Rak-rana srpskog urbanizma, a posebno prestoničkog, u kom investitori kroje kapu budućem izgledu i svrsi grada, otvoriće se uz izliv krvi i gnoja usvajanjem Nacrta izmena i dopuna Prostornog plana područja posebne namene uređenja dela priobalja grada Beograda – priobalje reke Save za projekat „Beograd na vodi“, upozoravaju stručnjaci. Jer suština tog dokumenta rogobatna je baš kao i njegov naziv, preteći da u potpunosti uništi identitet prestonice, koja pruža najviše mogućnosti za koruptivne radnje, omiljene vlastima.
Toga je svestan veliki deo javnosti, pa je nakon nedavno završenog javnog uvida u dati nacrt, stiglo na hiljade primedbi, dok je Pokret Kreni-promeni Agenciji za prostorno planiranje i urbanizam podneo peticiju sa 34.804 potpisa, kojom građani traže očuvanje Beogradskog sajma, i proglašenje za kulturno dobro u celosti. U suprotnom, jedina zaštićena Hala 1 biće pridavljena zgradurinama od 4.319 (deluks) stanova, sa svega 12 posto zelenila.
Alava vlast
Međutim, neće jedino Sajam biti žrtva alavosti režima. Najkontroverzniji projekat donosi i mnoge druge urbanističke potrese, na prostoru maltene duplo većem od prethodno projektovanog. Tih novih 344, 68 hektara (od prvobitnih 177), zahvatiće potez od Karađorđeve ulice do Terazija, koridor Topčiderske reke, Šećeranu, prostor bivšeg skladišta NIS-a kod Ade Ciganlije, samu Adu, dobar deo leve savske obale, kao i Mostarsku petlju sa Železničkom stanicom Prokop.
Sve to omogućeno je faktom da generalni urbanistički plan Beograda nije donet od 2003, pa se prestonica gradi po planovima nižeg ranga, usput tumbajući niz zakona. Čitavom tom cirkusu kumovalo je proglašenje projekta „Beograd na vodi“ projektom od nacionalnog značaja za Republiku Srbiju (ili onog koji sebe smatra državom).
„Primenom PPPPN-a na planiranje nacionalnog stadiona, Ekspo kompleksa, novog sajamskog prostora, tematskog parka, tržnih centara, hotela, poslovnih i prostora za luksuzno stanovanje, ukinuto je urbanističko planiranje. Zamenio ga je političko-administrativni mehanizam preraspodele prostornih resursa u korist investitorskih i političkih interesa. Planiranje je tako pretvoreno u instrument centralizacije moći, dok se javni interes koristi kao paravan za akumulaciju privatnog profita“, kažu u Ministarstvu prostora.
Vlasti nameravaju da naprave niz novih parkova, pa i Terazijsku terasu 2, koja će se od hotela Moskva spuštati sve do bivše glavne autobuske stanice. Nazvan „zelenim koridorom“, taj park će zapravo biti betonski kanjon
Pod tom krinkom, vlasti nameravaju da naprave niz novih parkova, pa i Terazijsku terasu 2, koja će se od hotela Moskva spuštati sve do bivše glavne autobuske stanice. Nazvan „zelenim koridorom“, taj park će zapravo biti betonski kanjon, omeđen kaskadnim stambeno-poslovnim objektima koji dobrano zadiru u površinu zelenila.
„Ovo smatramo uzurpacijom zaštićene celine Terazija, jer se planom od parka bespravno oduzima preko 20 ari, i pretvara u građevinsko zemljište“, apeluju stanari Reljine 4. Time će biti poništena Odluka (Vlade Srbije) o utvrđivanju Terazija za prostornu kulturno-istorijsku celinu, iz 2020, kao i Zakon o kulturnim dobrima.
Izgradnjom nove zgrade u samom parku, koja se skriva manipulacijom brojkama u PPPPN-u, prekida se strujanje vazduha iz Savske doline, i pojačava efekat toplotnog ostrva, radikalno ugrožavajući zdravlje i kvalitet života građana tog poteza. Svima nama, ali i turistima, ukida se u svetu jedinstvena vizura, tj. mogućnost da se iz centra grada sagleda horizont.
