Koga danas u Srbiji briga za medije i da li se više uopšte zna šta jesu mediji, a šta su puke propagandne alatke vladajućeg režima?
Pre neki dan u jednoj prodavnici na Karaburmi prepoznao me je prodavac i ulepšao mi dan. Ne zato što me je prepoznao nego zbog onoga što mi je rekao: „Mi smo se u Vraniću organizovali i uveli SBB, jer ne znam kako bih mogao da znam šta se dešava bez Nove i N1.“
Kad sve zataji, kad ljudi više nemaju kod koga, kad zataje sve druge ustanove, trebalo bi da postoje mediji koji će neku nepravilnost ili nepravdu da predoče javnosti i da traže odgovornost i odgovore od onih koji odlučuju o našim sudbinama
U isto vreme mi je bilo „puno srce“ ali i neprijatno jer, da budemo fer: zar je zaista potrebno u Srbiji 2024. godine da se ljudi samoorganizuju da bi mogli da izaberu kablovskog operatera i da bi mogli da gledaju programe TV stanica kojima veruju? Ko nas je uterao u takve zbegove, ko je od nas napravio otpadnike i zašto danas treba da budemo kao neki ranohrišćani i da se krijemo po katakombama ne bismo li preživeli teror diktatora?
Kakva je ovo država, za koju kažu da je kandidat za ulazak u Evropsku uniju, kada u njoj bivate žigosani ako gledate neku TV stanicu, čitate neke novine, imate posebnog kablovskog operatera? I zašto sve to žigosanje dolazi iz samog vrha vlasti, što čitavu stvar čini mnogo gorom i opasnijom? Na kraju, kolika je odgovornost nas novinara i urednika i da li je sve ovo moralo da bude baš ovako i da u trećoj deceniji dvadeset prvog veka razgovaramo o tome da li će u Srbiji ostati bar jedan medij koji će raditi profesionalno i zaista se baviti novinarstvom u javnom interesu?
Teren davno pripremljen
Pre više od deset godina, u jesen 2013. godine radio sam u BIRN-u i pisao za nedeljnik Vreme. Posmatrajući ono što se tih meseci događalo došli smo do informacija da se na tržištu oglašavanja nešto radikalno dešava. U to vreme, jesen 2013. godine, startovala je nova Vlada Srbije, rekonstruisana, koju je rekonstruisao potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić, dok je predsednik i dalje formalno bio Ivica Dačić. U tu vladu su ušli Saša Radulović, Ivan Tasovac, Vanja Udovičić… Ništa nije moglo da govori da idemo u potpunosti ka vlasti jedne osobe. Dok smo mi pokušavali da razumemo šta se dešava na polju „media buying-a“ Vučić je uspeo najpre u novembru da smeni Dragana Đilasa sa mesta gradonačelnika i da potom uhapsi Miroslava Miškovića i njegovog sina. Dok je javnost gledala u tom pravcu a veći deo javnosti likovao zbog ovih događaja, u pozadini je došlo do preuzimanja tržišta „trgovine minutama“ i već tokom zime 2014. godine Vučić je pripremio teren za ono što radi poslednjih deset godina.
Po preuzimanju bezbednosnog sektora, sad je zagospodario i svim novcem koji je „išao“ u medije. Kada je stavio šapu na te desetine miliona evra godišnje, krenuo je da uređuje i medije. U naredne četiri godine on je u potpunosti preuzeo kontrolu nad medijskim tržištem i nad medijskim uređivanjem u najvećim TV i štampanim medijima, a druga faza uspostavljanja totalne kontrole krenula je u leto 2018. godine kada je doneta odluka da Telekom Srbija postane vlasnik većeg dela medijskog tržišta u Srbiji.
Međutim, tih meseci, od jeseni 2013. pa do proleća 2014. godine, oni koji su radili u medijima kao da nisu videli šta im se sprema. Dok smo mi u BIRN-u pokušavali da završimo svoje istraživanje o preuzimanju medijskog tržišta, malo je onih kolega koje su bile spremne da u tom trenutku govore o tome šta se dešava, posebno na velikim TV stanicama kao što su bile TV B92 ili TV Prva. Paradoksalno, vlasnik Informera je pristao na razgovor sa novinarima BIRN-a, ali kolege sa mnogo većim novinarskim kredibilitetom nisu, nego su nam govorili da „to nije tema“ i pitali nas „što se baš time bavimo“.
Pre nego što smo objavili istraživanje krajem marta 2014. godine, ljudi iz okruženja Aleksandra Vučića su nas posredno savetovali da od te priče odustanemo. Naravno da nismo odustali i BIRN će tom pričom kao i mnogim nakon toga pokušati da zadrži veru u slobodno novinarstvo. Kolege koje su 2000. godine poverovali da je „sve završeno“ i tada su mislile da nema nikakvog razloga za brigu i da nije preterano važno ko drži pare za oglašavanje. Već nekoliko meseci nakon toga, tokom i posle poplava u maju 2014. godine, oni će promeniti svoje mišljenje i početi da shvataju šta je namera nekadašnjeg ministra informisanja.
