Blagoje Pantelić je hrišćanski teolog, urednik prvog srpskog bogoslovskog internet magazina Теологија.нет i urednik u izdavačkoj kući Biblos. Njegova bibliografija broji oko stotinu jedinica. Odlika javne reči ovog poznavaoca učenja o Bogu, britka je kritika dešavanja unutar SPC. U tom tonu Pantelić za Radar govori o stavu Crkve i samog patrijarha Porfirija prema studentskim blokadama, kao i prema državnoj vlasti. On osvetljava i razne devijacije crkvenog vrha, poput slepe poslušnosti onom kome se treba povinovati, zarad konkretne dobiti ili čuvanja pozicije.
Svojim nedavnim odgovorom na pismo podrške patrijarha Pavla iz 1996, studenti su pokazali da očekuju jasan stav vrha SPC o aktuelnim protestima. Zašto on izostaje, već je Crkva samo „duboko zabrinuta“ dešavanjima, kako je patrijarh Porfirije besedio u Sabornoj crkvi krajem decembra?
Taj njihov, doista genijalni gest nisam razumeo tako da oni očekuju podršku crkvenog vrha, tj. patrijarha Porfirija. Naprotiv. Oni su napisali pismo patrijarhu koji je mrtav već 15 godina, a ne čoveku koji trenutno obavlja tu funkciju. Tako su potonjem, po mom sudu, stavili do znanja da od njega nemaju nikakva očekivanja. S druge strane, mislim da patrijarh jeste „duboko zabrinut“, ali zato što se režim, koji njega lično podržava i koji on lično podržava, ozbiljno urušava.
Mislim da patrijarh jeste „duboko zabrinut“, ali zato što se režim, koji njega lično podržava i koji on lično podržava, ozbiljno urušava
On je u toj besedi izneo nekoliko alanfordovskih poruka, poput „bolje da se ne svađamo nego da se svađamo“, i slične, ali i jednu veoma opasnu tezu, koju je kasnije ponavljao, i čak je ubacio i u Božićnu poslanicu. A to je da su drogirani batinaši, lokalni dileri, korumpirani partijski funkcioneri, i studenti, srednjoškolci, njihovi profesori, umetnici i drugi koji mirno traže istinu i pravdu zapravo braća koja treba da se izmire. Oni nisu braća. I ne znam kako je on zamislio dijalog koji bi vodio pomirenju studenata i onih koji ih gaze na ulici.
Zar to ne sugeriše Novi zavet?
Nipošto. Navedena tvrdnja patrijarha nije samo izlizano opšte mesto, nego je u ovoj konkretnoj situaciji i nešto što je duboko antijevanđeljsko. Po njemu ispada da su ulični razbojnici iz priče o dobrom Samarićaninu naši bližnji. Podele nisu uvek loše. Novozavetna etika čak insistira na podelama, između svetlosti i tame, Boga i mamona, recimo. Apostol Pavle, na kome je patrijarh čak doktorirao, bio je kategoričan: „Šta ima pravednost sa bezakonjem ili kakvu zajednicu ima svetlost s tamom?!“. Kako mogu biti braća nepokajani dželat i nevina žrtva? Nikako! Moramo da se delimo! Na one koji su na strani pravde, istine, nenasilja i one koji su na strani nepravde, laži i nasilja. Danas je i pred patrijarhom i pred svima nama nikad lakši izbor, jer je očigledno šta je dobro a šta zlo, odnosno, ko je dobar a ko zao.
Apostol Pavle, na kome je patrijarh čak doktorirao, bio je kategoričan: „Šta ima pravednost sa bezakonjem ili kakvu zajednicu ima svetlost s tamom?!“. Kako mogu biti braća nepokajani dželat i nevina žrtva? Nikako!
Da li bi njegova podrška studentima bio „politički“ čin, što se od Crkve navodno ne očekuje?
Zapravo, bio bi moralni čin. A taj moralni čin bi, naravno, imao i političke posledice.
Šta se sve izdešavalo na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu vezano za priključenje bojkotu?
PBF je poslednji fakultet Univerziteta u Beogradu koji se priključio blokadi, budući da je uprava vršila pritiske na studente, preteći da će im biti oduzeti blagoslovi za studiranje, što bi značilo da će odmah biti izbačeni s fakulteta. U želji da to prikriju, oni koji su pretili dozvolili su organizovanje plenuma i tada je izglasana blokada, nakon čega je patrijarhov nekadašnji asistent na fakultetu zaključao zgradu PBF-a. Dakle, tamo nema klasične blokade, niti plenum donosi samostalne odluke, već kontrolisane, ali fakultet ne radi i to je u ovom trenutku najvažnije.
