U nastavku serijala „Dijaspora za Srbiju“, za Radar je govorila Bojana Brajkov, filozofkinja i aktivistkinja iz Vršca koja poslednjih godina živi u Indiji gde je na doktorskim studijama. Govori o fenomenu „lila“ kao kosmičkoj igri i političkoj praksi otklona od rigidnosti, o Krišnamurtijevom odbijanju autoriteta, ali i o vrlo konkretnim bitkama: zabrani rudarenja litijuma u Jadru i umrežavanju Skupštine u rasejanju. Studentski pokret vidi kao prelomni trenutak zrenja društva zasnovanog na nenasilju i brizi, a talase odlazaka objašnjava sveopštom surovošću i odsustvom odgovornosti u javnom prostoru. Da bismo promenili društvo, moramo prvo promeniti sebe, kaže…
Šta Vas je privuklo istočnjačkoj filozofiji i kako je došlo do toga da iz Vršca završite na doktorskim studijama filozofije u Indiji?
Ja sam diplomirala međunarodne odnose – međunarodnu politiku na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, bavila se dubinskom ekologijom, pitanjima vrednosti i etike, ljudskim pravima, i pre svega su me interesovala a i dalje me interesuju prava žena. I onda sam imala priliku da dođem u kontakt sa nekim indijskim tekstovima, piscima, knjigama, što me je privuklo i što sam želela dublje da istražim.
Prvi put sam otišla u Indiju krajem 2015. godine, na dvomesečni program preko Ministarstva inostranih poslova Indije (ITEC). Taj boravak mi je otvorio vrata jednog sveta u kojem sam osetila i intelektualnu i ličnu bliskost – kao da sam našla prostor gde se moje akademske radoznalosti i moja unutrašnja pitanja prirodno susreću. Vrativši se kući, znala sam da želim da nastavim taj dijalog sa Indijom, ali na ozbiljnijem, akademskom nivou, gde ću moći da istražujem i njihove, a i zapadne tradicije – posebno fenomenologiju, koja me jednako inspiriše. Zato sam 2019. godine upisala master studije filozofije na Goa univerzitetu, a sada sam na doktorskim studijama na Školi sanskrita, filozofije i indijskih studija, na istom univerzitetu, na kojima imam mogućnost da istražujem ono što me stvarno suštinski interesuje.
U svom istraživanju bavite se transcendencijom između umetnosti i religije. Šta se u savremenom društvu dešava sa idejom duhovnosti, i da li umetnost danas još ima snagu duhovnog?
Radni naziv moje disertacije je „U potrazi za spoznajom kroz transcendentno: Između umetnosti i religije“. Transcendentno i imanentno posmatram kao neodvojivo, a ne kao dva polariteta života. I u okviru toga me interesuje dokidanje odvojenosti religije i umetnosti. Umetnost je, između ostalog, nadilaženje sebe, svojih (samo)postavljenih uskih okvira života. I to i jeste suština umetnosti. Ali je i suština religije. Međutim, u kapitalističkom sistemu u kojem danas živimo, gde gotovo sve dobija cenu i oblik proizvoda, umetnost je delimično izgubila tu svoju iskonsku dimenziju – dimenziju igre, slobode, kritičkog odstupanja. Na sanskritu postoji reč lila (leela), što znači kosmička igra, ples, pokret, poezija; oslobođena od cilja, uspešnosti, rigidnosti. To podrazumeva i kritiku društva, oslobađanje od normi, potragu i potrebu za slobodom. Sušta suprotnost onoga što živimo jeste zapravo lila (leela), odstupanje od njihovih pravila, rigidnosti, osećanja nemoći u kojem nas drže, slobodan prostor u kojem se oslobađamo društvenih normi i ponovo otkrivamo radost i dotičemo se duhovnog. Mladost je često simbol te vitalnosti, ali ona zapravo nema godine – to je unutrašnja snaga i sloboda koja postoji u svakome od nas. Studenti je najjasnije predstavljaju: potencijal za životnost, za slobodu i za lepotu. To nikada i ništa ne može da porazi.
