U opusu genijalnog Francuza Remona Kenoa – koji je sunarodnicima pokazao šta sve može jezik kojim se veoma ponose – postoji i šaljivo didaktična pesma, spevana pod najočiglednijim mogućim naslovom „Kako se piše pesma“. Počinje i završava se sledećim stihovima: „Uzmite dve-tri reči bez sjaja/ obarite ih kao jaja… Zar se tako lako piše? Ma, zaboga!“ Legitimno je shvatiti tu Kenoovu razigranost kao poziv ljudima da se late pera, da se ne boje poezije ako već imaju šta da kažu, jer je u konačnici uvek bolje pisati nego ne pisati. Međutim, granica doslovnog i suviše doslovnog shvatanja u književnosti ume da bude maglovita, i čini se da je neko u Beogradu čitajući Kenoa zaključio da je poezija tako banalna pojava da na nju ne treba ni obraćati pažnju; i stoga je rešio da spomenike pesnicima na Kalemegdanu zakloni.
Poruke između suvenira
Većina posetilaca na Kalemegdan stiže iz Knez Mihailove ulice, i stupa na stazu koja vodi ka Spomeniku zahvalnosti Francuskoj. Zato je to šetalište dobro mesto da poručimo nešto što nam je važno, ako imamo šta da kažemo, naravno, i zato smo baš na tom potezu, u veoma različitim epohama, od kraja 19. do početka 21. veka, podizali biste umetnicima. Ta je po(r)uka namenjena i nama samima i našim gostima, pa su, recimo, i u petak, 30. maja, i Srbi i turisti – koji su po lepom danu na Kalemegdan stizali u parovima, grupama i hordama – odmah mogli da se podsete ili da saznaju kako smo kulturan svet, da umemo i da pišemo i da komponujemo i da slikamo… Ako se baš potrude.
Mogli su, recimo, da vide bistu Stevana Stojanovića Mokranjca, delo Rista Stijovića iz 1964. Važan je Mokranjac, važan je i Stijović, i da bi čovek video taj dupli umetnički program, u kome veliki vajar odaje počast velikom kompozitoru, trebalo je samo da zađe iza štanda sa suvenirima, o čijoj ponudi ćemo docnije. Samo malo hoda, i stižemo do Radoja Domanovića. Izvajao ga je Nebojša Mitrić 1973. Sada pisac gleda u montažno prodajno mesto, rad nepoznatog autora iz 2025. Da satiričar barem ima pogled na robu koja se nudi, taj bi aranžman nekako i prošao, jer bismo mogli da tvrdimo da je sve to ironična umetnička instalacija, ali namenili smo mu da gleda u zidove tih pokretnih trafika.
Aleksa Šantić je prošao bolje – rad Aleksandra Zarina iz 1968. smešten je preko puta, pa pesnik može da gleda kolege umetnike „kroz suzu što lije“, koja mu verovatno manje ometa vid nego naš svež doprinos kalemegdanskom pejzažu. Vojislav Ilić je nekada pevao o tamnovanju Rige od Fere u Kuli Nebojša, nedaleko od Kalemegdana. Sada bi pevao o sopstvenom, kada bi samo bista Jovana Pešića iz 1903. mogla da kaže šta misli o onome čime smo je okružili. Što se tiče Đure Daničića – nastalog u rukama Petra Ubavkića 1891 – tako je vešto sakriven da nema drugog objašnjenja do da nam je filološkim radom nešto skrivio. Đura Jakšić sve to ne može više da gleda, „sve je prošlo što mu se mililo“, pa i Ubavkićev omaž iz 1896. sada skreće pogled u stranu.
Privremeni tržni centar
Čitalac se, pogotovo ako nije Beograđanin, odavno pita šta smo to mi glavnograđani ovako mudri smislili. Moglo bi da se kaže da smo smislili, ali ne baš i osmislili „Beogradske dane porodice“, i unutar njih „Beogradski manifest“, pa u sklopu tog festivala na Kalemegdan turili sve za šta je negde u gradskoj kući zaključeno da bi prolazniku moglo da bude zanimljivo, ali to bi bio samo deo odgovora.
