Gust oblak dima praćen reskim, teško podnošljivim smradom, i dalje se nadvija nad Užicem, šireći štetne gasove u pravcu duvanja vetra, i tako uveliko stigavši do Čačka, Požege, Sevojna…Teže i opasnije čestice padaju na tlo i idu dalje svojim putem zagađivanja podzemnih voda i zemljišta. Građani su u panici, a kad ovo pređe u revolt, oni protestuju, boreći se za svoje ustavno pravo na zdravlje.
Direktan povod te apokaliptične scene jeste požar koji je još 5. maja buknuo na deponiji Duboko, a uzrok – „aljkavost gradskih vlasti i njihova nesposobnost da upravljaju ovim regionalnim odlagalištem otpada“, kako primećuje Vladan Sinđić iz užičkog udruženja Libergraf i kopredsednik GO Zeleno-levog fronta.
Deo toksičnih materija sliva se u Turski potok, a potom u reke Lužnicu i Skrapež koje napajaju Lužničku dolinu, a praktično – Vojvodinu zapadne Srbije. Zatrovanu vodu dalje crpe poljoprivredni zasadi, i njom se zalivaju, završavajući na užičkoj pijaci, pa je i ovo potencijalni izvor bolesti. Na toj plodnoj i pitomoj visoravni napasa se i stoka, te je i meso sumnjivog kvaliteta. Ali to nije novost vezana za požar, već rezultat dugogodišnjeg nemara nadležnih, kako kažu sagovornici Radara.
Ipak je nekontrolisano širenje vatre ovih dana bilo glavna tema u medijima, skupa sa izjavama stručnjaka užičkog Zavoda za javno zdravlje. Da umanje konsekvence stihije, oni su se služili irelevantnim podacima, „navodeći vrednosti PM čestica koje se ne stvaraju sagorevanjem organskog otpada na niskim temperaturama, što je slučaj u Dubokom“, kako objašnjava dr Branimir S. Jovančićević, profesor Hemijskog fakulteta u Beogradu i potpredsednik Demokratske stranke.
„Za tu specifičnu reakciju na deponijama, karakteristični su kancerogeni dioksini i furani, za čije merenje Srbija nema razvijene adekvatne analitičke metode“, Jovančićević dodaje.
„Kao da se rugaju građanima, ti ’eksperti’ su tamni oblak smrdljivog dima nazivali ’vizuelnom i olfarktornom senzacijom’ ili ’perjanicom’“, nadovezuje se Sinđić. Tek suočena sa protestima, v. d. direktora Zavoda Marija Palikuća posavetovala je meštane da „ukoliko su u mogućnosti, izbegavaju boravak na otvorenom, da zatvaraju prozore i da ne izvode decu na igrališta“.
Kao da se rugaju građanima, ti „eksperti“ su tamni oblak smrdljivog dima nazivali vizuelnom i olfarktornom senzacijom ili perjanicom
Vladan Sinđić
Ironija ide dotle da se proglašenje vanredne situacije odnosilo samo na tri sela u neposrednoj blizini deponije, Duboko, Karan i Lunovo, kao da otrovne materije prepoznaju takvu vrstu ograničenja. I kao da ne stvaraju efekat srpskog Černobilja.
I direktor Dubokog Momir Milovanović probao je da minimalizuje štetu, rekavši da se samoeksplozije otpada dešavaju i na drugim evropskim deponijama. Gradonačelnica Užica dr Jelena Raković Radivojević obratila se saopštenjem gde navodi da požar ne sme da bude „povod za sakupljanje političkih poena, dizanje buna i organizaciju protesta“, već je ovo situacija u kojoj bi svi trebalo da budemo ujedinjeni i solidarni.
Poprište ekološke katastrofe obišla je i ministarka za zaštitu životne sredine Irena Vujović, i istakla da će „višedecenijski problem Dubokog“ rešiti njeno ministarstvo postavljajući ga za prioritet i pretvarajući ovu deponiju u „najmoderniji regionalni centar“. A ta je prilika vladajućoj partiji već bila pružena u trenutku kad je došla na vlast.
Naime, regionalna deponija Duboko, izgrađena je uz pomoć evropskih fondova, i puštena u promet 2011. „Tada je imala sve neophodne elemente za status sanitarne, od nepropusne folije koja sprečava da ocedne vode prodru u tlo, preko regulacije prisustva metana sistemom odvoda, do postrojenja za sekundarnu selekciju otpada i raznih vrsta monitoringa zagađenja“, kaže profesor Jovančićević. U narednom periodu, trebalo je da se krene u primenu svih tih pogodnosti, ali je tada došlo do promene vlasti.
Isprva i nije išlo tako loše, on zapaža. A onda je Duboko zatrpala enormna količina smeća iz samog Užica, ali i Čačka, Ivanjice, Požege, Bajine Bašte, Lučana, Arilja, Čajetine i Kosjerića, što i jeste poenta regionalnog centra deponovanja. Međutim, ovde se u strahu i javašluku zaboravilo na opciju selekcije, ali i recikliranja otpada, kao pravog cilja svake ozbiljne države.
