lično poznajemo i u koje imamo poverenja, jer znamo njihove vrednosti. Zbog hitnosti trenutka, imam utisak da se ekipa Skupštine u rasejanju vrlo brzo okupila. Brzo smo odlučili da verujemo jedni drugima i da se što pre bacimo na akciju. Upravo ta akcija – način na koji smo demokratski razgovarali o idejama i odmah ih sprovodili u delo – pokazala je zašto smo tu. Ne zbog priče, ne iz ličnih interesa, već sa iskrenom željom da pomognemo studentima i građanima koji svakog dana rizikuju nešto kako bi se izborili za demokratiju.
Šta vas je, u stvari, najviše motivisalo da se povežete?
Još kao srednjoškolac bio sam član Otpora i učestvovao u protestima protiv režima Slobodana Miloševića. Aleksandra Vučića vidim kao nastavak te iste politike – samo s mnogo boljim PR-om. Kao da ono što smo započeli devedesetih nikada nije do kraja završeno. Vreme je da to konačno bude dovršeno.
Kao neko ko na univerzitetu Džordžtaun predaje Demokratsko i Etičko liderstvo, i ko se ceo život bavi temama demokratije i liderstva, imao sam prilike da radim sa brojnim prodemokratskim aktivistima iz celog sveta. Mnogi od njih su učili iz naše borbe protiv Miloševića i iskustva Otpora. Danas ponovo gledaju ka Srbiji – i sa divljenjem prate kako studenti koriste nove metode da se suprotstave autokratiji.
Imam osećaj da je ovo istorijski trenutak. Vreme je da svi damo svoj doprinos kako bismo konačno prekinuli začarani krug devedesetih i pokazali novo lice Srbije – one koja može inspirisati ljude širom sveta da se strateški i nenasilno izbore za svoju slobodu.
Zašto je važno pravljenje mreže dijaspore?
Naša dijaspora dolazi iz svih krajeva sveta. To raznolikо iskustvo, mreže kontakata i resursa predstavlja ogromno bogatstvo koje može pomoći Srbiji da bolje razume svet – ali i da svet bolje razume Srbiju. Umrežavanje dijaspore, posebno oko zajedničkih vrednosti kao što su demokratija i sloboda izražavanja, može postati važan faktor u stabilizaciji demokratije u Srbiji.
Vreme je da svi damo svoj doprinos kako bismo konačno prekinuli začarani krug devedesetih i pokazali novo lice Srbije – one koja može inspirisati ljude širom sveta da se strateški i nenasilno izbore za svoju slobodu
Često govorim da Vučić i SNS režim možda jesu trenutno najveći problem, ali dugoročno – problem je mnogo dublji. Moramo se zapitati: kako smo kao društvo, posle svega što su nam Milošević i njegova ekipa priredili, ponovo izabrali autokratu? Sutra da Vučić padne – ljudi koji su ga birali i dalje ostaju. Isti obrasci razmišljanja, iste slabosti sistema. Ako se ništa ne promeni u kulturi i političkoj svesti, za deset ili petnaest godina opet ćemo imati nekog novog Vučića.
Prava pobeda nije samo smena vlasti – već trenutak kada društvo postane toliko zrelo da prevaranti ne mogu da pređu ni izborni cenzus. Kada ih građani odbace u startu. Tek tada će ljudi početi da ostaju u Srbiji. Možda će se i oni koji su otišli odlučiti da se vrate. Jer istorija se ponavlja samo onima koji nisu ništa naučili iz nje.
Da li mislite da glas dijaspore treba više da se čuje? I na koji način
Fer je reći da se glas dijaspore čuje onoliko koliko ga dijaspora zasluži. Na nama je da se dobro organizujemo, konkretno pomognemo i zaslužimo poverenje ljudi u Srbiji. Duboko sam svestan toga da je nama, koji živimo u uređenijim i finansijski stabilnijim sredinama, daleko lakše da imamo mišljenje i delujemo. U Srbiji, ponekad je i jedan tvit dovoljan da vas pozovu na informativni razgovor u policiji.
Prava pobeda nije samo smena vlasti – već trenutak kada društvo postane toliko zrelo da prevaranti ne mogu da pređu ni izborni cenzus. Kada ih građani odbace u startu. Tek tada će ljudi početi da ostaju u Srbiji
Zato naš zadatak nije da samo pametujemo, već da budemo aktivna podrška. Da pomognemo da Srbija ne padne u zaborav i mrak u koji je vlast pokušava uvući. Jer postavlja se i jedno važno pitanje: šta bi sve Aleksandar Vučić radio neistomišljenicima da nema makar delimičnu pažnju međunarodne javnosti?
Od devedesetih godina mnogo je bilo talasa odlazaka iz Srbije. Stvarao se utisak da one koji su otišli više nije briga šta se u zemlji dešava ali i da Srbiju nije mnogo briga za ljude u rasejanju. Da li su protesti na paradoksalan način učinili da se te prekinute veze ponovo obnove?
Studenti i građani danas se bore protiv nasilja i autokratije – nenasiljem, empatijom i demokratijom. Bore se zborovima, plenumima i solidarnošću. Ono što ja vidim nije samo potencijalna politička promena, već i promena društvenih normi. Da možemo biti društvo koje ume da podnese različita mišljenja i stavove – bez nasilja, bez zloupotrebe moći i vlasti.
Solidarnost i empatija koje su prisutne na protestima bude u svima nama ono najbolje. To su impulsi koji mogu postati nova društvena norma i dovesti do dublje kulturološke promene. I upravo nam to treba da prekinemo ciklus autokratija. Svi to osećamo – na različite načine. To povezivanje na ljudskom nivou. Taj osećaj zajedništva.