Da tekst ne bi ispao nekakva kulturološka jeremijada, reći ćemo odmah da u takvim zamislima načelno nema ničeg lošeg. Ne samo da nije loše, već je i dobro što su organizatori u sav taj haos nekako uklopili i turističku promociju Brusa, Vlasotinca, Doljevca, Knjaževca i drugih krajeva Srbije zanemarenih kao da su kalemegdanski pesnici. Mogli su, doduše, tu ponudu da smeste u neke druge objekte a ne u bele šatore koji deluju kao da su nabavljeni tamo gde i stambena infrastruktura „Ćacilenda“, ali nećemo zakerati.
Mogli su, doduše, tu ponudu da smeste u neke druge objekte, a ne u bele šatore koji deluju kao da su nabavljeni tamo gde i stambena infrastruktura „Ćacilenda“, ali nećemo zakerati
Sve je, naravno, sasvim u redu i sa idejom da grad ima zgodu, pa i niz zgoda na kojima će sitne zanatlije pokazati kakav nakit kuju, kakve lutke heklaju, kako dekorišu domove. I može taj „hepening“ da se smesti i na Kalemegdan, nije ni to problem. Ali ako će Kalemegdan već privremeno da bude tržni centar, valja podsetiti da ni u tržnim centrima nije svaka radnja kraj ulaznih vrata. Uz izvinjenje zbog banalne opaske, Kalemegdan je velik, i nismo morali da Lazu Kostića i Jovana Dučića zarobimo štandovima.
Ili možda jesmo? „Beogradski manifest“ je u petak u pet otvoren nastupom Policijskog orkestra. Prva je na repertoaru bila državna himna. Mogli bismo ostaviti Domanoviću da kaže koju reč o simbolici toga što na svetkovini baš policija himnu svira, ali rekosmo da nećemo zakerati gde ne mora. Potom je „plavi orkestar“ izveo uvertiru Bizeove Karmen. Može. Uvek je lepo čuti je, i fino je to zvučalo. Ali postoji numera koja u tom kontekstu nikako ne može da zvuči dobro, i naravno da je već treća na meniju – muzička tema iz Otpisanih. Najpoznatija filmska muzika Jugoslavije u takvom okruženju nije naravno ni omaž antifašizmu ni omaž kulturi te zemlje, već je samo roba.
Samo je roba, jer se – da otkrijemo najzad i to – baš na štandovima koji su sakrili većinu pomenutih umetnika nalazi najgore zamislivo smeće od suvenira. Čarape sa Titovim likom? Može, evo ih odmah pored čarapa sa Dragoljubom Mihailovićem. I onih sa Karađorđem. I onih sa Putinom. I onih sa Trampom, u dve varijante – na jednom paru američki predsednik deluje državnički muževno, na drugom se dere, crven u licu. Crna četnička zastava ili jugoslovenska trobojka sa petokrakom? O istom trošku, na istom štandu.
Baš na tezgama, koji su sakrili većinu umetnika, nalazi se najgore zamislivo smeće od suvenira. Čarape se Titovim likom? Može, evo ih odmah pored čarapa sa Dragoljubom Mihailovićem. I onih sa Karađorđem. I onih sa Putinom. I onih sa Trampom, u dve varijante
Ako stranca ne interesuje naša istorijska egzotika, čemu se nadamo, imamo u samaru ponudu i za njega – falš dresove Kilijana Mbapea, Kristijana Ronalda, Lamina Jamala, svetskih fudbalera koji su onoliko poznati koliko nikakve veze sa Beogradom i Srbijom nemaju. To što su kalemegdanski štandovi nudili u petak, mogli bismo da nazovemo postmodernističkim haosom koji u sebe usisava okolinu, vrtlogom u kome je sve u rasponu od Otpisanih do u istoriju fudbala zapisanih lišeno bilo kakve vrednosti osim tržišne.
To dakako važi i za biste umetnika. Ali nam tek onda nije jasno zašto smo ih sakrili.