„Ni primarno razdvajanje na mestu nastanka, tj. u domaćinstvima, nikad nije zaživelo, pa su Evropska banka za obnovu i razvoj, kao i nemačka KfW razvojna banka, povukle za to namenjena sredstva i preusmerile ih na deponiju u Vranju“, navodi Sinđić.
Uskoro su, uprkos predviđenom roku trajanja Dubokog od bar 20 godina, ali uz primenu navedenih mera, pristižuće kamare komunalnog smeća zapušile ventilacione otvore, ali i bivale odlagane na mestima bez nepropusne prekrivke. Počelo je i odronjavanje tela deponije, pravo u Turski potok, kako ističe Jovančićević.
U tom komunalnom haosu, logično je bilo očekivati požare, budući da je u opisanim uslovima dovoljna iskrica da se stvori eksplozija, uvek na većim dubinama nagomilanog otpada. Eksplozije se najčešće ponavljaju, čemu je dokaz to da je prvi požar u Dubokom izbio još u martu.
Sada je na muci čitav Zlatiborski i Moravički okrug, usmeren na Duboko. Jer, dok se požar ne ugasi, ta deponija će biti zatvorena za dalji prihvat otpada, pa će mnogi gradovi morati da se snalaze na razne, ne baš prihvatljive načine
Ni u prilici gašenja vatre, koja je zahvatila četiri od sedam hektara deponije, nadležni nisu bili najmudriji, koristeći vodu za sanaciju paljevine, a time samo pospešili njeno dalje tinjanje, i pomogli toksičnim ocednim vodama da prodru dublje u zemlju. „Nanošenjem 30.000 tona jalovine i 15.000 tona zemlje i peska, došlo je do novih obrušavanja, što je opet pogodovalo širenju požara“, kaže Sinđić. Pesak je stvorio pritisak na metan, a ovo prouzrokovalo nove eksplozije.
Tako je čitava vojska vatrogasaca, pripadnika MUP-a, zaposlenih u Štabu za vanredne situacije, ali i republičkim javnim preduzećima i privatnim putarskim firmama, pomogavši svim svojim kapacitetima, bila tek „perjanica“ u predizbornoj SNS kampanji. A njihovi životi bili debeli zalog tako željene pobede.
Sada je na muci čitav Zlatiborski i Moravički okrug, usmeren na Duboko. Jer, dok se požar ne ugasi, ta deponija će biti zatvorena za dalji prihvat otpada, pa će pomenuti gradovi morati da se snalaze na razne, ne baš prihvatljive načine. Lučani su stoga reaktivirali deponiju Kamenac, ugašenu pre 40 godina. Zlatibor se snalazi zahvaljujući Bregovi, takođe davno otpisanoj. Pretovarne stanice su krcate, kao i svi kamioni, pa se taj deo Srbije guši u đubretu.
Jedino dugoročno rešenje je proširenje i stabilizacija tela deponije Duboko, kao i zacevljenje Turskog potoka, po proceni ministarke Vujović. S tim u vezi, ona je objavila raspisivanje tendera u vrednosti od 30 miliona evra, najavljujući završetak radova za narednu godinu. Užičani se sa ovim ne slažu, tražeći da se Duboko trajno zatvori. „Ionako je licenca ministarstva koje vodi Vujević istekla još pre dve godine“, kako napominje Sinđić.
Uz navedeni zahtev o stavljanju katanca na deponiju, protestanti su insistirali i na smeni gradske uprave, ali i propisivanju strogih mera bezbednosti kada je u pitanju zagađenje vazduha. „U to bi trebalo da spada i nabavka opreme za merenje prisustva dioksina i furana, koja nije baš jeftina. Ali, kad može da se nađe novac za Nacionalni stadion i Expo, ne bi smeo da bude problem pronaći ga i za ove daleko nužnije potrebe“, poentira Jovančićević. I ukazuje na Arhusku konvenciju iz 1998, čiji je Srbija potpisnik, a koja nalaže da svaki građanin ima pristup informacijama o stanju životne sredine, u svakom trenutku.
Ova tužna priča, sa elementima horora, zapravo govori o „uspehu“ naše vlasti da sanitarnu deponiju pretvori u obično đubrište, nalik mnoštvu divljih deponija na svakom koraku. Da se to ne bi i dalje događalo, moraju se aktivirati samo dve poluge – edukacija i stroga kaznena politika, po mišljenju Jovančićevića. Tada bi „naše smeće mirisalo“, kako je glasila jedna od protestnih parola.
Da li je to opravdano očekivati od aktuelne vrhuške? Teško, i ako posmatramo samo primer Užica. Jer, ovde je zbog problema sa pijaćom vodom iz jezera Vrutci pre 10 godina, modernizovana tamošnja fabrika za prečišćavanje vode, ali nije saniran uzrok njenog zagađenja, pa se alge i cijanobakterije i dalje množe u tom vodoizvorištu. I stvaraju prilike za neke nove tendere.
