Pre samo dva meseca, u pomalo nezvaničnoj poseti Beogradu (došao je po pozivu Zeleno-levog fronta, ali Aleksandar Šapić nije želeo išta da ima sa time) gradonačelnik Budimpešte Gergelj Koračonj govorio je o negativnom uticaju Beograda na vodi, duboko zabrinut zbog sličnog projekta koji se sprema u Budimpešti i kome pruža otpor jer „jedan evropski grad u 21. veku treba da služi zajednici, a ne interesu investitora“. Toliko sličnog, da je i investitor isti – emiratska kompanija Eagle Hills.
Ipak, u maniru koji toliko podseća na Vladu Srbije, ne samo što je u međuvremenu posao ugovoren do kraja već se mađarska vlada potrudila i da usput maksimalno iznervira sve kojima blagostanje investitora nije najpreča stvar u životu. Pa je tako organizovana konferencija na kojoj je predsedniku kompanije Muhamedu Alabaru (istom čoveku za koga Rojters tvrdi da je u savetničkoj ulozi uključen u plan pretvaranja zgrade Generalštaba u hotel) data prilika da govori da se ne radi o pukom ulaganju u nekretnine, već da čitav poduhvat predstavlja „svedočanstvo dubokog poštovanja i divljenja prema istorijskom značaju Mađarske, kulturnoj živahnosti i ambicijama njenog naroda za budućnost“.
U Beogradu je ta faza ulagivanja davno prošla. Najnovija vest da će Beograd na vodi nastaviti da se širi još uvek nije ni našla put do prorežimskih medija, za koje je i dalje upečatljivija Vučićeva najava da će za dve godine Luj Viton otvoriti butik, od vladine odluke da se u narednih deset meseci izradi izmena Prostornog plana Beograda na vodi kojom će se uvećati za 327 hektara – što je recimo četrdeset hektara više od površine čitave opštine Vračar. Očito još uvek nisu shvatili da su te dve stvari veoma povezane – Luj Viton se uvek otvara u glavnoj gradskoj ulici, a da bi se pozicionirao u Beograd na vodi potrebno je stvoriti novi centar grada.
Krenuli su redom po kamenima-međašima srpske kulture. Neko ima mapu Beograda, i ide tačku po tačku da uništava sve što je vredno za ovaj grad. Više nije reč o novcu, ne može se tretirati kao ulaganje i investiranje, izjavio je ostoričar umetnosti Marko Bogdanović
„Ono što sad znamo jeste da je, u obeleženim zonama na mapi, trenutno većina zemljišta u javnoj svojini, što izvesno nakon ovog plana neće biti. Privatizacija zemljišta isključivo koristi malom broju pojedinaca da se dodatno obogate, a u stvari dovodi do nepravedne raspodele resursa i ograničenog pristupa zemljištu. To dalje vodi u porast cena nekretnina – i u slučaju kupovine i u slučaju iznajmljivanja – što za posledicu ima socijalnu isključenost i povećanje ekonomske nejednakosti“, ocenila je urbanistkinja Iva Čukić iz Ministarstva prostora. I ukazala na dodatni problem – potpunu ekološku devastaciju koja se dogodila u do sada izgrađenom delu i koju po usvajanju novog plana možemo očekivati i uz deo obale kod Sajma, ali i na novobeogradskoj strani Save koja je takođe obuhvaćena izmenama. „Sada se praktično gradi veliki zid koji zaustavlja protok vazduha i hlađenje grada preko reke, a to ćemo osetiti svi, ne samo oni koji žive u Beogradu na vodi. Vrućine koje dolaze usled ovakve neplanske gradnje jesu vrućine od kojih ćemo kolabirati na ulici”, zaključila je Čukić.
A ne samo što je planom obuhvaćeno mahom zemljište u javnoj svojini, već i parcele i objekti (Sajam, Jugošped, Stara šećerana…) koji su pod zaštitom države.
