Dugo, skoro je godinu dana prošlo kako nisam posetio svoj rodni grad. Trebalo je to da bude uobičajeni povratak sećanjima i nostalgiji, nisam imao nameru da vodim dnevnik o svojim impresijama, mislio sam da znam, i čak na daljinu osećam svoj grad u kome sam proveo najveći deo svog života. Nažalost, verovao sam da je godinu dana stvarno kratak period da bi se MOJ grad, u kome je još prošli put bilo nekih natruha evropskog, tako brzo srozao na nivo kasabe. Nedostajalo je samo da se iz onih „tua-tua“ kabina u Ćacilendu ispuste tečnosti na plato ispred Skupštine i ugođaj bi bio kompletan.
Dakle, umesto o impresijama, pisaću o svojim depresijama!
Unapred se izvinjavam za komentare u zagradi: to moj neukrotivi čuburski đavolak, koji je sedeći na moj ramenu ceo život blizu desnog uha ostao mlad uprkos mojim godinama. Ne može da odoli a da ne reaguje frajerski na ordinarne gluposti.
Od novih stvari u centru odmah sam uočio Šapićev sat na kružnom toku kod Trga republike, koji ne pokazuje tačno vreme, niti zaostaje, niti ide napred, i uopšte ne pokazuje vreme, samo tužno stoji bez kazaljki kao spomenik sitnoj korupciji
Opšti utisak u prvoj šetnji centrom grada bio je da je na delu obojena kontrarevolucija. Očigledno je da je SNS uložio velika sredstva u tone boja i hiljade sprejeva kako bi šarenim slikama i škrabotinama uverili one svoje glasače, koji imaju IQ nešto veći od broja cipela, da stvarnost nije ni crna, ni siva, i da bi trebalo da daju glas njihovoj koncepciji katastrofalnog šareniša i kiča. Gde je budućnost vesela, Kosovo je još naše, a Mladić nije umro – lažu na Zapadu.
Od prošle godine zaostalo je nekoliko političkih zidnih ikona, a možda je u međuvremenu još koja dodata: Kad se vojska na Kosovo vrati. (Priča se na Čuburi da je Predsedništvo angažovalo tri vračare čiji je isključivi zadatak da svako jutro gledaju u šolju i utvrde – kad će vojska dole da se vrati).
Zidovi po celom gradu prepuni su ćaci-rukopisa, škrabotina, grafita sada već usmerenih isključivo na pljuvanje studenata, koji su postali glavna opasnost za vladajući državni, odnosno partijski sistem „leva ruka, desni džep“. Ne znam koja intelektualna kreatura je šizofreno studente nazvala ustašama. Ova etiketa na pametne ljude ne ostavlja utisak, kao kada bi za pobunjene studente rekli da su mongolski ekstremisti ili laburistički Eskimi. Ali je zato za glasače SNS-a to dokaz o još jednoj zaveri svetskih obaveštajnih struktura protiv njihovog im ljubljenog vođe.
Noću sam sanjao kako su se uništavale ionako trošne beogradske fasade: trojica u crnom, sumnjivih higijenskih navika, jedan pismen i kržljav sa punim ruksakom sprejeva i dvojica sa izrazitom mišićnom masom (ne baš ljubitelji svetske književnosti), negde oko podne, znači usred dana, ostavljaju iza sebe miomirisne tragove svog ćaci-rukopisa. Ovaj kržljavi je svu svoju labilnu koncentraciju usmerio da se svuda ponavlja: blokaderi, blokaderi (gaće peri i ne seri). Dok ova dvojica gorila kontrolišu okolne prolaznike da, slučajno, neko ne baci mrgodan pogled na njihov ručni rad (nešto kao verbalno kukičanje).
Od novih stvari u centru odmah sam uočio Šapićev sat na kružnom toku kod Trga republike, koji ne pokazuje tačno vreme, niti zaostaje, niti ide napred, i uopšte ne pokazuje vreme, samo tužno stoji bez kazaljki kao spomenik sitnoj korupciji. Sitnoj, jer šta je jedan preplaćeni (kineski ili vijetnamski) sat u odnosu na kvadratni metar autoputa. (Inače, kazaljke su otpale pošto su naprednjaci pokušali da vrate vreme na period kad im u čučavcu noge nisu propadale kroz istrulele daske).
Moj đavolko, koji je sačuvao izuzetnu analitičnost, sugeriše mi da obrušavanje Šapića u očima Ace Srbina nije počelo sa razbijanjem nosa i vilice opozicionoj odbornici, već da ceo slučaj ima svoju predistoriju. Naime, priča se da se Gangula veoma zamerio AV, namerno je sabotirao njegovu spoljnopolitičku koncepciju – negativno je uticao na tek uspostavljeno srpsko-izraelsko prijateljstvo. Ostavio je Bezistan u takvom stanju, da su Izraelci to shvatili kao protesni spomenik protiv rušenja Gaze. Šapić se pravdao kako nije video da Bezistan izgleda kao posle bombardovanja, jer mu se zavrtelo u glavi od silnih kružnih tokova.
Kad su predstavnici stranaka nosili kutije sa potpisima u RIK, ne znam zašto, ali meni se to učinilo kao da nose ogromne vence koji obično služe za svečane sahrane. Polako, dostojanstveno, još su samo falila po dva vojnika u paradnim uniformama da prate gomilu kartonskih kutija strojevim korakom.
Zato se predaja strudentske liste pretvorila u opštenarodnu veselu žurku. Ja sam kratkovid i tek mi je đavolko ironično skrenuo pažnju kako su ispred RIK-a i Predsedništva, posle predavanja svoje liste, ustaški blokaderi cepali užičko kolce, a tu se umešno preplićući nogama istakao jedan sa ustaškom šajkačom…
Iz vladajuće partije je nezvaničnim kanalima demantovan trač da je noćom, usred mraka, u Predsedništvo, Vladu i Skupštinu jedan šleper dovezao veću količinu toalet papira. Obavešteni izvor kaže da je papira bilo samo pola šlepera, ostalo su bile pelene za odrasle – i maramice, jer se AV spremao da podnese ostavku.
Očigledno se SNS-u olupalo o glavu što su u akciji demontiranja prosvete uništili i veoma uspešno polje naučnog rada. A mogli su da im zadaju, kao imperativ za njihovo istraživanje, da pronađu način kako SIVE ĆELIJE mogu da se ugrađuju u intelektualno inferiorne glave. Nešto kao silikoni. Postalo je očigledno da dok studentska predizborna kampanja vrvi od veselih i uspešnih ideja, vladajuća stranka se iz sve snage trudi da namešta svoje štandove upravo na mestima gde se oko studenata okupljaju građani i da pokušava provokacijama da im pokvari veselu i sadržajnu kampanju. (kod nas na Čuburi se kaže: ko stalno kvari igru dobiće po pi..i kad-tad).
Oglasili su se u međuvremenu i neki naučnici, koji kažu da bi ovo presađivanje bila uzaludna misija jer tlo nije pogodno. Međutim, ukoliko bi se nekim čudom sive ćelije i primile, članovi SNS-a bi prešli na stranu studenata.