Osećamo to i mi u dijaspori, dok sa suzama u očima gledamo snimke studenata koji grle one koji su se godinama osećali nevidljivo – od baka i seljaka iz udaljenih mesta, do naših sugrađana druge vere. Taj osećaj da svi pripadamo – uprkos sistemu koji nas konstantno deli, etiketira i pokušava da nas okrene jedne protiv drugih – to je snaga koju nijedna agresivna vlast ne može da pobedi.
Zašto ste Vi konkretno otišli iz Srbije?
Kada si iz Srbije, nije lako ni otići ni ostati. Ja, zapravo, nikada nisam doneo svesnu odluku da napustim Srbiju. Više je to bio jedan tih i obostrani razlaz. Odlazio sam dva puta zbog školovanja i svaki put se vraćao. Treći put sam otišao na postdiplomske studije – opet bez namere da ostanem zauvek van zemlje.
Ono što ja vidim nije samo potencijalna politička promena, već i promena društvenih normi. Da možemo biti društvo koje ume da podnese različita mišljenja i stavove – bez nasilja, bez zloupotrebe moći i vlasti
Ali svaki povratak bio je teži. Prostor za mene kao da je postajao sve uži, a Srbija je sve više ličila na zemlju u kojoj su ljudi poput mene problem. Na kraju sam odlučio da ovaj put ostanem. Možda mogu da budem korisniji kao deo dijaspore, nego da postanem još jedan izmoreni cinik.
Da li ste nekada razmišljali da se vratite?
Iskreno – ne. Upoznao sam suprugu tokom studija, ona je iz Jordana, a naše dve ćerke su rođene ovde u Americi. Volimo da dolazimo u Srbiju leti, to je i dalje važan deo mog identiteta, ali naš život je ovde.
Šta vam je najviše smetalo u Srbiji, mala plata ili malo demokratije…
Kolektivno duhoklonuće mi je uvek najviše smetalo. Najveći poraz našeg društva je to što su nas ubedili da je politika po definiciji prljava – i da drugačije ne može. To najviše odgovara onima sa fleksibilnim moralom, jer tako iz politike uspešno drže podalje one koji imaju integritet.
Društvo je postavilo visoku cenu za ulazak čestitog sveta u politiku – pa su na sceni ostali uglavnom oni drugi. Posledica toga je sveprisutna agresivnost u javnom prostoru, što mi je svaki put posebno upadalo u oči kada bih nakon nekoliko meseci u inostranstvu ponovo došao u Srbiju.
Kod nas je duboko ukorenjeno siromaštvo izbora i siromaštvo moći. Ljudi često biraju između lošeg i još goreg – da li da se učlane u stranku i pristanu na svakojake ucene, ili da sačuvaju obraz ali ostanu bez posla i sigurnosti za svoju porodicu. Istovremeno, moć je koncentrisana u rukama uskih krugova koji decenijama pokušavaju da uspostave politički monopol.
Najveći poraz našeg društva je to što su nas ubedili da je politika po definiciji prljava – i da drugačije ne može. To najviše odgovara onima sa fleksibilnim moralom, jer tako iz politike uspešno drže podalje one koji imaju integritet
A kao i u biznisu – monopol guši inovaciju i povećava cenu za krajnje korisnike. Zbog toga se već decenijama vrtimo u krug istih ideja, ponavljamo iste političke obrasce, dok društvo i građani plaćaju sve veću cenu.
Nove tehnologije su učinile da se sve vesti brzo šire. Kako se informišete o dešavanjima u Srbiji?
Najviše informacije iz Srbije dobijam preko rodbine i prijatelja, a povremeno odgledam i Utisak nedelje. Moram da priznam da s vremena na vreme pogledam i naslovne strane provladinih tabloida – čisto da vidim kako izgleda ta druga strana. I svaki put ostanem zapanjen količinom gadosti i očiglednih laži koje se plasiraju.
Na koji način može dijaspora da pomogne da se zahtevi studenata i građana Srbije više čuju u svetu?
U Skupštini u rasejanju koristimo lične kontakte kako bismo došli do novinara, evropskih poslanika i lokalnih političara – sa ciljem da predstavimo stvarno stanje u Srbiji i pojačamo međunarodni pritisak na autokratsku vlast. Podržavamo već postojeće inicijative za prikupljanje sredstava za studente i profesore koji se danas bore za dostojanstvo svih nas.
Kada ovaj režim padne – a taj trenutak se bliži – dijaspora može postati snažan resurs znanja, iskustva i međunarodnih veza. Zajedno možemo izgraditi novo demokratsko društvo u kojem se više nikada neće moći dogoditi jedan Vučić.
Nikola Ilić, SAD
*Nikola Ilić je profesor i stručnjak za razvoj liderstva, društveni preduzetnik i aktivista. Njegov aktivizam počeo je sa 14 godina kada se pridružio Otporu. Godine 2009. suosnovao je „Srbija u pokretu“, prodemokratski društveni pokret, i vodio brojne kampanje na lokalnom nivou fokusirane na borbu protiv korupcije, građanska prava i demokratizaciju. Danas podržava nekoliko društvenih pokreta u čijem je radu ili osnivanju učestvovao, uključujući Volt Europa i World Liberty Congress.
Godine 2020. osnovao je ChangeLab s ciljem da razvoj liderstva učini pristupačnijim. Vodi programe razvoja liderstva sa UNICEF-om, Obama Fondacijom i Vladom Sjedinjenih Američkih Država, dok istovremeno podržava prodemokratske aktiviste širom sveta.
Kao vanredni profesor na Fakultetu za međunarodne studije Univerziteta Džordžtaun, Nikola predaje Etiku liderstva i Demokratsko liderstvo.
Ima master diplomu sa Univerziteta Harvard. Živi u Vašingtonu sa suprugom i dve ćerke.