Otimanje javnog zemljišta
Privatizacija Terazijske padine, sada spuštene do ulice Gavrila Principa, podrazumeva rušenje dela objekata čiji će se stanari o našem trošku preseliti neznano gde. Izgradnjom novih 30.000 stambeno-poslovnih kvadrata, umreće san mnogih generacija arhitekata, koje od 1901. teže da taj potez očuvaju kao globalno unikatan. Uz to sledi i vlasnička papazjanija, na koju ukazuju stručnjaci.
„Zemljište obuhvaćeno ovim segmentom PPPPN-a, delom je u javnoj svojini, delom u privatnoj, a delom nije poznat svojinski status. S obzirom na to da će kompanija Eagle Hills Waterfront, kao većinski vlasnik kompanije Beograd na vodi d.o.o, biti investitor u taj ‘zeleni koridor’, lako može da se desi da zemljište Republike Srbije na prostoru budućih parkova pređe u vlasništvo ove kompanije, nastavljajući trend prisutan na potezu Beogradskog sajma i obližnjeg kompleksa Jugopetrola. Odnosno, i ono će biti privatizovano“, objašnjavaju u Ministarstvu prostora.
Jer, što bi Eagle Hills investirao u zelene površine, ako nema ličnog interesa, što mu plan o kome pričamo i dozvoljava. „A onda ostaje pitanje – za koga će biti ti parkovi i ko će imati pravo da ih koristi ako su privatni? I da li će to biti parkovi, ili zelene površine u funkciji tih novih stambeno-poslovnih objekata“, dilema je koju novi PPPPN nameće.
„Pored toga što je predloženi plan u direktnoj suprotnosti sa merama zaštite prostorne kulturno-istorijske celine Terazije, on je ujedno i sredstvo za privatizaciju javnog zemljišta, kako bi privilegovani pojedinci na njemu ostvarili svoj lični profit“, dodaju u Ministarstvu prostora.
Obaška, arhitektonsko rešenje tog poteza je nelegitimno, s obzirom na to da nije učestvovalo ni na jednom zakonom propisanom arhitektonsko-urbanističkom konkursu. Takođe, ni protokol izrade Studije uticaja (projekta) na kulturno nasleđe nije ispoštovan. Ali, kada je tako nešto smetalo vlastima da sprovedu svoje ideje, ma kako se kosile sa pravom i zdravim razumom?
Što se Sajma tiče, i njemu je odzvonilo po pitanju javne namene, ali i zelenila, već ugroženog do mere da se u tom pojasu beleži više od 50 tropskih noći godišnje, što je gore i grđe no u centru prestonice. „Plan umesto da traži rešenja koja bi mogla da daju odgovore na postojeće mikroklimatske izazove, on podstiče dodatnu izgradnju visokog intenziteta na ekološki devastiranom području. Time se dugoročno povećava rizik po zdravlje stanovnika i zanemaruje javni interes“, kažu u Ministarstvu prostora.
Tako tih bednih 12 posto zelenila od ukupne mase betona, mahom neće biti vezano za tlo, već će ukrašavati krovove garaža, što ima daleko manje potencijala za ublažavanje ekstremnih klimatskih uslova od sadnje drveća (i njihove seče, naravno).
„Ubijanje“ Ade Ciganlije
Plansko rešenje obuhvata i Predeo izuzetnih odlika Ada Ciganlija, na kom je planirana izgradnja marine, i to na zemljištu trenutno definisanom kao javna zelena površina. Ovim, ali i planom da se na obližnjoj lokaciji Ada Safari, naprave zoološki vrt i zabavni centar, stvara se novi pritisak na ekosistem i karakter Ade, dok predložene intervencije vode u pravcu komercijalizacije tog prostora, navode naši sagovornici.
I tu vlasti idu na (megalomansko) sve ili ništa, bez pokušaja da se nađu realistična, kompromisna i održiva rešenja, koja bi mogla da usklade urbani razvoj grada, i zaštitu javnog interesa i životne sredine. „Ovakav pristup predstavlja ozbiljno zanemarivanje zakonskih obaveza i stručnih standarda strateške procene, kojim nam se nameće unapred određena vizija progresa. Time se strateška procena svodi na puko proceduralno opravdanje već donetih odluka“, navode u Ministarstvu prostora.
