Osmislila je i producirala veoma zapaženu igranu mini-seriju od četiri epizode Kalup. Priča o aferi krađe beba u Srbiji nastala je po njenoj originalnoj ideji, u saradnji sa Miodragom Majićem i scenaristom Vukom Ršumovićem, koji je i režirao. Serija je realizovana kao jedan od pobedničkih projekata na konkursu Delegacije EU u Srbiji. Kao svojevrstan nastavak, uradila je još dve mini-serije, Smola i Škripac, takođe sa po četiri epizode, ovog puta u saradnji sa scenaristom i rediteljem Bobanom Skerlićem. Svaka je priča za sebe, zajednički im je društveno-socijalni aspekt i sve se bave problemima žena. Tema Smole je osvetnička pornografija, a partnersko nasilje je tema druge. Izuzetno aktuelne, ove dve mini-serije ne stižu do publike. Sagovornica Radara objašnjava:
„Mnogo je razloga da se prikaže serija o osvetničkoj pornografiji, jer ona govori o drastičnom ataku na žene čiji se intimni snimci kradu i prikazuju u organizovanim grupama po društvenim mrežama, koje broje na desetine hiljada muškaraca. Bio je povod da se to prikaže i uoči svetskog Dana borbe protiv nasilja nad ženama, ali od Radio-televizije Srbije (RTS) smo dobili odgovor koji glasi: ‘Zbog smanjenog budžeta smo morali da se opredelimo za neke druge teme i žanrove.’“
Zašto ih ne ponudite nekom drugom, HBO ili Netfliks su idealni za takve platforme i ako je suditi po onome što emituju, može se pretpostaviti da bi bili zainteresovani za te teme?
Mi smo te serije radili u koprodukciji sa Telekomom Srbija, oni su i distributeri, verujem da znaju kako kvalitetan program imaju i nadam se da će naći emitera. Na Divčibarama je nedavno održan seminar na kome su učestvovale predstavnice četrdesetak ženskih organizacija iz Srbije kojima smo prikazali po dve epizode iz obe serije. Beskrajno sam im zahvalna što su to s pažnjom odgledale i tako dobro reagovale, jer se svakodnevno susreću sa ženama koje su žrtve različitog nasilja. Mirna sam, jer znam da smo napravili nešto dobro i važno, što razumeju i stručna javnost i široka publika. A sad, pogledajte stvarnost: nasilje nad ženama se događa svakodnevno, setite se samo pre neki dan – onaj žandarm koji je tukao bivšu partnerku i prislanjao joj cev uz glavu – dobio je godinu dana kazne! Svaka treća žena u Srbiji trpi neki oblik nasilja, imamo veliki broj femicida – a RTS ima „važnije teme i žanrove“.
Pogledajte stvarnost: onaj žandarm koji je tukao bivšu partnerku i prislanjao joj cev uz glavu – dobio je godinu dana kazne! Svaka treća žena u Srbiji trpi neki oblik nasilja, imamo veliki broj femicida – a RTS ima „važnije teme i žanrove“
Od kada je počela studentska blokada, vi ste učestvovali na svakom velikom protestnom skupu osim u Novom Sadu, jer ste tada bili bolesni. Razmišljate li da to baš i nije po volji vlasti, da je neemitovanje serija i šamar tom vašem ponašanju?
Od 2014. godine kada je tadašnji prvi potpredsednik Vlade Srbije spasavao dete iz zavejanog Feketića, bilo mi je jasno kuda se krećemo. Tih godina, samo je nas nekoliko javnih ličnosti govorilo i ukazivalo na brojne skandalozne poteze vlasti, na gotovo svakodnevno kršenje Ustava i nedostatak medijskih sloboda. Govorila sam godinama koliko sam umela i mogla za malobrojne medije, pisala kolumne za crnogorske Vijesti, snimala edukativnu seriju o pravima građana… Ni tada nisam mogla da emitujem projekte koje sam radila. Bilo je raznih problema, nekad manje nekad više. Danas? Ne znam. Više me ništa ne može iznenaditi.
To je razlog što ste poslednjih pet godina praktično proveli između Srbije i Crne Gore, radeći četiri sezone serije Dug moru?
