Nedavno je ministar informisanja Boris Bratina u svom javnom istupanju optužio N1 i Novu S da rade kao ispostave stranih agentura i da kao takve ne treba da postoje u etru na teritoriji Srbije. Tim povodom podsetio bih svog davnašnjeg prijatelja na audio-snimak razgovora između Stena Milera, generalnog direktora Junajted grupe i Vladimira Lučića, direktora Telekoma Srbija i bliskog saradnika Vučića.
U tom razgovoru čija je autentičnost potvrđena, Lučić je istakao da predsednik Srbije Aleksandar Vučić zahteva da se smeni Aleksandra Subotić, generalna direktorka Junajted medija, pod čijom upravom rade N1, Nova S, Danas i Radar. Pri tome je direktor Telekoma dodao da je predsednik Srbije već o tome razgovarao sa predsednikom BC Partnersa koji je unutar korporacije hijerarhijski iznad njega jer je njegov investicioni fond većinski vlasnik Junajted grupe. Na to je Miler odgovorio da razume Vučićevu uznemirenost i da će taj zahtev biti realizovan, ali da mu za to treba još malo vremena, završivši razgovor sledećim rečima: „Doleteću u Srbiju i završiću to. A onda na ručak u klubu, kao i prošli put.“
Za Borisa Bratinu iz ovog ukratko prepričanog razgovora proizilaze dva krajnje neugodna problema. Prvi je izražen u onoj poznatoj izreci da nema besplatnog ručka. Drugi je sadržan u pitanju: nije li Bratina, optuživši N1 i Novu S da su produžena ruka stranih agentura, istovremeno optužio svoga gazdu da i on radi za strane službe, pošto je Lučić upozorio Milera da je predsednik Srbije već razgovarao o pomenutom zahtevu sa predsednikom BC Partnersa?
Trn u oku
Naš ministar informisanja je unikatan u Evropi, jer se eksplicitno zalaže za ukidanje medija, za uspostavljanje situacije u kojoj bi svi mediji bili pod strogom kontrolom režima. Pošto njegov, bar privremeni zaštitnik, javno izjavljuje da je učlanjenje u EU strateški cilj njegove politike, bilo bi poželjno da se Bratina već jednom eksplicitno opredeli da li on podržava stavove svoga gospodara o EU, u kojoj inače funkcioniše medijski pluralizam, naravno ne na idealan način, ili je za ulazak Srbije u evroazijski savez koji je pod strogom kontrolom neosovjetizirane Rusije. Ovo utoliko pre, jer je poznato da je on u prošlosti palio zastavu Unije.
Ukidanje N1 i Nove S izazvalo bi neviđenu i nesmirivu buru protesta studenata i građanstva. Vrh režima živi u naivnoj iluziji da velika podrška biračkog tela u početnom periodu njegove vladavine može da se vrati
Ovde nije naodmet napomenuti da je N1 trn u oku vrha postojećeg režima, ne toliko zbog novinskih komentara na ovom mediju, koliko zbog činjenice što on uživo prenosi okupljanja i aktivnosti studenata i opoziciono nastrojenih građana, ali i prorežimske kontramitinge tako da gledaoci mogu svojim očima da vide da su oni prvi spontani i daleko brojniji od ovih drugih i pored toga što se na njih navodne pristalice režima dovoze autobusima iz čitave Srbije. Ovu ogromnu numeričku razliku u korist većinski pobunjenog građanstva ne mogu prikriti do tragikomičnosti iskonstruisane procene MUP-a, jer gledaoci N1 ipak imaju oči. Recimo, na kontramitingu organizovanom povodom podrške građana Dijani Hrki učestvovalo je po proceni MUP-a 47.000 ljudi, dok je po proceni Arhiva javnih skupova na tom istom kontramitingu bilo 14.000 osoba.
No, gašenjem medija čiji je sadašnji vlasnik UG, bio bi sasvim sigurno u novonastaloj situaciji „pucanj režima u vlastitu nogu“. Naime, studenti su, zahvaljujući tome što su prepešačili Srbiju uzduž i popreko, probudili iz letargičnog dremeža i animirali ogromnu većinu građana, tako da su prozreli srž Vučićevih populističkih manipulacija odevenih u ruho kvazipatriotske patetične ornamentike.
