Dok sam kroz Bezistan prilazio MTS dvorani ovog 8. maja, prisetio sam se događaja o kojem mi je ponosno pričao stariji brat kad smo bili klinci.
Početkom aprila 1970. godine, njega je naš otac poveo u Dom sindikata, na neobičnu avanturu, za koju su prvo, u dugom redu, čekali da kupe karte. Sala je bila puna.
Na bini ništa atraktivno, sto i dve stolice. Na stolu sat. I šahovska tabla.
Igrao se šahovski meč reprezentacije Sovjetskog Saveza protiv selekcije Ostatka sveta. Ekipi svetskih prvaka od Borisa Spaskog do Bobija Fišera, selektor je bio legendarni dr Maks Eve. Uzalud. Sovjeti su bili neprikosnoveni, isto kao i Amerikanci u košarci neku deceniju kasnije.
Iz dana u dan Beograd je bio pod magijom drevne igre, a dvorana Doma sindikata ispunjena do poslednjeg mesta.
Beograd je bio svet.
I moj brat je bio očaran, mada tada nisam bio siguran šta je uopšte video od sve te gužve. Danas, on je arhitekta koji već decenijama živi na drugom kontinentu.
Nije da se ne viđamo.
Prošlog meseca, na Salonu arhitekture, prelistavajući publikaciju o našim arhitektima u Africi, naletim na intervju sa njim. Gledam fotografiju i u pogledu tražim nešto od onog žara derana iz Doma sindikata.
I tako.
Dom sindikata (konačno izgrađen 1957. god., autora arh. Branka Petričića, oivičen fasadama u stilu socrealizma, a za čiji je finalni izgled zaslužan arh. Hranislav Stojanović) danas se zove MTS dvorana i ovog 8. maja u njoj se dešava nešto što treba da opravda dolazak skoro hiljadu zainteresovanih, a nije ni blizu igre i pesme. Ne znam koliko je nekadašnji Dom sindikata imao konkretnih uticaja na tadašnju radničku klasu, ali na ljubitelje filma i muzike generalno, svakako jeste – od početaka Festa uz nezaobilaznu ulogu Milutina Čolića do brojnih koncerata uz jedine beogradske, izuzetno vredne koncertne orgulje.
A šta je sve preturio preko sebe Trg Nikole Pašića, nekadašnji Trg Marksa i Engelsa? Đorđe Marjanović je pred oduševljenom masom pevao na fići; blistao je Obelisk povodom Konferencije nesvrstanih; trpeo je Trg „divlji“ parking protiv kojeg se borio – i izborio legendarni novinar Đoko Vještica
Stižem, a na samom ulazu već počinju da se okupljaju posetioci. Doduše, damama su zbog trenutnih radova na rekonstrukciji Trga ugrožene štikle. A šta je sve preturio preko sebe Trg Nikole Pašića, nekadašnji Trg Marksa i Engelsa? Đorđe Marjanović je pred oduševljenom masom pevao na fići; blistao je Obelisk povodom Konferencije nesvrstanih (pre nego što je prebačen na kraj Brankove ulice, blizu mosta); trpeo je Trg „divlji“ parking protiv kojeg se borio – i izborio legendarni novinar Đoko Vještica; umalo da na Trgu izgrade veštačko brdo, po zamisli Bogdana Bogdanovića; gradili su mu fontane, menjali popločavanje, sadili platane, ukidali pa vraćali fontane… i postavili spomenik Nikoli Pašiću.
Uskoro je gužva i u holu dvorane. Atmosfera počinje da me podseća na Fest? Možda ipak preterujem. Ulazim u salu i sedam u poslednji red, onako lukavo, blizu izlaza. Sve je već puno ili mi se čini iz moje perspektive.
Na bini – sto i jedna stolica. Izlazi domaćin programa i želi svima dobrodošlicu, i inostranim gostima, predavačima, i posetiocima.
Počinje program koji bih nazvao Liga izuzetnih arhitektonskih džentlmena. Nižu se arhitekti iz raznih zemalja sa svojim prezentacijama koje publika zainteresovano prati. Predstavljanja traju satima, smenjuju se predavači, teme i projekti, kao nekada na šahovskom meču sa početka priče – neke partije su briljantne, neke monotone, neke samo standardno kvalitetne.