Tu seriju smo počeli ni iz čega. Snimili smo tri epizode sa sopstvenim ulaganjima nemajući pojma šta će biti dalje niti gde će se to emitovati. Nudila sam RTS-u, nisu hteli, nudila SBB-u, može ali da dugo čekamo. Telekom je prihvatio, u saradnji sa njima sam radila sve četiri sezone i zahvalna sam na tome. Ali to izmeštanje odavde mi je bilo neophodno da se malo i fizički sklonim i da radim neopterećena svim onim što se neprekidno događa poslednjih desetak godina, a na šta sam posle ličnih borbi i poraza shvatila da ne mogu da utičem. Takođe, nisam želela da učestvujem u novonastaloj hiperprodukciji u Srbiji. Nije me zanimalo da se time bavim na taj način. Bila sam posvećena jednom po jednom projektu.
U tih desetak godina više puta vas je prozivao i aktuelni predsednik Srbije. Koliko vas to lično pogađa, koliko zbog vaših sinova?
Tih godina sam bila po zlu pominjana i od drugih ljudi iz vlasti, ali i od opozicije. Niko baš ne voli kad nešto smatrate. Nije prijatno, naročito kada za onima koji me prozivaju krene armija njihovih botova. Moji sinovi su se sa tim izborili, naučili smo da živimo sa pretnjama i ružnim rečima. Pre neki dan sam pustila mlađem sinu neki prilog sa Pinka u kom su me častili sa 60 sekundi gadosti, on je samo prevrnuo očima. Konačno, uvek sam govorila šta mislim zbog njih, jer kako da naučimo decu da se bore i misle, ako svoju glavu ne koristimo. Naravno, to jeste stavljanje mete na čelo, ali ne rade oni to da bi mene zastrašili, znamo se mi još iz devedesetih, isti su to ljudi. Oni se na taj način obraćaju svojim ćacijima, svojim biračima, jer pred njima žele da stvore lažnu sliku kako sve drže pod kontrolom, i kako imaju protiv sebe velikog neprijatelja. Neprijatelja koji ne postoji.
Ova vlast vas je svojevremeno svrstala u grupu Haradinajevih Srba.
Nedavno me je prijateljica Jelena podsetila na to. Bilo je to pre sedam-osam godina, tada sam jedini put plakala. Jer je moj otac odrastao na Kosovu, baka je tamo živela, deo rodbine takođe, provodila sam raspuste u Gnjilanu. Oni nisu rodom sa Kosova, ali su tamo dugo živeli, neki su i stradali. Svega sam se setila, sve mi se nakupilo, pa sam na tom Kosovu baš pukla. U grupi Haradinajevih Srba koje je predsednik Srbije prozvao u Drugom dnevniku RTS i u tabloidima, bila je i Vesna Pešić. Čule smo se i prekorila me je što plačem: „Šta ti je, što plačeš, vidi kako su ti lepu sliku stavili!“ Realno, bila je lepa slika.
Nedavno nas je napustila profesorka FDU Mirjana Miočinović. Oprostili ste se od nje rečima: „Te 1991. nastava na FDU je tek počela. Mi brucoši nismo mnogo znali kada je profesorka Mirjana Miočinović kazala da ne može da predaje Istoriju jugoslovenskog pozorišta i drame – dok bombe padaju na Dubrovnik. Ubrzo smo shvatili… i studije proveli na protestima.“ I od tada ste na ulici?
Da, cela Dvanaesta beogradska je 9. marta 1991. otišla na Terazijsku česmu da podrži studente, kao i đaci iz drugih gimnazija. Bilo je to jako važno za moje formativne godine. Kazala sam roditeljima gde sam bila. Tada je postojala samo televizija Studio B koja je obaveštavala ljude šta se događa u Beogradu. Pitala sam ih da li mogu da se vratim, kazali su mi da mogu, da treba da budem sa svojom generacijom, tamo gde osećam da pripadam. Ja u tom trenutku imam šesnaest i po godina, na ulicama su tenkovi, a roditelji me pustili da idem. Danas znam da je ta podrška bila najznačajnija koju sam dobila od njih, a da se nije ticala nekih emotivnih i ličnih izbora u kojima su bili uz mene. Moji sinovi su sada studenti, mlađi je od prvog dana u blokadi na FDU, zatim su se protestima priključili i moji studenti i svi od novembra imaju moju aktivnu podršku. Ali iskreno, da sam videla tenkove na ulicama, nisam sigurna da bih, kao moji roditelji, rekla: slobodno idite. Otišla bih sama.
Cela Dvanaesta beogradska je 9. marta 1991. otišla na Terazijsku česmu da podrži studente, kao i đaci iz drugih gimnazija. Bilo je to jako važno za moje formativne godine. Kazala sam roditeljima gde sam bila
Citirali ste još u tom oproštaju sa profesorkom Miočinović njeno upozorenje na „moralni pad srpskog naroda“, kao „dimenziju antropološke katastrofe“.