Čime su studenti PBF uslovljeni, osim blagoslovom?
Rekao bih pre da su moralno dezorijentisani, ali i da nisu za to krivi. Prirodno je da se studenti ugledaju na svoje profesore. A profesori na tom fakultetu već niz godina sistematski urušavaju akademsko dostojanstvo i ugled te ustanove. Stigmatizuju i proganjaju svoje kolege i prijatelje. Otpuštaju ih samo zato što se ne sviđaju nekim ljudima iz tzv. crkvenog vrha. Iz toga studenti mogu da zaključe da se slepa poslušnost isplati, da pred crkvenim moćnikom treba povijati glavu, da istina nije nikome potrebna, da je hrišćanski moral smetnja za napredovanje u Crkvi i na PBF-u… Veoma mi je žao zbog toga, ali imam razumevanja za njihov strah, neke pogrešne poteze i slično. Naprosto imaju loše uzore. Zamislite, od preko 4.000 profesora Univerziteta, sa tog fakulteta su podršku studentima potpisala samo dvojica, od kojih je jedan u penziji.
Profesori na PBF već niz godina sistematski urušavaju akademsko dostojanstvo i ugled te ustanove. Stigmatizuju i proganjaju svoje kolege i prijatelje. Otpuštaju ih samo zato što se ne sviđaju nekim ljudima iz tzv. crkvenog vrha
Otkud takvo jedinstvo u Crkvi, nakon decenijske podele na klanove?
Na Saboru, otkad je Porfirije postao patrijarh, vlada oportuna apatija. Episkopi se skupe u Hramu, odsede tu nekoliko dana i jedva čekaju da se vrate svojim kućama. Koliko znam, tek nekoliko episkopa se odupire tome da se Sabor ne pretvori u višednevno klimanje glavom i dizanje ruke. Nažalost, oni nisu dovoljno moćni da utiču na donošenje odluka.
Na Saboru, otkad je Porfirije postao patrijarh, vlada oportuna apatija. Episkopi se skupe u Hramu, odsede tu nekoliko dana i jedva čekaju da se vrate svojim kućama
Izvan Sabora, episkopi se ipak pre svega dele po pitanju podrške predsedniku Vučiću. Postoje, kako se meni čini, dve skupine arhijereja koje pak imaju po dve grupe pristalica. Na jednoj strani su oni koji podržavaju Vučića, ali ga jedni podržavaju otvoreno, posebno aktuelni patrijarh i episkop bački Irinej, dok ga drugi podržavaju netransparentno. Na drugoj strani su oni koji se kritički odnose prema ovom režimu. Posebno, naravno, treba pomenuti vladiku Grigorija, koji nikada nije krio svoj izrazito negativan stav prema naprednjacima. Vladika Maksim je takođe na toj liniji, kao i još mnogi drugi episkopi, koji dele njihove stavove, ali smatraju da ne treba ulaziti u otvoreni sukob s režimom, pa se suzdržavaju od javne kritike. Dakle, imamo i na jednoj i na drugoj strani one koji javno i one koji tajno podržavaju ili napadaju predsednika Vučića. Statistički gledano, ipak je mnogo, mnogo više sveštenika, monaha, vernika koji podržavaju studente, tako da se stav samog vrha Crkve ne može tumačiti kao podrška SPC Vučićevom režimu.
Sme li patrijarh da se suprotstavi predsedniku Vučiću, i obrnuto? Smeju li episkopi da se suprotstave patrijarhu Porfiriju? Ko bi tu šta izgubio?
Vučić je proračunata kukavica. Ne verujem da bi u ovom trenutku rado ušao u sukob sa bilo kim ko ima ikakav uticaj u društvu. Za patrijarha ne znam. Na kraju krajeva, oni su, da upotrebim patrijarhov termin, braća, pa ne vidim zašto bi uopšte ulazili u sukob. Što se episkopa tiče, moj utisak je da velika većina (ne svi!) ne sme da se suprotstavi patrijarhu. SPC je feudalno uređena institucija, tako da bi oni koji se suprotstave prvom među jednakima lako mogli da izgube mitre.
Čemu vladike Maksim i Grigorije duguju svoju nezavisnost da kažu ono što misle?