Stoga bi ukidanje navedenih medija izazvalo neviđenu i nesmirivu buru protesta studenata i građanstva. Vrh režima živi u naivnoj iluziji da se „ono što je izgorelo“ (velika podrška biračkog tela u početnom periodu njegove vladavine), može ponovo rasplamsati. Činom gašenja nezavisnih medija režim bi do kraja ogolio svoju prirodu – da realizuje u praksi hobsovskog despotskog Levijatana.
Kao što se zna, Hobs je polazio od umnog konstrukta, tzv. hipotetičkog društvenog ugovora stanovnika neke zemlje da predaju celokupnu vlast suverenu kako bi ovaj mogao da, neograničen bilo kakvim formalnim zakonima i građanskim aktivizmom, vlada u skladu sa svojom voljom, a da građanima, zauzvrat, garantuje mir i bezbednost. No, ovaj despotski projekat je nepovrativo propao zahvaljujući pobuni većine građana u Srbiji. Oni više neće, bez obzira na stepen represije, da budu puki podanici bilo koje vlasti. Oni su osetili čar slobode u osnovi koje postoji vladavina prava, a uspomena na tu i takvu slobodu je, u načelu, neuništiva.
„Udaranje“ po Đokoviću
Boris Bratina se u svojim nedavnim izjavama uključio i u javni linč našeg najvećeg sportiste i najvećeg svetskog tenisera svih vremena, javni linč koji je počeo od momenta kada je Novak Đoković stao na stranu studentske borbe. Tako je Dragan Vučićević, glavni urednik Informera, koji je inače ranije proglašavao Novaka najvećom zvezdom na sportskom nebu, ovih dana nazvao ovog ambasadora Srbije – koji je osvojio najveći broj grenslemova i proveo daleko najveći broj sedmica na ATP listi – „propalim teniserom“, misleći da će ovom besmislicom okrnjiti Đokovićevu svetsku slavu i ogaditi ga našem narodu. Ali takva sumanuta izjava nužno izaziva kontraefekat: posle nje će Đoković postati još popularniji među građanina Srbije. Jer kada jedan iskompleksirani intelektualni i novinarski patuljak vređa svetsku veličinu, to vam je kao ubod mrava u slonovu nogu.
Boris Bratina je, u težnji da se uključi u proces horskog Novakovog ponižavanja koji je inicirao Veliki Dirigent, apaludirao na tupost ovog našeg velikana nad velikanima. Naime, naš ministar informisanja je, misleći na Đokovića, otprilike rekao – znate, kada neko udara na hiljade i hiljade puta teniskom lopticom o zid, onda taj teško da može biti pametan.
GLOSA. Ministar informisanja se u svojim nedavnim izjavama uključio i u javni linč našeg najvećeg sportiste i najvećeg svetskog tenisera svih vremena, linč koji je počeo od momenta kada je Novak Đoković stao na stranu studentske borbe .
Na nesreću po našeg visprenog ministra, Đoković je svoju pamet potvrdio time što se pokazao kao poliglota (sasvim je izvesno da govori daleko veći broj jezika od Bratine), ali i time što po pravilu daje odmerene, mudre i diplomatske izjave i nakon pobeda i posle poraza. Bratina je izgleda prevideo da se do uspeha u bilo kojoj delatnosti dolazi ne samo zahvaljući talentu, već i entuzijastičkim radom i samoodricanjem od hedonističkih zadovoljstava. Kad je reč o Novakovom prepoznavanju u čitavom svetu, Bratina mu ne može ni „cipele čistiti“. Ko je u svetu uopšte čuo za Bratinu kad je reč o njegovom izvornom poslu? Povodom njegovog nesuvislog napada na Novaka, upitao bih ga šta misli o Đokovićevoj izjavi da bol majke koja je izgubila sina ne sme biti predmet izrugivanja. „Nema drugog ugla“, poručio je Novak. Pri tome je on očito mislio na muzičke numere koje su treštale iz Ćacilenda u blizini mesta na kojem Dijana Hrka štrajkuje glađu.
I na samom kraju, lično ne mogu da se setim kada je naš ministar informisanja izložio kritici prorežimske novinare. Recimo, da li je izložio kritici monstruoznu izjavu već pomenutog Vučičevića da su žrtve smrvljene pod betonskom nadstrešnicom „šatro“ žrtve. Ako se ima u vidu dosad rečeno, onda nema dileme: Boris Bratina nije ministar informisanja, već portparol vladajuće vrhuške!