Od tog 9. marta, preko upisa na FDU, početka rata, postajala sam svesna da je to jedini put kojim možemo ići. Tek, uradili smo šta smo uradili, ne mislim samo na studente već na sve građane ove zemlje, a jasno je i šta nismo uradili. Ovaj moralni pad i antropološka katastrofa srpskog naroda o kojoj je govorila profesorka Miočinović, mislim da se tek danas završavaju – ovom generacijom.
Jedna od najtežih posledica vladavine ove vlasti su podele koje sistematski prave između svojih i onih koji nisu njihovi. Glumci su bili među prvima koje su počeli da svojataju ili žigošu.
Oni od početka nisu imali istinsku ljubav, nedostajali su im stručnost i znanje, teško im je bilo da pridobiju ljude koji žele da budu sa njima i uz njih. S druge strane, za funkcionere su birani najgori, valjda zato što se tako ima bolja kontrola. I zato im je bilo važno da pridobiju što više poznatih. I tako je počela podela koja je danas dobila zastrašujuće oblike. Nisam baš sigurna da je te umetnike bliske vlasti neko tukao po ušima da budu tako glasni i neprijatni po svoje kolege i neistomišljenike.
Valjda zato što je Ljubomir Simović bio njihov neistomišljenik, ministar kulture Srbije i niko iz ove vlasti nije zvanično izjavio saučešće povodom smrti tog akademika i jednog od najvećih srpskih pisaca. Podsetimo, ministar kulture je pet dana posle smrti Simovića to učinio povodom smrti ruskog akademika Zuraba Konstantinoviča Ceretelija, a pre toga je izjavljivao saučešće povodom smrti reditelja Milorada Milinkovića, teatrologa Miroslava Radonjića, slikara Vladimira Kepića, književnika Gradimira Stojkovića…
Ovo za Ljubomira Simovića je za mene nova informacija. Iako je u ovoj zemlji sve moguće, za mene je šokantno to što kažete, suštinski prestrašno. Otišao je jedan od najvećih, Ljuba Simović, u 90. godini života – otišao je ceo jedan vek – a ti nisi izjavio saučešće?! Pa ko si ti kad se praviš da ne znaš ko je Ljubomir Simović?! Tim više mi je sada veći i draži onaj moćni studentski oproštaj od Ljube ispred RTS-a. Nakon minuta ćutanja, recitovali su se Simovićevi stihovi iz drame Putujuće pozorište Šopalović: „Ja ću da ustanem, zgažen, zgromljen, tlačen, na čelične vojske sa drvenim mačem. Deci koja cvile, majkama što plaču, doneću slobodu na drvenom maču!“
Ako je nešto ova vlast uspela drastično da unizi, to je oblast kulture.
Tačno, uspeli su da unište sistem vrednosti, da ga prilagode sebi. Uništen sistem vrednosti je možda nama iz kulture najvidljiviji, ali on je prisutan u svakom segmentu života. Stvoren je sistem vrednosti u kome je dozvoljeno vređanje i nasilje kao legitiman vid ponašanja. I na tome se, što bi rekao predsednik, marljivo radilo. I kad već govorimo o vrednostima, sećam se divnog umetnika Brace Dimitrijevića i njegovog stejtmenta: „Luvr je moj atelje, ulica je moj muzej!“ I čini mi se da se to upravo dešava sada sa studentima. Ulica je postala učionica u kojoj se drži čas, a na fakultetima se odvija saobraćaj u smislu organizacije protesta i aktivnosti. Svojevremeno, Braco je napravio nekoliko tabli, od kojih znam da je jedna ispred katedrale u Kelnu, jedna ispred Kunsthale u Bernu, jedna u Tejtu, jedna u Limeriku u Irskoj, jedna u Dubrovniku, a jedna je bila na ulazu u Studentski kulturni centar. Na svima je pisalo isto: „Ovo bi moglo biti mesto od istorijskog značaja.“ Od svih mesta na koja je postavljena – tabla je nestala jedino sa SKC. Neko je ukrao. Od trenutka kada su studenti ušli u SKC, maštam da je nađu i da je vrate tamo gde je stajala.
To zauzimanje pojedinih prostora od strane studenata nije baš najbolji način da se stvari menjaju, pokazuje slučaj Kulturnog centra Beograda.