Svom duhovnom ocu, episkopu Atanasiju, koji je bio, da tako kažem, buntovnik poput nekih starozavetnih proroka. Njih dvojica se po karakteru i mnogo čemu drugom razlikuju od njega. Ali ono po čemu su slični je lična hrabrost, lojalnost svojoj Crkvi i stav da se neki kompromisi, posebno sa savešću, nikada ne prave.
Šta patrijarh poručuje time što živi u vili na Dedinju, a ne u Pećkoj patrijaršiji, bar povremeno? Kakve sve pozitivne posledice bi moglo da donese njegovo stolovanje u Peći, i zašto se onda patrijarh malo ne žrtvuje?
Što se žrtvovanja tiče, ne bih da budem licemer, i ja da moram da biram između života u enklavi i života u dedinjskoj vili, izabrao bih vilu. Poruka je, čini mi se, jasna: „To je istorijsko sedište i ništa više od toga, zato ću jednom-dva puta godišnje služiti tamo i od mene dosta.“
Mnogi smatraju da nije loša ideja da sedište patrijarha bude u Metohiji, a da administracija i ostalo i dalje budu u Beogradu. Patrijarh bi goste primao u Pećkoj patrijaršiji. Pa bi, recimo, mogao da pozove papu da poseti Srbiju i da ga primi u Peći. I jedan i drugi smatraju da je Kosovo i Metohija autonomna pokrajina u sastavu Srbije, jer Vatikan nije priznao državnost Kosova. Shodno tome, ne postoje formalne prepreke za zapravo odličan diplomatski potez patrijarha.
Stiče se utisak da je za SPC važniji biznis od diplomatije, i da je Crkva ozbiljna poslovna firma?
To nije tačno. SPC nije ozbiljna firma. Kamo te lepe sreće da jeste! Da se zna neki red, da se ne dozvoli pojedincima da se enormno bogate zloupotrebom službenog položaja. A da se prihodi koriste za crkvenu misiju i pomoć ugroženim grupama. Ne vidim problem u tome da unutar SPC postoje i neka preduzeća koja donose profit. Ona i postoje, samo posluju tako što organizacijski ignorišu činjenicu da smo u 21. veku. Problem je i to što se profit ne koristi na valjani način. Pomoći onima koji su bolesni, obespravljeni, gladni, bez krova nad glavom.., treba da nam bude imperativ, ali, nažalost, najčešće nije. Dakle, nije problem u ostvarivanju profita, nego u njegovoj redistribuciji.
Takođe, veliki problem o kome se nikada ne govori je odnos SPC, tačnije, nekih eparhija i crkvenih opština prema zaposlenima. Mnogi su neprijavljeni, izloženi mobingu, rade u lošim uslovima i za sramotno malo novca koji se isplaćuje u kešu. Pazite to licemerje, propovedate ljubav i žrtvovanje za bližnje, a eksploatišete ljude kao najgori robovlasnici!
Mnogi zaposleni su neprijavljeni, izloženi mobingu, rade u lošim uslovima i za sramotno malo novca koji se isplaćuje u kešu. Pazite to licemerje, propovedate ljubav i žrtvovanje za bližnje, a eksploatišete ljude kao najgori robovlasnici!
Zašto Crkva sama ne finansira svoje narodne kuhinje, već se za njih traže donacije vernika?
Valjda zato što eparhije koje imaju narodne kuhinje, a njih je nedopustivo malo u SPC, nisu u stanju da ih same finansiraju, uključujući i one na KiM. Inače, ne vidim ništa loše u tome da se bogatiji vernici i uspešnije kompanije motivišu da budu socijalno odgovorniji, i daju svoj doprinos jednom tako plemenitom poduhvatu.
Koji je motiv SPC za izgradnju tolikog broja hramova, čini se, bez stvarne potrebe u broju aktivnih vernika?
Nekada su se crkve gradile i da bi se pokazala moć države koja je sebe smatrala hrišćanskom. Danas to, čini mi se, više nije slučaj. Možda samo u Rusiji, gde je nedavno sagrađen ogroman hram u jednoj vojnoj bazi. Patrijarh je nedavno izjavio da nam u Beogradu treba još sto hramova. Kada sam video tu izjavu pomislio sam da je i njega zakačila investitorska groznica. Beogradske crkve doista nisu prazne, ali ni toliko pune da bi bilo potrebno skoro duplirati broj hramova, pa plan patrijarha smatram bahaćenjem.