U kapitalističkom sistemu u kojem danas živimo, gde gotovo sve dobija cenu i oblik proizvoda, umetnost je delimično izgubila tu svoju iskonsku dimenziju – igre, slobode, kritičkog odstupanja. Na sanskritu postoji reč lila (leela), što znači kosmička igra, ples, pokret, poezija; oslobođena od cilja, uspešnosti, rigidnosti. To podrazumeva i kritiku društva, oslobađanje od normi, potragu i potrebu za slobodom
Proučavali ste i Krišnamurtija – skoro sve o čemu je on govorio može se preslikati na današnju Srbiju: autoritarni predsednik, podeljeno društvo, jake verske strukture i sistem koji opstaje zahvaljujući strahu. Kako onda njegovu filozofiju možemo primeniti danas u Srbiji?
Džidu Krišnamurti je pisao i pričao univerzalno, i to ne bi trebalo da se stavi izolovano u kontekst Srbije. Mi moramo sagledati širu sliku, moramo se baviti celokupnim stanjem čoveka danas, jer ono što je on govorio pre pedeset i više godina važi i danas, i možemo reći da se stanje pogoršalo i ubrzalo u svom padu. Krišnamurti je govorio o svim institucionalnim religijama, bilo kojim autoritetima i tome da čovek mora sam biti svetlo sebi i da ne treba prihvatati nikakav autoritet u religijskom životu. Tako je isto i u društvenom, socijalnom kontekstu.
Mi često ne shvatamo da kalkulišemo i da u određenoj meri prihvatamo zdravo za gotovo nešto tradicionalno, ne tražeći sami odgovore, posebno u najvažnijim pitanjima u našem životu, mi kopiramo i slušamo šta neko drugi kaže, bez razumevanja istog – smatrajući da neko to bolje zna. Ali da li se pitamo jeste li to tako, da li neko to bolje zna? To zahteva određeno posvećenje u promišljanju i preispitivanje i samog našeg narativa, a kamoli društvenog. Da bismo nešto suštinski istražili, mi moramo da napustimo ideju šta mislimo da bismo trebali naći, moramo početi od toga da ne znamo. A kako mi ne znamo, ne zna ni onaj drugi, samim tim autoritet je apsurdan. Veliki ljudi, u različitim periodima, na različitim prostorima, dosežu do određenih istina upravo time što sami utru put, i u tom procesu prepoznaju jednakost svih nas – ljudi, životinja, biljaka i prirode uopšte. To je saosećanje. Vraćanje čoveka principu zajedništva, oplemenjenog kroz proces individuacije.
Da bismo nešto suštinski istražili, mi moramo da napustimo ideju šta mislimo da bismo trebali naći, moramo početi od toga da ne znamo. A kako mi ne znamo, ne zna ni onaj drugi, samim tim autoritet je apsurdan
I upravo to moramo prepoznati, da li mi u Srbiji, da li bilo gde drugde u svetu, kako bismo mogli da prevaziđemo sve podele na nas i njih. Rekla bih da je sve ovo što su studenti započeli i što je tako snažno odjeknulo kod nas, sazrevanje društva koje saoseća, gde se temelji princip solidarnosti i princip nenasilja i zato je ovaj pokret toliko veličanstven – on to intuitivno prepoznaje i živi.
Bili ste angažovani i u oblasti ekološke etike. Kako iz perspektive humanih nauka gledate pitanje rudarenja litijuma u Srbiji? Gde se nalazi granica između ekonomskog razvoja i očuvanja ekološkog i duhovnog integriteta društva?
U 2013. godini sam se učlanila u Ekološko udruženje Avalon iz Vršca, a par godina kasnije postala članica Upravnog odbora. Avalon je jedinstvena organizacija po tome što se uvek bavila pitanjima koja se tiču dubinske ekologije, zaštite životne sredine iz konteksta vrednosti koje društvo treba da neguje i zapravo uticala na svest o pitanjima životne sredine i našeg bivanja u svetu. Problem današnjeg posmatranja jeste otuđenost – da smo mi ovde negde, a svet ili priroda je tamo, i onda mi odavde delujemo na prirodu. Međutim, to nije tako. Mi smo bića u svetu, u jedinstvu sa istim i takvo viđenje stvari menja i odnos prema prirodi, zajednici i drugom čoveku. Iako sam u Indiji, moja veza sa Avalonom je snažna i uključena sam koliko mogu, posebno kada dođem u Srbiju.