To je tačno i dokazuje da koordinacija između fakulteta nije uvek najbolja ili se ne odvija na vreme. U brojnim akcijama su bili besprekorni… ali recimo, kada se dogodio zvučni, ili vazdušni, ili kakav god top, potpuno mi je svejedno, jer je pušteno oružje na narod, studenti su jednostavno zakasnili sa reakcijom. Isto važi i za nepravedno zatvorene aktiviste kojima su studenti dali podršku tek nakon što su ih mesec dana grizle stenice. Kad mesecima radiš punom parom, greške su neminovne, ali to je bilo nedopustivo! Jer na tom mestu može biti bilo ko od njih, od nas. Oni su ovih meseci sazrevali, ali je prevagnulo sve ono dobro što su uradili. I nadam se da neće biti izigrani kao svi studenti ikad.
Koordinacija između fakulteta nije uvek najbolja ili se ne odvija na vreme. U brojnim akcijama su bili besprekorni… ali recimo, kada se dogodio zvučni top, studenti su zakasnili sa reakcijom. Isto važi i za nepravedno zatvorene aktiviste kojima su studenti dali podršku tek nakon što su ih mesec dana grizle stenice
Pre 12. aprila ove godine, kada ste poslednji put bili u Novom Pazaru?
Ne pamtim kada sam bila, nekada davno prolazila sam na putu za more i nikad se nisam zadržavala. I mnogo sam srećna što sam tog dana bila u Novom Pazaru, što sam osetila ljubav među tim mladim ljudima, koja ih je spojila jače od svega što smo videli do sada. I ne možete ih više terati u mržnju, u zlo, u nešto što je dugo vremena bio narativ kad je reč o odnosu Sandžaka i Srbije, Bošnjaka i Srba. Pričaju kako Sandžak hoće da se otcepi, a onda Sandžak izađe i zavijori srpsku zastavu! To je bilo moćno! Puno mi je srce kad pomislim na to. Ali i na Kragujevac, Niš, Kraljevo, Beograd, Bačku Palanku, sva manja mesta…
Pričaju kako Sandžak hoće da se otcepi, a onda Sandžak izađe i zavijori srpsku zastavu! To je bilo moćno! Puno mi je srce kad pomislim na to. Ali i na Kragujevac, Niš, Kraljevo, Beograd, Bačku Palanku, sva manja mesta
Šta je za vas najveći uspeh studentskih protesta?
Sada, pola godine posle pada nadstrešnice, nakon svih ranjenih stopala, protesta, jedinstva, solidarnosti – čista srca možemo reći da su studenti već pobedili. Pokrenuli su najvažnije: ljude. Energiju. Ljubav. Zatim, srušili su kult ličnosti, koji realno traje od Broza, ili pre njega, jer mi smo narod sklon tome. Pitamo se kako se pre njih niko toga nije setio! Koliko će trajati politička previranja, kako će ceo ovaj pokret da se pretoči u neku političku misao ili delovanje, šta će raditi opozicija… sve je to druga važna priča, ali ona spada u proces koji je sada mogućan, jer su ova deca pokazala da se ne boje da kažu: „Druže, nisi nadležan“, da kažu kako RTS i REM ne rade svoj posao, da nema pregovora o tome šta državna tužiteljka treba da radi. To su pobede koje su čvrsto postavljene što se njihove generacije tiče. A kada će biti postavljene duboko i temeljno u celom društvu, to je na svima nama. Ne mislim da će to biti brzo, to je proces.
Studentski pokret je učinio više od bilo koje vlasti. Uspeli su da vrate Srbiji lice, da više nismo Srbija od koje se okreće glava, na onom najnižem nivou na kome smo bili od devedesetih. Nadam se da je neoboriv ovaj uspeh
Skeptični su svi koji vide da vodeći lideri sveta i dalje podržavaju ovu vlast u Srbiji.
Studentski pokret je učinio više od bilo koje vlasti. Uspeli su da vrate Srbiji lice, da više nismo Srbija od koje se okreće glava, na onom najnižem nivou na kome smo bili od devedesetih. Nadam se da je neoboriv ovaj uspeh, jer kada se danas kaže Srbija, više niko ne pominje ni Miloševića ni Vučića, već samo studente! Ima li većeg uspeha! I to je dovoljan razlog za nadu. A svet je danas zastrašujuće mesto, preplavljeno pohlepom, lažima, nasiljem i poniženjem najosetljivijih. Nadu bude vrednosti koje naši studenti brane – u njihovoj solidarnosti, nenasilnoj odlučnosti i u uzvišenom osećaju za pravdu. Volela bih da se to prelije na druge – na ovaj iscrpljen i umoran svet, koji se još usuđuje da sebe zove civilizovanim.
