Iako je Uglješa Mrdić jedanaest dana štrajkovao glađu sa zahtevom da nadležno tužilaštvo uhapsi lica koja je on ocenio kao krivce za pad nadstrešnice, slošilo mu se pre nego što je TOK rekao – ma šta će nam istraga, zakoni i Ustav, kada „država“ (što je valjda sinonim za naprednjake) odokativnom procenom zna ko je kriv. Ljut jer se pravni sistem nije slomio, Mrdić je odlučio da ga polomi u parlamentu, pa je na brzinu bacio na papir nekoliko zakona osmišljenih kao njegova lična odmazda prema „odmetnutom pravosuđu“. Ili kako to kaže Ksenija Marić, sudija Apelacionog suda: „Napao je ustavne promene iz 2022, oblikovane referendumskom voljom građana, predlogom seta zakona i par otrovnih amandmana, bez javne rasprave, po hitnom postupku, vršeći atentat na pravosuđe Srbije“.
I gle čuda, u besu je zaboravio da smisli i odmazdu za Tužilaštvo za organizovani kriminal iako je od njega sve počelo, ali mu je u pravom trenutku svojim amandmanom pritekla u pomoć polaznica Akademije mladih lidera SNS Olja Petrović, sa zahtevom da tužiocima, koji su upućeni iz drugih tužilaštava u TOK, mandat prestane u roku od 30 dana od usvajanja predloženih zakonskih izmena. Više nego dovoljno da se istrage u najboljem slučaju uspore, a verovatno i ugase imajući u vidu da u TOK-u umesto propisanih 25 javnih tužilaca, trenutno radi samo devet uz 11 privremeno upućenih. To znači da bi u pitanje bilo dovedeno postupanje u odnosu na 567 okrivljenih lica, ali i predmeti poput Nadstrešnice i Generalštaba, u kojima su okrivljeni ministri i Mrdićeve stranačke kolege. Zbog toga je BIRODI na vreme zatražio od Agencije za sprečavanje korupcije da utvrdi da li je time prekršio Zakon o sprečavanju korupcije, ali i da obavesti javnost da li je Mrdić od Agencije zatražio da izvrši „procenu koruptivnih rizika u predlogu izmena pravosudnih zakona, što je bila njegova zakonska obaveza kao predlagača navedenih izmena“. Odgovor naravno nije stigao ni pre, a ni pošto su se zakoni našli u skupštinskoj proceduri.
Možda je i Agencija prihvatila Mrdićevo objašnjenje da je situacija suviše hitna da bi se primenjivale demokratske procedure i zakoni, jer je tužilaštvo počelo da hapsi nedodirljive. Bar je tako objasnio: „Nemamo mi vremena za višemesečne rasprave i javna slušanja. Deo ljudi koji vode tužilaštvo i sud radi direktno protiv države. Radi direktno protiv vas, protiv mene. Oni su krenuli da montiraju hapšenje.“
Interesantno je da je najveću podršku dobio od šefa poslaničke grupe SNS, imajući u vidu da se ne tako davno Milenko Jovanov, nabrajajući najveće uspehe vlasti, pohvalio upravo pravosuđem: „Mi smo jedina vlast u istoriji Srbije koja se razvlastila, dobrovoljno, dakle, preneli na pravosuđe takvu nezavisnost i takvu mogućnost da funkcioniše bez ikakvog uticaja, bilo kakvih spoljnih faktora, kako nikom nije palo na pamet da realizuje.“ Ali, kada je video da su neki delovi tužilaštva zbilja spremni da rade u skladu sa izmenjenim Ustavom i zakonom, ponestalo mu je entuzijazma za tu „razvlašćenost“, pa je objasnio da to ne treba da menja nikakva struka jer i „nepismen poslanik može da predloži zakon“, s obzirom na to da imaju većinu koja glasa na zvonce.