Ja sam isto i članica Skupštini u rasejanju i mi smo pre par meseci osnovali Zelenu radnu grupu koja okuplja članove dijaspore posvećene zaštiti životne sredine i borbi protiv ekološkog kriminala u zemlji matici. Naša strategija se zasniva na povezivanju lokalnog i globalnog znanja, političkom zagovaranju, podršci održivim inicijativama i jačanju integriteta institucija. Dogovorili smo se da nam je trenutno najveći fokus delovanja na zabrani iskopavanja litijuma u dolini Jadar i u sklopu toga obavljamo razgovore sa različitim zainteresovanim stranama. U Nemačkoj su dve grupe, koje nisu u Skupštini u rasejanju, nego nezavisno i na svoju inicijativu, napisale peticije – jednu usmerenu ka nemačkoj javnosti, namenjenu Bundestagu, a drugu usmerenu Evropskoj komisiji, kako bi što više građana i građanki, političara, ekoloških organizacija bilo što upućenije u dešavanje oko ovog što se događa u Srbiji.
Problem današnjeg posmatranja jeste otuđenost – da smo mi ovde negde, a svet ili priroda je tamo, i onda mi odavde delujemo na prirodu. Međutim, to nije tako. Mi smo bića u svetu, u jedinstvu sa istim i takvo viđenje stvari menja i odnos prema prirodi, zajednici i drugom čoveku
Zelena grupa Skupštine u rasejanju je već uspostavila saradnju sa neformalnom lokalnom grupom iz Štutgarta, koja je i pokrenula peticiju protiv iskopavanja litijuma u dolini Jadra usmerenu prema Evropskoj komisiji. Peticija je namenjena svim ljudima sa boravištem u Nemačkoj i Evropi i veoma je važna, jer Nemačka igra ključnu ulogu u podršci Rio Tintu – kroz političke veze, banke i „zelene“ fondove. Preko platforme Compact peticija je usmerena prema nemačkoj i evropskoj politici sa ciljem da privuče što veću medijsku pažnju, pokrene političku raspravu i natera evropske aktere da se izjasne po ovom pitanju. Peticija je već dostigla više od 75.000 potpisa. Pozvala bih ljude da potpišu peticiju, koju mogu naći na ovom linku.
U okviru praćenja ovog spornog ekološkog projekta, Zelena grupa SuR je izradila Izveštaj o projektu Jadar, na koji se nadovezuju studije o rudniku litijuma, divljim deponijama, ugrožavanju reka, seči šuma i ostalim problemima. Zatim studiju slučaja (Nemačka), koja obuhvata vremenski okvir projekta Rio Tinto, poslaničko pitanje koje su nemački poslanici levice i zelenih uputili nemačkom Bundestagu, pisanje o ovoj temi od strane Heinrich Böll i Rosa-Luxemburg Stiftung-a, kao i medijski presek i izveštavanje u Nemačkoj.
Sve pomenute akcije koje Zelena grupa SuR sprovodi su u skladu sa definisanim ciljevima u strategiji, a koji podrazumevaju međunarodno zagovaranje i politički pritisak, medijsku kampanju i javnu diplomatiju, povezivanje lokalnih inicijativa sa globalnim resursima, podršku održivim rešenjima, edukaciju, mentorstvo i razmene, kao i aktivno učešće u procesima odlučivanja. Zalažemo se za transparentnost, javne rasprave i odgovornost u donošenju odluka koje se tiču životne sredine, delujemo kao most između lokalnih organizacija, međunarodnih fondova i eksperata. U podršci koju pružamo lokalnim borbama da se globalno čuju, učestvujemo u radu drugih grupa i inicijativa iz dijaspore, predlažemo inicijative i podržavamo nezavisne institucije koje se bore protiv ekološkog kriminala i za održanje zdrave životne sredine.
Osim toga, želimo da napravimo mapu ugroženih područja u Srbiji, pa pozivamo građane da nam putem ovog linka prijave slučajeve ekološkog kriminala i zagađenja životne sredine u svojim mestima.
Iz perspektive filozofije, ali i političkog obrazovanja, kako tumačite fenomen sve izraženije političke aktivnosti mladih u Srbiji? Mislili smo da su uspavani i nezainteresovani, a evo sada imaju i listu za izbore. Imaju li snagu i mehanizam da uđu u borbu sa vlašću koja je veoma dobro patentirala izborne manipulacije?