Odgovornost esnafa
Danas mi je zabavno kada slušam „borce za slobodu“ koji pominju 2016. godinu kao trenutak „kada je nešto krenulo da se menja“, koji pominju 2017. kao početak diktature. Ne tvrdim da smo moje kolege i ja bili nešto vidoviti: samo smo pratili trend i o tome pisali, zbog čega su kampanje u tabloidima pokrenute još u leto 2014. i nikada se nisu zaustavile. Na internetu ih je bilo i ranije i još intenzivnije i takođe nikada nisu prestale.
Sada će neko reći, u redu, šta sa tim da radimo? Oni su sve preuzeli, ostala je jedna kompanija, United media, sa medijima koje podržava, nekoliko istraživačkih centara i nekoliko lokalnih medija – po meni, 100 ljudi koji još pružaju otpor udruženom poduhvatu kabineta Aleksandra Vučića i Telekoma Srbija. Izveštaji svih međunarodnih organizacija koje se bave zaštitom ljudskih prava i slobode izražavanja govore o sve lošijem položaju medija u Srbiji i to je već opšte mesto.
Dok je vlast „radila svoje“, radila temeljno i uporno na podjarmljivanju svih medija koji bi mogli da izveštavaju u javnom interesu, novinari su ostali nekako zatečeni. Za razliku od kolega s početka devedesetih koji nisu pristajali na to da im se vesti diktiraju iz nekog kabineta i da im vesti prave savetnici najmoćnije političke figure u državi, većina se sada priklonila „zakonu tržišta“. Oni su razumeli da je vreme slobodnih medija završeno i lako su se preorijentisali da budu deo propagandne mašine, da se drže „zvaničnih izvora“ zaboravljajući da posao novina nije da prenose izjave Vlade nego da otkrivaju ono što nam Vlada ne govori.
Većina, i danas, ne veruje u snagu „slobodne reči“, ne veruje da slobodni mediji imaju svoje ravnopravno mesto u društvu kao deo demokratskih institucija i da im Ustav i zakoni garantuju tu slobodu i mogućnost slobode izražavanja. Jedni su se priklonili u potpunosti, drugi su napravili pakt: može sve ako se jedno ime ne pominje u negativnom kontekstu. Dakle, možete se vi kao baviti i istraživanjem korupcije, ali to ni na koji način ne smete da dovedete u vezu sa odgovornošću jedne osobe. I ti i takvi novinari, i ti i takvi mediji, danas čine većinu u etru i na kablu, prave svoje iste vesti i priloge sa idejom da „pomažu opšti napredak Srbije“.
Stvar javnog interesa
Posao medija je da brane javni interes, a javni interes jeste kontrola moći. Jer kad sve zataji, kad ljudi više nemaju kod koga, kad zataje sve druge ustanove, trebalo bi da postoje mediji koji će neku nepravilnost ili nepravdu da predoče javnosti i da traže odgovornost i odgovore od onih koji odlučuju o našim sudbinama. To je toliko jednostavno.
Sa tim uverenjem svakoga dana, tokom cele godine, i na praznik i za vikend, radi TV Nova koja se bori sa preostalim kolegama iz drugih profesionalnih medija da ispuni misiju izveštavanja u javnom interesu. Pored toga, poučeni negativnim iskustvima starijih kolega, odbijamo da pravimo saveze sa bilo kojom političkom stranom, jer kada jednom „napravite dogovor“, kao što je bio slučaj sa nezavisnim medijima pre oktobra 2000. godine, onda se docnije suočite sa cinizmom političkih interesa i ispadnete naivni i nezreli. Koliko god to zvučalo naivno, jedina politika koju mediji mogu da podrže jeste ona koja se tiče zaštite ljudskih i manjinskih prava, zaštite slobode govora i sebično čuvanje posebnog mesta u sistemu demokratskih institucija. Novinari i mediji moraju da budu jaki, da budu svesni svoje moći i odgovornosti i da čuvaju svoje mesto unutar društva i nikada ne smeju da budu oruđe u nečijim rukama.
Da bi se to ostvarilo, da bi se to bilo, treba biti izdržljiv i otporan, a ne hrabar. Nema nikakve hrabrosti u tome da se pridržavate zakona i etičkih normi, ali treba imati debelu kožu da biste se oduprli svima koji vam nešto nude i prodaju da bi vas privukli na stranu sopstvenih interesa. Mi smo danas u situaciji da postoje zakoni, medijski zakoni, koje Vlada ne sprovodi, ostavlja medijski sistem na volju jednog kabineta i svi čekaju da vide da li će ta osoba da naredi smenu nekoga ili dodelu frekvencije nekome.
Naše je da mi njih pritiskamo, da tražimo ono što je naše sa svešću o tome da oni ljudi iz Vranića žele da gledaju baš naš program. I te ljude, a ima ih na stotine hiljada u Srbiji, nikada i ni zbog čega ne smemo da izneverimo. Za ostale je manje važno.