U trenutku zaključenja ovog broja Radara još nije povučen set predloženih zakona, što sugeriše ili da će Vučić lično morati da ih odbije iz „proceduralnih razloga“, ili da će ih potpisati sa svešću da je to kraj evropskog puta za Srbiju
A to što su ovog puta odlučili da im poture, neobično se dopalo i predsedniku koji je pre susreta sa Martom Kos u Davosu uskliknuo od sreće jer je pet pravosudnih zakona predložio „neko ko za to nije morao da dobije naređenje nekoga sa Zapada“. Čak je osmislio i jednu od svojih u-ta-ta drama: „U zapadnim ambasadama su prilično nervozni jer su tu vrstu uticaja i pritiska na pravosuđe gradili 30 godina, a ovo je prvi set zakona posle 30 godina koji nisu direktno oni predložili“. Međutim, nakon susreta sa evropskom komesarkom za proširenje, Vučić je naprasno promenio stav pa je odaslao kritiku svojima zbog nedostatka procedure. Čak je i po povratku, na javnoj sednici Vlade, prozvao ministra pravosuđa Nenada Vujića jer nije sproveo javnu raspravu.
Vujić mu nije odgovorio što i opozicionim poslanicama, da je „sve u skladu sa procedurom“, ali je u parlamentu nastavio istom žestinom da gura zakone, koje u trenutku zaključenja ovog broja još niko nije povukao, što sugeriše ili da će Vučić lično morati da odbije zakon iz „proceduralnih razloga“, ili da će ga potpisati sa svešću da je to kraj evropskog puta za Srbiju i trenutak kada zarad opstanka na vlasti legalizuje diktaturu kao novo društveno uređenje. Već je svima pa i njemu jasno da u rukavu nema nijedan mađioničarki trik uz pomoć koga bi takve zakone opravdao pred EU.
Ono što ostavlja nedoumicu u vezi s njegovim narednim potezima jeste novac. Ne samo da će prestati da pristiže – već je 27. januara odobren paket finansijske podrške za Zapadni Balkan u kom nema novca za Srbiju, već će se postaviti pitanje i onoga koji je do sada uložen. EU je za uspostavljanje vladavine prava od 2014. do ustavnih reformi uložila više od 183,8 miliona evra, a onda je za usklađivanje nakon reformi izdvojila još 20,8 miliona evra. Tokom čitavog tog procesa je preko Venecijanske komisije pružala savetodavne usluge i očekivano je da će nakon urušavanja onoga što je usklađeno ispostaviti račun.
To što je tokom susreta sa vlasti omraženom delegacijom Evropskog parlamenta potpredsednica Skupštine Elvira Kovač objasnila da se „Mrdićevim zakonima” neće izlaziti iz ograničenja koja zadaje EU, očito se pokazalo kao nedovoljno. Oglasila se i Evropska komisija, pred kojom Vučić ispoljava izuzetnu snishodljivost, sa zahtevom da Srbija pre usvajanja izmena ključnih pravosudnih zakona „sprovede transparentan i inkluzivan konsultativni proces sa relevantnim akterima, Evropskom komisijom i Venecijanskom komisijom“, a portparol EK je precizirao i da se „u oblasti vladavine prava i temeljnih prava, u okviru svojih obaveza u procesu pristupanja EU, od Srbije očekuje da se uskladi sa evropskim standardima i da ojača nezavisnost pravosuđa i autonomiju tužilaštva“.
