Evropa sve češće izručuje Beloruse režimu Lukašenka. Na rečima podržavajući borbu civilnog društva protiv diktatora, evropski sudovi i migracione službe sve češće donose u najmanju ruku čudne odluke o ekstradiciji građana Belorusije. Danas ne želim da ponavljam očigledne stvari, objašnjavajući da broj političkih zatvorenika u Belorusiji treba smanjivati, a ne povećavati, da ljude ne treba izručivati diktaturama ni pod kakvim okolnostima – samo želim korak po korak da opišem šta se dešava sa osobom koju Evropljani šalju nazad u Minsk. Želim da shvatite šta se trenutno događa s građaninom Belorusije kojeg je nedavno izručila Švedska i šta će se desiti s Andrejem Gnjotom, režiserom kojeg vlasti Srbije planiraju da izruče iz Beograda.
Korak prvi – povratak „kući“
Direktnih letova između Evrope i Belorusije trenutno nema. Zbog toga, obično, osobu koja se izručuje vode preko Istanbula ili, kao što će biti u slučaju s Andrejem Gnjotom, preko Beograda u Moskvu, gde je predaju pripadnicima FSB-a. Osobi stave vreću na glavu, smeste je u kombi i sa vrećom na glavi nekoliko sati voze do granice s Belorusijom, gde je predaju beloruskim službenicima. Prvi put će je pretući već na početku puta, na teritoriji Belorusije, na putu do Minska. Nema ničeg ličnog u tome, jednostavno je tako potrebno, za svaki slučaj. Udarci će biti usmereni na telo, obično na bubrege, kako ne bi ostali tragovi na licu. Prvo što će osoba morati da uradi u Minsku je da snimi pokajnički video (za to je već sve pripremljeno: kamera, stativ, zeleno platno hromakija). U Belorusiji je sve spremno za mučenje. Ako osoba odbije da prizna pred kamerom ono što nije počinila, nateraće je da skine obuću i čarape i pretiće joj elektrošokerom – tako je, na primer, bilo s mojim ocem kada su ga uhapsili i naterali da snimi video u kojem osuđuje moju književnu i novinarsku delatnost. Elektrošokerom udaraju u petu, jer tamo ne ostaju tragovi. Ponekad, ako nemaju pri ruci elektrošoker, ponovo koriste vreću. Stave je osobi na glavu i počnu da je guše dok ne pristane da snimi video u kojem svedoči protiv sebe. Snima se mnogo kadrova. Zasluženi i diplomirani sadisti – beloruski službenici odabiru samo najbolje kadrove.
Elektrošokerom udaraju u petu, jer tamo ne ostaju tragovi. Ponekad, ako nemaju pri ruci elektrošoker, ponovo koriste vreću. Stave je osobi na glavu i počnu da je guše dok ne pristane da snimi video u kojem svedoči protiv sebe. Snima se mnogo kadrova
Korak drugi – tranzitna stanica
Pre nego što započne prvi sudski proces (prekršajni), koji služi samo tome da osobu zadrže na petnaest dana (dok istražitelji pretražuju njen telefon) i ponize je – jer je jedini smisao represije u stalnom zastrašivanju i ponižavanju sopstvenog naroda – vraćenog Belorusa vode u zatvor Okrestino i smeštaju ga u Centar za izolaciju prekršilaca. Prvu noć, izgnan iz slobodne Evrope, Belorus provodi stojeći, u uskoj betonskoj ćeliji u kojoj postoji samo rupa u podu i gde je nemoguće čak i leći. To je deset do dvanaest sati mučenja, nakon čega ga prebacuju u novu ćeliju.