Vlada li i u Crkvi kult ličnosti, kao i u državi? I gde je tu Hristos, onda?
Mislim da je zavladao. Hristos je tu, gleda nas i čeka da se pokajemo i budemo bolji.
Vratimo se patrijarhu: gde je nestao onaj „Europejac“, ekumenista, sabirač različitih mišljenja, kakav je bio kao mitropolit zagrebačko-ljubljanski? Da li bi se takav onako skandalozno izrazio o ženama – „bednicama i jadnicama“, adresirajući najverovatnije Brankicu Janković, poverenicu za ravnopravnost?
Eno ga sedi na tronu Svetog Save. Mnogi misle, pa eto i vi, da se on radikalno promenio nakon što je postao patrijarh. Ne delim to mišljenje. Nije se on mnogo promenio, samo je sada izloženiji i poraslo mu je samopouzdanje. Ne može čovek u tim godinama radikalno da se promeni. Ne treba zaboraviti ni da je on, dok je bio mitropolit u Zagrebu, tamo podržavao alternativu, a ovde mejnstrim. Tamo je odlazio na Festival alternative i ljevice (Fališ) u Šibeniku, a ovde je istovremeno podržavao Vučića, osveštavao crkvu Tomi Nikoliću i tome slično. Patrijarh je, to mu se mora priznati, socijalno preinteligentan, tj. ume da igra igru. Međutim, sada je u problemu jer mu je manevarski prostor sužen, previše je izložen i neke stvari su došle na naplatu.
Kako to da je njegovo bivše radno mesto upražnjeno od 2021, kada je on postao patrijarh?
To je jako čudno, posebno kada se uzme u obzir činjenica da je od tada hirotonisao desetak ili petnaest novih episkopa. Dakle, kadrova ima… Ne znam zašto dve godine u Zagrebu nije postavljen novi mitropolit, a onda 2023. privremeno postavljen episkop koji stoluje na drugom kraju sveta, u Buenos Ajresu.
Ne znam zašto patrijarhu ne odgovara da tamo dođe novi mitropolit. Bilo kako bilo, smatram da je krajnje vreme da Sabor reaguje i da izabere novog arhijereja, sviđalo se to nekome ili ne. Izuzetno je važno, pre svega zbog naše zajednice u Hrvatskoj, da SPC tamo ima sposobnog i odgovornog čoveka koji razume čitavu situaciju. Porfirije je bio dobar mitropolit i zaista mi nije jasno zašto sa pozicije patrijarha ugrožava normalno funkcionisanje svoje nekadašnje mitropolije.
Govorilo se za njega da je glasnogovornik teza vladike Irineja Bulovića. Ako je tako, da li je na najvišoj funkciji uspeo da se otrgne od njegovog uticaja? I to tako što je našao novog „mentora“?
Ne znam koje teze konkretno imate u vidu. On je njegovo duhovno čedo. Irinej ga je formirao. Do 2014. mu je bio i nadređeni. Iako su oni ljudi različitog senzibiliteta, imaju neke sličnosti. Recimo, i jedan i drugi su autoritarni tipovi, doduše, stil im se donekle razlikuje. Nemaju saradnike u pravom smislu te reči, nego uplašene podanike koji su im u potpunosti podređeni. O svemu oni odlučuju. Pokušavaju da sve stave pod svoju kontrolu.
Često se može čuti od ljudi koji ih poznaju – lično nisam jedan od njih – da je u njihovom odnosu Irinej dominantan, pa sledstveno tome da on zapravo iz senke upravlja SPC. Ne znam kakav je njihov lični odnos danas. Ali je očigledno da Crkvom suvereno vlada patrijarh. Uticaj episkopa bačkog je, po mom mišljenju, gotovo beznačajan. Njemu je, koliko vidim, ustupljen samo PBF, tamo se zaista pita. A oko ostalih stvari u Crkvi se pita onoliko koliko mu to patrijarh dozvoli. Inače, mislim da patrijarhu ta priča o „svemoćnom Irineju“ odgovara, jer za neke „nepopularne“ postupke može i njega da okrivi, ne mora da u potpunosti preuzima odgovornost. Što se novog mentora tiče, ako ste imali u vidu Vučića, mislim da mu on nije mentor, već saborac koji mu je pomogao i da dođe na to mesto.
Možete li da ga zamislite kao „preletača“?
Vučića ili Porfirija?
Porfirija.
Ne moram da zamišljam.