Predsednik Srbije je pre susreta sa Martom Kos u Davosu uskliknuo od sreće jer je pet pravosudnih zakona predložio „neko ko za to nije morao da dobije naređenje nekoga sa Zapada“
Potcenjujući EU na isti način na koji potcenjuje sopstvene birače, vlast je u nameri da preuzme kontrolu nad pravosuđem pokušala da zamaže oči EK jednim demokratskim rešenjem – predlogom da o upućivanju tužilaštva ubuduće ne odlučuje republički javni tužilac već Visoki savet tužilaštva, kao što je to prilikom izmena Ustava i tražila Venecijanska komisija. Možda su procenili da će time izvući neki pozitivni poen, a da neće mnogo rizikovati jer se taze izabrani i više nego podobni Ustavni sud umešao u izbor članova sa namerom da režimu pomogne i da u beskraj ponavlja izbore dok se ne nategne većina za kadrove Nenada Stefanovića. O mizernosti takvog postupanja Ustavnog suda najbolje govori to što su svi članovi Izborna komisija VST podneli ostavke 26. januara 2026, nakon odluke da se ponove izbori, jer su po njihovoj oceni oni „u potpunosti sprovedeni u skladu sa Ustavom, zakonom i podzakonskim propisima“ i tokom njih nije uočena nijedna nepravilnost, niti je bilo prigovora. To znači da je struka veoma jasno rekla „ne“ političkom mešanju u poslove tužilaštva, tako da bi režim mogao da ostvari većinu u novom sazivu VST samo ukoliko bi uz crne džipove ovog puta izvezao i tenkove.
„Ovaj zakon ima osam ključnih promena od kojih su sedam direktni koraci unazad u odnosu na standarde dostignute 2023. Taj jedan koji ih vraća je po mom dubokom uverenju tu da bi vlast trenutni problem koji ima sa vrhovnom javnom tužiteljkom ’premostila‘ dok se ne izabere neki podoban. U vreme kada je Venecijanska komisija predlagala takvo rešenje ni vlast ni vrhovna javna tužiteljka ga nisu podržali jer su bili na istoj liniji, ali kada je došlo do pucanja ljubavi, dosetili su se da bi takvo rešenje trenutno odgovaralo politici. S obzirom na to da se ovi zakoni donose u skandaloznoj proceduri – po hitnom postupku, bez javne rasprave, pa čak i bez učešća Vlade koja bi prilikom donošenja sistemskih zakona trebalo da bude predlagač i to zakona koji je uradila stručna radna grupa, ne bi me čudilo ni da ovo rešenje bude kratkog daha. Ako se jednom mimo zakonske procedure usvoje sistemski zakoni, dolazimo u opasnost da se donose bilo kada, prema trenutnoj potrebi vlasti“, kaže Radovan Lazić, tužilac apelacionog suda u Novom Sadu.
Celokupna stručna i opoziciona javnost, kao i EU, ocenila je da je nedopustivo da se takav zakon donosi po hitnom postupku iako ne postoji nijedan razlog za to, posebno ne kada nisu ni konsultovani (izjasnili su se protiv) Visoki savet sudstva, Visoki savet tužilaštva, Republičko tužilaštvo, TOK, Udruženje tužilaca Srbije i Društvo sudija Srbije, a po mišljenju Ksenije Marić „nisu plod stručne potrebe ili reformskog konsenzusa, već političke reakcije na konkretne postupke pravosuđa, pre svega TOK-a u predmetima koji se odnose na visoke funkcionere vladajuće stranke“. Za divno čudo, Mrdić je to i sam priznao. Rekao je da mu je neophodan „hitan postupak“ jer mogu da nastupe posledice (recimo da još nekog njihovog uhapse, pa da Vučić po ceo dan samo piše pomilovanja), ali i da neće da konsultuje VSS i VST jer „čim nešto predložimo, oni nas kritikuju“.
Baš čudno! Nisu zadivljeni predlogom da Tužilaštvo za borbu protiv visokotehnološkog kriminala, zaduženo za celu Srbiju, postane samo odeljenje u okviru Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, da bi se ubuduće pod pokroviteljstvom Stefanovića hapsili samo oni koji na društvenim mrežama prete predsedniku Vučiću i vlasti (bar je Mrdić samo za njih iskazao zabrinutost), što se manje-više uglavnom radilo i do sada.