„Trebalo bi da se obrate i objasne da li žele da zbrišu ceo grad sa lica zemlje ili da te objekte, na primer, pretvore u nešto. Da znamo na čemu smo. Šta je tačno plan, da se ukida zaštita, da se nasilno ruši, da se puca po ljudima? Ovo je već pitanje opstanka, ili mi, ili oni. I nije u pitanju samo Beograd na vodi, već i Generalštab i Sajam. Krenuli su redom po kamenima-međašima srpske kulture. Neko ima mapu Beograda, i ide tačku po tačku da uništava sve što je vredno za ovaj grad. Više nije reč o novcu, ne može se tretirati kao ulaganje i investiranje“, izjavio je istoričar umetnosti Marko Bogdanović.
Kakav god bio epilog političke krize u Beogradu, nijedna gradska vlast neće moći ne samo da zaustavi širenje Beograda na vodi, nego ni da učini plan makar trunku humanijim
A teško ga je i gledati i kao podilaženje najbogatijem delu stanovništva, kada se tobože
„luksuzno stanovanje“ nudi u naseljima koncipiranim na način koji je zabranjen u mnogim evropskim prestonicama – na šta je ukazao arhitekta Slobodan Maldini.
„U Holandiji i Danskoj ne možete da vidite stambena naselja tolike gustine naseljenosti i spratnosti kao što je u Beogradu na vodi. Mi smo nažalost preuzeli koncept iz Dubaija, odnosno slične koncepte sa Dalekog istoka koji su izopačeni u urbanističkom smislu jer nisu okrenuti ljudima već investitorima. Izgubili smo koncept kvalitetnog života i sad smo u pat-poziciji gde struka ne može mnogo toga da uradi, dok imamo utrkivanje investitora kako će što više da prekrše sve norme urbanizma i arhitekture i na taj način unište prestonicu u urbanističkom smislu“, izjavio je Maldini.
A država se dovija u zloupotrebi sopstvenih propisa, pa se i ovo širenje sprovodi u formi „Prostornog plana područja posebne namene“, koja bi po zakonu trebalo da se primenjuje kod recimo izgradnje hidrocentrala ili rudnika, ili kada je potrebna zaštita (dakle ne devastiranje) područja sa prirodnim, kulturno-istorijskim ili ambijentalnim vrednostima. Ipak, zakon dopušta njihovu primenu i za potrebe realizacije „projekata za koje Vlada utvrdi da su projekti od značaja za Republiku Srbiju“, a pošto je jednom utvrdila da je Beograd na vodi značajan, izgleda da ostaje značajan pa makar progutao površinu još neke gradske opštine.
Problem sa takvim prostornim planovima je što njima Vlada oduzima pravo Gradu da uređuje teritoriju koju obuhvata, što znači da kakav god bio epilog političke krize u Beogradu nijedna gradska vlast neće moći ne samo da zaustavi širenje Beograda na vodi, nego ni da učini plan makar trunku humanijim. A sada već govorimo o površini od ukupno 504 hektara, odnosno 469 ako izuzmemo rečnu površinu – ali ona nije bez značaja, pošto obuhvata pojas od Starog železničkog mosta preko Gazele do Starog savskog mosta. To znači da Grad na tom pojasu neće imati pravo da isplanira još jedan most, ili recimo da proširi i prenameni stari železnički most koji već dugo nije u upotrebi.
Sada se praktično gradi veliki zid koji zaustavlja protok vazduha i hlađenje grada preko reke, a to ćemo osetiti svi, ne samo oni koji žive u Beogradu na vodi, kaže Iva Čukić
Ista vrsta plana je doneta i za izgradnju nacionalnog stadiona, a potom su pod istim imenom samo uz dodatke „faza dva“ i „faza tri“ usvojena još dva za potrebe organizovanja specijalističke izložbe EXPO 2027. Zbog njihovih preklapanja teško je izračunati koliko je tačno u ime EXPO-a i stadiona oduzeto gradu, ali treća faza prostornog plana koja sama obuhvata veći deo površine pokriva 350 hektara. Kada tu cifru saberemo sa Beogradom na vodi, dolazimo do zbirne površine opština Vračar i Stari grad. A šta će se tu graditi, da li će biti parkova, dovoljno škola ili domova zdravlja – grad se više neće pitati, što je veoma zgodno ukoliko se na predstojećim izborima promeni vlast. Njoj će kao nadležnost ostati jedino da pokosi travnjak ili zameni vodovodnu cev.