Bez političara, bez politike, teče priča o arhitekturi kroz iskustva projektanata koji je stvaraju. Arhitektonski autori različite životne dobi iz različitih zemalja i kultura, različitih stilskih opredeljenja, zabrinuti za budućnost, zadivljeni ljudskim pregalaštvom i uspešnim dometima graditeljstva, preispituju sadašnjost gradova puni strepnji i fascinacije u vezi s veštačkom inteligencijom. Neumorni istraživači i dalje uporni u pomeranju granica, tvrdoglavi maštari i sanjari pred istom takvom publikom.
Dan se pretapa u noć i šarmantni engleski sir, Piter Kuk, u svojoj 89. godini, po nepodeljenom mišljenju svih prisutnih predstavlja krunu ovog čud(es)nog dana, kada se autorska arhitektura vratila na velika vrata u naš grad, u svem svom šarmu, i napunila MTS dvoranu na moje oduševljenje i zaprepašćenje. Pretpostavljam, slično onome koje su davne 1970. godine delili mnogi pitajući se kako igranje šaha može isto što i najpopularniji filmovi ili koncerti. Prosto je.
Samo ponudite ljudima plemenite stvari.
Izlazim iz sale i odlazim sa Terazija gradskim prevozom. Hteo–ne hteo slušam razgovor ljudi sa kojima se vozim:
„Petokomorni PVC profili, odlično…“
Pitam se da li znaju od čega su: nešto soli, tj. slane vode i peska, umešano sa naftnim derivatima, zagrevano, hlađeno, uz malo struje i hemije, na kraju izlivano u kalupe…i eto nam uramljenih okvira od polivinil-hlorida (otkrivenog još u XIX veku) kroz koje gledamo u svoje parče neba, ili u nove kreativne domete aktuelnih beogradskih graditelja.
I zagledan u te oči, prepoznajem u sebi zavist – u šta su one gledale tokom svih tih godina: more, nebo, stenovitu obalu, kamenom popločane ulice i kuće od prirodnih materijala, sa razigranim krovovima i terasama prepunim tradicionalnih keramičkih ukrasa. O bojama cveća i zelenila da i ne govorim
Onih iz kolumne Umberta Eka, u vreme prvog talasa mobilnih telefona:
„Ne znam o čemu se radi, ali svi oni idu ulicama i neprestano pričaju o nekakvim profilima…“
A moglo bi i drugačije.
„Ovde, gde more sjaji i vetar huči,
na staroj terasi pored sorentskog zaliva“
pevali su Pavaroti, Bočeli, ali i mnogi drugi.
U mondenskom gradiću Sorento, smeštenom u napuljskom zalivu, krije se, u malenoj foto-galeriji, uz hrpu drugih arhivskih umetničkih fotografija, i jedan vrlo upečatljiv crno-beli portret ribara u njegovom skromnom čamcu. Lice mu je ispijeno, torzo savijen, pleća uvučena, pogled zrači izmučenošću usled očitog života u siromaštvu. Slika može biti stara stotinjak godina.
I zagledan u te oči, prepoznajem u sebi zavist – u šta su one gledale tokom svih tih godina: more, nebo, stenovitu obalu, kamenom popločane ulice i kuće od prirodnih materijala, sa razigranim krovovima i terasama prepunim tradicionalnih keramičkih ukrasa. O bojama cveća i zelenila da i ne govorim.
Sve je to gledao ribar sa fotografije. I kao i veliki Karuzo u mladosti, maštao o boljem životu negde daleko, mada se vratio u napuljski zaliv da zaokruži svoj životni put.
„Video je svetla tamo na moru
( . . . )
ali to behu samo ribarske lampe
i belo rublje na krmi “
( „Karuzo“ Lučo Dala, 1986)
U Beogradu postoji mnogo već odavno etabliranih manifestacija o arhitekturi, sa svojom tradicijom, svojim konceptima i temama. Pitam se zbog čega sam pod tolikim pozitivnim utiskom povodom skupa od 8. maja. Možda, prvi put posle više godina, uliva nadu sinergija koja ne može da se ne oseti u punoj dvorani dobronamernih ljudi zainteresovanih za gradograditeljstvo.
A to nam je zaista potrebno. I da, kada gledamo, obratimo pažnju u šta gledamo.
