Danas studenti drže (auto)komandu. Dužu od 24 sata. Odbijanje institucija da ispune zahteve studenata protokom vremena ne umanjuje intenzitet otpora. Razlog je vrlo jednostavan. Došlo je do dubokog društvenog rascepa u kome jedni brane institucije a drugi ih urušavaju, jedni traže istinu, drugi nude laž, jedni nude transparent i asfalt, a drugi podmićuju i ucenjuju. Na kraju jedni žive skromno, a drugi su ogrezli u bahatosti. Ta bahatost se pretvorila u nezajažljivost koja je kulminirala masakrom. Greška i nemar koji se nikako nisu mogli i nisu smeli desiti samo da je institucija. Samo da je bilo onih koji su nadležni umesto nenadležnih koji se konstantno oglašavaju.
Studenti na iznenađenje mnogih, predstavljeni kao apatična grupacija koju interesuje samo odlazak iz zemlje počeli su da dele lekcije iz patriotizma. Počeli su da prozivaju institucije za odgovornost. Uzvraćeno im je da su izmanipulisani i da su instrument stranog uticaja. Usledilo je fizičko nasilje, pretnje, targetiranje, medijski linč i različiti oblici pritiska. Napadi na studente su sve učestaliji, uprkos zahtevima da im se obezbedi puna zaštita. Uprkos činjenici da su organi dužni da ih zaštite sa ili bez prijave skupa. Besomučno etiketiranje studenata je bilo neskriveno pozivanje na nasilje. A konkretni slučajevi nasilja su za vlast nenadano postali čista opklada na poraz.
Studentski zahtevi su politički. Samo se na patosu domaće javnosti politika poistovetila sa nekakvim blatom u koje se ulazi zbog fotelja, učlanjuje u stranku zbog posla i obezbeđivanje egzistencije
Krastev nam je u “Ometenoj demokratiji” skicirao savremene mlade ljude. Teorija je predvidela, ali nas je stvarnost ipak iznenadila. Oni najpre, kao što i Krastev ističe ne nude političku alternativu, niti je to njihova misija. Oni predstavljaju “eksploziju moralne indignacije”. Iako to može za mnoge zvučati razočaravajuće, oni nisu na ulici da bi doveli bolju vladu na vlast, “već samo da bi povukli granice koje nijedna vlada ne sme da pređe”.
I da, studentski zahtevi su politički. Samo se na patosu domaće javnosti politika poistovetila sa nekakvim blatom u koje se ulazi zbog fotelja, učlanjuje u stranku zbog posla i obezbeđivanje egzistencije. Ako je ikako moguće izbeći politiku i političke teme, a ako baš mora, neka se prođe brzo i sa povezom na očima. I neka se večno ćuti. Studenti su konačno kroz zahteve pokazali da je politika u suštini – briga o društvu. Zato se može reći da je ovo vreme u kome studenti drže predavanje a profesori hvataju beleške.
Generalni štrajk od petka ili proba štrajka mnogo većih razmera svojevrsna je manifestacija građanske neposlušnosti. Danima se ističe da su protesti i obustave rada protivzakonite. Međutim, građanska neposlušnost upravo to i podrazumeva, kršenje zakona u ime zakona. Ili Rolsovski rečeno „u granicama vernosti zakonu“. U ovom slučaju nije reč o sprovođenju nepravednog zakona, već nesprovođenju već postojećih i delotvornih zakona. Suprotstavljanje je usmereno na vlast koja odbacuje ideju pravičnosti i pokazuje nebrigu za opšte dobro celokupne zajednice. Miris privilegovanosti i nedodirljivosti pojedinaca u društvu bez obzira na razmere štete ili zločina koji su počinili doveli su do neumornog revolta. Studenti su uvideli koliko može biti opasna nekontrolisana državna vlast koja ignoriše zahtev za poštovanjem zakona. Stoga su blokade i protesti iskaz najvećeg mogućeg poštovanja prema državnom pretku, a poziv građanima na generalni štrajk i legalno i legitimno sredstvo.
Jedni brane institucije a drugi ih urušavaju, jedni traže istinu, drugi nude laž, jedni nude transparent i asfalt, a drugi podmićuju i ucenjuju. Na kraju jedni žive skromno, a drugi su ogrezli u bahatosti. Ta bahatost se pretvorila u nezajažljivost koja je kulminirala masakrom
Ovaj akt građanske neposlušnosti zapravo ispunjava tri ključna elementa: da je protest ograničen na slučajeve suštinskih i jasnih nepravdi. Da legalna sredstva vršenja uticaja na većinu nisu bila delotvorna, kao i da akt građanske neposlušnosti ne dovodi do narušavanja javnog dobra i sloma u pogledu poštovanja ustavnog poretka.
Kolektivna obustava rada je ujedno i jedini način na koji se može pomoći studentima i deliti deo rizika i gubitka. Studenti su stopiranjem svojih studija, pohađanja predavanja i polaganja ispita na kocku stavili svoju budućnost, a ostali građani svoju sadašnjost, prema kojoj očigledno gaje nezadovoljstvo. Koliko god surovo zvučalo, skupovi podrške građana studentskim protestima su manifestacija frustracije, naspram studentskih blokada koje su manifestacije očekivanja. Frustracije usled nefer izbornih uslova, korupcije, neslobode… Nasuprot tome su očekivanja da ovo društvo ima dovoljno zaliha želje za pravednijim sistemom.
Studenti su uvideli koliko može biti opasna nekontrolisana državna vlast koja ignoriše zahtev za poštovanjem zakona. Stoga su blokade i protesti iskaz najvećeg mogućeg poštovanja prema državnom pretku, a poziv građanima na generalni štrajk i legalno i legitimno sredstvo
Kakav god da bude ishod ovih protesta, postoji jedna činjenica koja se neće promeniti – od sada su tu oni – studenti – čuvari države. I to države u svoj punoći te reči. Države kao zajednice slobodnih ljudi, države kao sistema institucija, države kao tvorevine pluralnih identiteta uokvirene svešću o zajedničkoj sudbini. Skupovi koji počinju sa himnom, reke mladih ljudi u kojima se pored fakultetskih simbola viore nacionalne zastave. Na delu je patriotizam zasnovan na ustavu i zaštiti prava svih građana zajedničke države zvana Srbija.