Odzvonilo je i Sajmu, ali i njegovom zelenilu, već ugroženom do mere da se u tom pojasu beleži više od 50 tropskih noći godišnje, što je gore nego u centru prestonice
Betonizacija dela obale kod Starog sajmišta (malo uzvodno od očerupanog Starog savskog mosta) potvrđuje da ovde vlasti prvo ruše i grade, a onda za to nalaze (ili ne) utemeljenje u zakonu. Pa iako niko to ne može da potvrdi, zbog netransparentnosti planova, ovde se izgleda ozbiljno sprema za priključenje Bloka 17 Beogradu na vodi, što stoji i u Nacrtu koji još nije usvojen. Tek nam se po ovoj stavci ne piše dobro.
Naime, prema rešenju Ministarstva zdravlja iz 2014, predmetna lokacija se nalazi u drugoj (užoj) zoni sanitarne zaštite beogradskog vodoizvorišta, gde prema zakonskoj regulativi izgradnja novih stambenih naselja nije dozvoljena. Isto se kaže i u tekstualnom delu Plana generalne regulacije Beograda. Međutim, grafički prilozi plana nisu usklađeni sa normativima, pa je predmetna lokacija pogrešno prikazana kao zona stanovanja u novim kompleksima.
„Stanovnici Novog Beograda, organizovani kroz nekoliko građanskih inicijativa – Za Naš Kej, Blok je naš, Zajednička Akcija Blok 70/70a, kao i zborova, podneli su primedbu na Izmene i dopune PPPPN-a za Beograd na vodi, sa predlogom za formiranje Linijskog parka kojim bi se povezali savski i bežanijski blokovi sa kejom na Ušću“, ističu u Ministarstvu prostora, pozdravljajući navedeni predlog. Jer njime se em štiti vodoizvorište, em premošćuje deo priobalja sa nanizanim šljunkarama, betonskim bazama i sličnim pogonima. A kako je to zemljište većinski u javnom vlasništvu, ovaj se predlog čini još racionalnijim i jednostavnijim za sprovođenje.
Betonizacija dela obale kod Starog sajmišta potvrđuje da ovde vlasti prvo ruše i grade, a onda za to pokušavaju da nađu utemeljenje u zakonu
Ali, predloženi Nacrt hrli u suprotnom pravcu, direktno kršeći propisane mere zaštite, što mu (donekle) dopušta Ekspertiza o mogućnostima izgradnje na levoj obali Save, koju je izradio (privatizovani) Institut Jaroslav Černi. Pa iako Černi konstatuje, kao i Urbanistički zavod u svom izveštaju o Strateškoj proceni, da je ovo područje rizično za novu izgradnju, provlače se i uslovi pod kojima bi ovo bilo teoretski moguće.
Tu teoretsku šansu, režim će sasvim izvesno iskoristiti, ne bi li Beograd na vodi dobio ogledalo na suprotnoj obali. Jer, šteta bi bila da se takva lepota ne preslikava, kako se valjda računa (dok se novac gura u džepove).
Krakovi otimača prestonice
Prema namerama vlasti, oličenim u datom PPPN-u, u ekstenziranom Woterfrontu biće i različitih krakova Linijskog parka, prvobitno planiranog na trasi eliminisane železničke pruge od Beton hale do Pančevačkog mosta. Njegova izgradnja, kao i proširenje do Starog železničkog mosta, moglo bi razveseliti naivne. One koji ne znaju da taj potez takođe čeka ubrzana investitorska urbanizacija, skrivena pričom o zelenilu.
Šta sve može da prati pešačku stazu uz Topčidersku reku, javnost ne može da pretpostavi, budući da nemamo pojma ni šta se već zida na dorćolskom delu Linijskog parka, zasad više sivom nego zelenom. Što nikakva sadnja neće moći da zabašuri.
Sve to skupa znači da „još nije došlo vreme da oni koji su se nakrali i naotimali, počnu da uživaju u plodovima svoga ‘truda’, i da puste druge da grade normalno funkcionalno društvo“, kako bi rekao Momčilo Mrdaković, arhitekta i reditelj, ali i jedan od ugroženih komšija buduće Terazijske terase 2. A kad to vreme dođe, biće prekasno, Beograd će postati privatni Betongrad.