Oni su u borbu zapravo ušli onog trenutka kada su započeli blokade. Političko angažovanje je mnogo širi pojam od samog učešća u izborima, i upravo tu leži problem našeg shvatanja politike – sve svodimo na izborni proces. Onog trenutka kada su studenti rekli NE ovom sistemu koji guta sve pred sobom , pa i one koji ga danas podržavaju, tog trenutka, je krenula njihova politička aktivnost i ona od tada zapravo nije prestala. Sigurna sam da su pažljivo promislili pre nego što su objavili da traže izbore, i da se za sve ovo vreme pripremaju. I mislim da pitanje više nije imaju li oni snage, jer je ovo preraslo studentski protest i postalo studentski i građanski pokret, u kojem sve veći broj ljudi prepoznaje ozbiljnost situacije, naročito posle nedelja policijske i parapolicijske brutalnosti na ulicama. Da snagu imaju, pokazalo se i na lokalnim izborima – u Zaječaru i Kosjeriću – gde su, uprkos ogromnoj mašineriji koja stoji iza vlasti, uspeli da iznesu rezultat koji jasno govori da alternativa postoji.
Dugo živite van Srbije, šta vidite kao glavne uzroke što mnogi obrazovani i angažovani ljudi odlaze i teško se vraćaju?
Mislim da ljudi odlaze pre svega zbog surovosti i grubosti koje svakodnevno osećaju u društvu. To nije samo posledica ekonomskih okolnosti, već i nedostatka odgovornosti – za sopstveni život, za zajednicu, za kvalitet odnosa koje gradimo. Kada ljudi tu odgovornost stalno prebacuju na druge, onda se stvara atmosfera trajnog nezadovoljstva, koje se manifestuje u neartikulisanoj grubosti jednih prema drugima.
Taj infantilni obrazac – da čekamo da neko drugi za nas reši stvari – dovodi nas u začarani krug i stvara društvo u kojem je odsutna solidarnost, empatija i briga za druge. Onaj ko je na to posebno osetljiv i ima mogućnost da ode, često i ode, jer mu takvo okruženje postaje nepodnošljivo
Taj infantilni obrazac – da čekamo da neko drugi za nas reši stvari – dovodi nas u začarani krug i stvara društvo u kojem je odsutna solidarnost, empatija i briga za druge. Onaj ko je na to posebno osetljiv i ima mogućnost da ode, često i ode, jer mu takvo okruženje postaje nepodnošljivo. To, naravno, ne znači da svi oni koji ostaju ne osećaju isto, već da su doneli drugačiju odluku: da ostanu i nose se sa tim teretom na svoj način. Ali meni lično je to postalo previše, osećala sam da me to previše povređuje, da je počelo da me menja, i da ne želim da provedem život tamo gde većina to ne vidi kao problem, već naprotiv, vidi to kao snagu. Mi moramo da priznamo da imamo problem prvo, i kao pojedinci i kao društvo jer je društvo oličenje nas. Ne možemo se nadati promeni samo spolja – spolja se manifestuje kada se pojedinac/ka osvesti i deluje pre svega iznutra i u okviru svog mikro-okruženja.
Dobili ste stipendiju od indijskog Ministarstva spoljnih poslova. Kako izgleda akademski život u Indiji za jednog filozofa sa Balkana? Da li je istočnjački pristup obrazovanju i znanju drugačiji i u čemu?
Jeste, dobila sam stipendiju od indijskog ministarstva spoljnih poslova. Život u Indiji generalno izgleda potpuno drugačije nego život ovde. Meni, na primer dan izgleda potpuno drugačije u Srbiji, nego u Indiji. Klima, hrana, obaveze, sve. Što se tiče obrazovanja, u Indiji je formalno obrazovanje utemeljeno na principu britanskog modela, koji je modifikovan u određenoj meri, da bi se mogao primeniti na jednu tako veliku državu, sa velikim brojem različitosti koje treba integrisati. I jeste, pristup znanju jeste drugačiji. Ipak je to jedna drugačija polazna kulturološka osnova, na koju se nadograđuje obrazovanje. Ja ga doživljavam slobodnijim, u akademskom svetu. Evropa je sve rigidnija u nauci i o tome se premalo govori, gde je prostor za manevar i neka nova gledišta sužen i prepun je zapravo pokušaja da se zadrži staro. U Indiji to nije tako i dozvoljeno je baviti se nekim ne tako konvencionalnim temama. Zato ima sjajnih istraživača/čica sve više i više.