Nema sumnje da je želja da se kontrolišu društvene mreže i osveta prema neistomišljenicima (u Skupštini ih vlast naziva „teroristima“) bitna komponenta, ali ne i jedina. Na to je u Skupštini upozorila Marinika Tepić, poslanica SSP: „Prvo, udaraju na Tužilaštvo za visokotehnološki kriminal, a zašto baš tamo? Zato što je tamo digitalni trag novca, poruka, naloga, mreža i komunikacije vlasti i kartela. Nije samo za uvrede na društvenim mrežama, kako se stvara percepcija. Tamo su dokazi sa telefona, servera i kriptonovčanika. Tamo je istina o tome ko zapravo upravlja državom.“
Postaviće se pitanje i novca koji je EU dala za uspostavljanje vladavine prava u Srbiji, pošto je od 2014. do ustavnih reformi uložila više od 183,8 miliona evra, a za usklađivanje nakon reformi još 20,8 miliona evra.
Naravno, udarili su i na ostale poluge nezavisnosti, pa je Mrdić uz objašnjenje da „upravo želi da se smanji politički uticaj od strane blokadera“, predložio da se legalizuje kategorija „vršilac funkcije“, koja je do sada bila oročena na godinu dana, a po njegovom mišljenju bi mogla da se produži na tri godine, pa onda na još tri…Tj. da glavni tužilac nikada ne bude izabran, već da ga drže u pokornosti i strahu unedogled. Sa sličnom idejom je predloženo i da se ukine Komisija za prigovore protiv obaveznog uputstva za rad i postupanje u pojedinom predmetu, protiv rešenja o supstituciji i rešenja o devoluciji, ali i Savet o prigovorima protiv godišnjeg rasporeda rada i da se time bavi samo nadređeni tužilac.
„To je vraćanje jake hijerarhije koja je postojala do 2022. i to znači da bi hijerarhija trebalo da kontroliše samu sebe, a da pritom ne ostane nikakav mehanizam kontrolisanja hijerarhije. Još više zabrinjava predlog o kom se u javnosti malo govorilo, a koji je po mom mišljenju u suprotnosti sa Ustavom – da Tužilaštvo u poslovima međunarodne saradnje može da učestvuje samo uz prethodnu saglasnost ne ministra, već Ministarstva pravde. Znači, tužilaštvo koje je samostalno i na koje je zabranjen bilo kakav spoljni uticaj će ubuduće imati vezane ruke, a umesto njega će odlučivati jedan upravni organ“, kaže Lazić.
Iako je Mrdić naglasio da mu je tužilaštvo ciljna grupa („Došlo je vreme odgovornosti za kriminalce, došlo je vreme odgovornosti za Dolovac i Nenadić“), kad se već zvanično ukida vladavina prava, što se ne bi udarilo i na sudstvo? Recimo, da se Treći osnovni sud u Beogradu podeli na dva, a da se pritom ne zaposle novi ljudi, već da se formira Četvrti od izabranih kadrova koji će voditi predmete vezane za Ekspo. I ne samo to…
„Posebno zabrinjavaju izmene Zakona o sudijama, kojima se uvodi mogućnost da predsednici sudova, uključujući i one u statusu vršioca funkcije, budu birani u dva uzastopna mandata, čime se omogućava da jedno lice deset godina upravlja istim sudom. Time se stvara opasna koncentracija moći i uspostavlja model ’večitih predsednika‘, koji kroz dugotrajan mandat mogu da utiču na raspodelu predmeta, napredovanje sudija i ukupnu atmosferu u sudu. Takav položaj neizbežno proizvodi zavisnost sudija i strah od profesionalnih posledica u slučaju donošenja odluka koje nisu u skladu sa očekivanjima sudske hijerarhije ili političke vlasti. Ovakva zakonska rešenja dodatno su problematična jer očigledno zaobilaze duh Ustava. Dok je predsedniku Vrhovnog suda zabranjen ponovni izbor, ista zabrana se ukida za sve nižestepene sudove, čime se kroz zakon pokušava postići ono što Ustav svesno sprečava – dugotrajna nesmenjivost na funkcijama moći“, kaže Marić.
Ipak, takav predlog je u proceduri i po svemu sudeći će biti usvojen. Ako ne sad, onda sledećom prilikom, jer nam je Ana Brnabić lepo objasnila da su zakoni urađeni mimo zakonske procedure, ali da se njoj baš sviđaju. Pa šta bismo više poželeli?