Korak treći – doručak za stenice
U četvorokrevetnoj ćeliji obično se nalazi 16 osoba. Nema dovoljno mesta, pa zatvorenici leže na podu poput figura u tetrisu, a noću se svi zajedno okreću na drugu stranu po komandi. Svetlo gori celu noć. Tokom dana neprestano svira muzika: stražari na ponavljanje puštaju pesme Lukašenkove snaje, Ane Seluk: „O, Aleksandre!“ ili „Istina je na našoj strani!“. Time se mučenje ne završava. Leti je u ćelijama zagušljivo, zimi hladno. Tokom dana ležanje nije dozvoljeno. Dozvoljeno je samo sedenje. Kod starijih muškaraca odmah se pogoršavaju problemi s prostatom. Pored toga, u svaku ćeliju ubacuju beskućnike, koje zatvorenici pokušavaju da operu (u ćeliji postoji samo hladna voda), i čim to učine, stražari odvode opranog beskućnika i dovode novog, prljavog skitnicu sa ulice. Novi zatvorenik neće imati sredstva za higijenu. Ako žene u beloruskim zatvorima dobijaju uloške koje mogu pocepati i očistiti zube vatom, osoba koja je upravo stigla iz Evrope ne može da računa ni na šta. Neće uskoro očistiti zube, ali to nije najveći problem. Prva stvar koju treba da uradi je da prevaziđe sopstveni stid. U ćeliji postoji rupa u podu, ali nema pregrade. Nuždu mora obavljati pred svima. Mnogi to ne mogu učiniti nedeljama, pate od zatvora, što na kraju dovodi do intoksikacije. Sve to vreme, građanina koji je izručen u Belorusiju ugrizaće stenice, dobiće vaši i gotovo sigurno će se zaraziti kovidom, koji se iz beloruskih izolatora ne povlači. Kao rezultat, posle 72 sata boravka u prepunoj ćeliji, osoba obično izlazi na svoj prvi sud sa visokom temperaturom. Pošto je tokom dana ležanje u ćeliji zabranjeno, muškarci s visokom temperaturom leže ispod kreveta, kako ih stražari, koji povremeno proviruju kroz „špijunke“, ne bi videli.
Korak četvrti – prvi sud
Uski metalni kavez. U njemu stolica pričvršćena za pod. U prostoriji nema nikoga drugog. Nema sudije, nema tužioca, nema advokata. Sve što osoba koja sedi u ćeliji vidi je ekran na zidu. Mislite da je ovo prepričavanje Kafkinih romana? Ne, ovo je savremena Belorusija. Na ekranu su „otvoreni“ prozori sa tri prikaza: optuženi, sudija i svedok u balaklavi. Veza je loša, pa se gotovo ne čuje šta govore sudija i svedok. Možda je to i bolje – od nadrealizma situacije može se poludeti. Usput, svedok često (iz nekog razloga) ima izmišljeno prezime „Aleksandrov“. Dakle, sud će osuditi vraćenog Belorusa na 15 dana prekršajnog pritvora, koje će provesti u ćeliji o kojoj smo već pričali. Zašto baš petnaest dana i zašto odmah ne prelaze na krivični postupak? Prvo je potrebno da izblede modrice od prvih batina i da se urin pročisti od krvi…
Posle 72 sata boravka u prepunoj ćeliji, osoba obično izlazi na svoj prvi sud sa visokom temperaturom. Pošto je tokom dana ležanje u ćeliji zabranjeno, muškarci s visokom temperaturom leže ispod kreveta, kako ih stražari, koji povremeno proviruju kroz „špijunke“, ne bi videli
Korak peti – selidba u novi zatvor
Ako izručena osoba nije pretrpela teške batine, prelazak u pritvor se dešava otprilike dve nedelje kasnije. Ako još uvek ima tragova na telu, prvi sud se ponavlja i osoba ostaje u ćeliji još petnaest dana, dok sve ne zaceli. Tek nakon toga, bez ikakvog objašnjenja, osobu vode kroz unutrašnje dvorište u drugu zgradu. Pošto zadržani ništa ne razume, sasvim je moguće da očekuje da ga vode na prebijanje. Takođe je moguće da će ga zaista pretući, jer ga pozivaju na razgovor sa istražiteljem, koji mu nudi da prizna sve i oda sve. Tek nakon toga (jer je opasan zločinac, što je čak i Evropa priznala!) prebacuju ga u zatvor KGB-a. Posle 15 ili 30 dana bez tuša, prljavog i gladnog, jer je jedino pristojno što može da jede u pritvoru hleb, vode ga crvenim tepihom u kancelariju kod istražitelja KGB-a. Na zidovima još uvek vise portreti i zastave sa (osnivačem sovjetske tajne policije Feliksom) Dzeržinskim – beloruski istražitelji su veoma ponosni na to. Odsada će izručeni često dolaziti ovde – počinje duga serija ispitivanja i istraga, koja će trajati godinu, ili dve. Uslovi će ovde biti bolji – u ćeliji za četiri osobe sada će biti samo osam ljudi, a ponekad će čak moći i da pročita knjigu. A zatim će se održati suđenje i osudiće ga na pet, sedam ili deset godina zatvora ni za šta.
Korak šesti – olakšanje
To će biti pet, sedam ili deset godina mučenja, zlostavljanja, opomena, uskraćivanja medicinske pomoći, samica, jednosatnih šetnji s pogledom na nebo, tokom kojih će ponekad razmišljati o Beogradu ili Stokholmu i misliti o slobodi – temeljnoj i nepokolebljivoj vrednosti Evrope.
Preveo Pjotr Nikitin