Evropa je sve rigidnija u nauci i o tome se premalo govori, gde je prostor za manevar i neka nova gledišta sužen i prepun je zapravo pokušaja da se zadrži staro
Kako vidite stanje građanskog društva u Srbiji danas, naročito kada su u pitanju žene i mladi?
Posle dešavanja poslednjih nedelja i nasilja policije i parapolicije na ulicama, vidimo da mladi i žene iznose ovu borbu, da su neustrašivi, fantastični i da se sve više osvedočuju o svojoj snazi i veličanstvenosti. I bilo bi mi jako drago kako bismo mogle da shvatimo koliko smo snažne ali i koliko breme nosimo, a ne bi trebalo jer je često previše, i kada bismo se kao društvo približavali ravnopravnosti, kako bi podelili taj teret koje uglavnom nosimo same. Stanje u društvu je generalno loše, pa je tako loše i stanje građanskog društva. Slabiji su prezreni, mi slabost odbacujemo i ako je moguće, ne želimo da je gledamo – što znači da odbacujemo veliki deo sebe. Takođe, možemo videti kolika je nebriga o svim ranjivim grupama u Srbiji. Društvo je jako onoliko koliko brine o svakom malom, ranjivom članu/članici, koliko brine o osetljivima, o deci, o životinjama, prirodi.
Kakav je položaj filozofije danas na globalnom nivou, da li je marginalizovana ili se vraća kroz nove forme?
Iskreno, ne znam. Međunarodne konferencije u akademiji su podeljene, u smislu sreću se ljudi iz istih ili sličnih oblasti najčešće, pa se iz tog ugla ne može dobiti odgovor na Vaše pitanje. Ali filozofija je osnova, baza i metodologija kako nauke, tako i obrazovanja, pa čak i kulturološka osnova u određenoj meri. Ne postoji svest njenog značaja, jer da postoji, onda bismo mogli da preispitujemo i možda odredimo bolju metodologiju. Zapadna filozofija je negde najdominantnije utemeljena na Kartezijanskoj (Dekartovoj) filozofji, gde je dualizam dominantan. Iz toga proizilazi da smo mi ovde, a tamo van nas negde je, recimo, priroda, i onda mi delamo na prirodu. Sa druge strane, fenomenološki pristup koji smešta čoveka u svet, uvek sa drugima, neodvojenog, bi mogao da promeni obrazovanje pa čak i u politiku, odnos prema prirodi, i doveo bi do više nege i brige, međusobno, i za svet oko nas.
Ako biste danas morali da preporučite jednu ideju, mislioca ili tekst koji može pomoći mladima da smislenije oblikuju sopstveni svet – šta bi to bilo?
Mislim da bih preporučila knjigu Džidu Krišnamurtija Neophodnost promene, a ako ih to zainteresuje, sami će dalje želeti da istraže njegove knjige i sjajne dijaloge sa ljudima iz različitih oblasti.
Proteklih desetak godina u Srbiji je bilo mnogo protesta, ali čini se da su studenti probudili dijasporu? Zašto? Kakva osećanja su oni probudili kod vas?
Da smo pre godinu dana razmišljali šta bi i kako sve moglo da se desi, ne bismo mogli ni da zamislimo ovaj scenario sa studentima. Moram naglasiti da nakon svih korupcijskih afera, kap koja je prelila čašu bila je pad nadstrešnice na zgradi železničke stanice u Novom Sadu, koja je ubila šesnaestoro ljudi i teško povredila jednu ženu. I tu se desilo nešto što niko više nije verovao da se će se skoro desiti, ustali su najhrabriji koji su rekli ne može više ovako. I ne samo da su ustali, već su nastavili stajati, čvrsto, nepokolebljivo, tražeći pravdu i državu koju su nam oteli. Oni su nam pokazali kako kroz nežnost, saosećanje, brigu o zajednici sve može da se promeni i pokrene. I kako je to zapravo jedini pandan ovome čemu živimo. Studenti su probudili sve. I dijasporu, i region i Srbiju.
Desilo se nešto što niko više nije verovao da se će se skoro desiti, ustali su najhrabriji koji su rekli ne može više ovako. I ne samo da su ustali, već su nastavili stajati, čvrsto, nepokolebljivo, tražeći pravdu i državu koju su nam oteli
Zašto je važno pravljenje mreže dijaspore? Treba li njen glas više da se čuje?
Kao što znamo, ima veoma mnogo ljudi iz Srbije u dijaspori i veliki broj njih jeste zainteresovan za maticu, tamo su im porodice, prijatelji, reke u kojima su naučili da plivaju, parkovi u kojima su odrasli. S druge strane, važno je da se ljudi povezuju, da se pomažu, da su tu jedni za druge i da se pronalaze u zajedničkim idejama i vizijama, u činjenju dobra. To zajedno dovodi do formiranja organizacije kao što je Skupština u rasejanju. Kada odeš iz zemlje, promene se, a nekada i nestanu, priče, osećanja i odnosi koje smo negovali sa onima koji su ostali, i ta promena i nedostatak može dovesti do usamljenosti. Zato je jako značajno ako imamo blizu druge koji nas čuju i razumeju, zato što su kroz to isto prošli i (pre)živeli. Retko pričamo o tim ljudskim aspektima mreža, kao da one moraju da imaju neku specijalnu, iznad-običnu uspešnost. I onda, ako postoji sinergija među ljudima, poverenje i dobra namera, onda je taj pravi potencijal nemerljiv i on se prirodno, organski razvija u neko konkretno delovanje.
Kada odeš iz zemlje, promene se, a nekada i nestanu, priče, osećanja i odnosi koje smo negovali sa onima koji su ostali, i ta promena i nedostatak može dovesti do usamljenosti. Zato je jako značajno ako imamo blizu druge koji nas čuju i razumeju, zato što su kroz to isto prošli i (pre)živeli
Skupština u rasejanju sve to ima i samim tim ima potrebu da deluje. Mi imamo iskrenu želju da da budemo uključeni u dešavanja, da učinimo nešto dobro i da zajedno sa studentima i građanima načinimo Srbiju demokratskom državom, gde se vladavina prava podrazumeva, jer koliko god malo ili puno uradili, važno je da nismo ostali nemi na ono što se dešava. Čini mi se da je formiranje Skupštine po sebi plemenito, jer se odvija u vrlo važnom istorijskom kontekstu, i zato što je Skupština stala na ispravnu stranu u tom istorijskom kontekstu.
Od devedesetih godina mnogo je bilo talasa odlazaka iz Srbije. Stvarao se utisak da one koji su otišli više nije briga šta se u zemlji dešava ali i da Srbiju nije mnogo briga za ljude u rasejanju. Da li su protesti na paradoksalan način učinili da se te prekinute veze ponovo obnove?
Možda je ovaj prethodan odgovor odgovor i na ovo pitanje.
*Bojana Brajkov rođena je u Vršcu. Diplomirala na odeljenju za međunarodne odnose (međunarodna politika) Fakulteta političkih nauka u Beogradu. Paralelno je završila napredne dodiplomske studije Beogradske otvorene škole (DAUS). Nakon toga se bavila projektima u vezi sa zaštitom životne sredine, dubinskom ekologijom i vrednostima, ljudskim pravima, posebno pravima žena kroz Ekološko udruženje Avalon, čija je i dalje članica Upravnog odbora. Upisuje master studije filozofije na Univerzitetu u Goi, u Indiji 2019. godine, od kada tamo i živi. Nakon master studija, 2021. upisuje i doktorske studije iz filozofije na Školi sanskrita, filozofije i indijskih studija, na Univerzitetu u Goi, u Indiji, gde se bavi izučavanjem indijske filozofije i zapadne kontinentalne filozofije, pre svega fenomenologije u okviru teme njenog doktorskog rada pod radnim nazivom: „U potrazi za spoznajom kroz transcendentno: Između umetnosti i religije“ (“In search of Self-Realization Through Transcendence: In-between Art and Religion”). Zainteresovana je za različite potencijale javne filozofije i filozofske prakse, kao na primer, filozofije za decu (p4c), a školuje se i za filozofsku terapeutsku praksu, gde je završila uvodni online kurs/obuku, organizovanu od strane Asocijacije filozofskih praktičara Indije i Koledža Asam, Indija. Smatra da filozofija može da doprinese humanosti, celokupnom zdravlju i povezanosti pojedinaca i pojedinki u promišljanju, ljubavi i radosti.
