Priča o mom odlasku iz Srbije liči na neki holivudski film. Da sam napisao ovakav scenario niko mi ne bi verovao da je zasnovan na istinitim događajima. Zovem se Andrej Gnjot. Ja sam reditelj, novinar i politički aktivista iz Belorusije kojeg režim Aleksandra Lukašenka želi da uništi.
U Srbiju sam došao 30. oktobra 2023. godine, kako bih zajedno sa tridesetočlanom ekipom snimio jednu reklamu. Od nekoliko svetskih destinacija izabrali smo Srbiju kao najatraktivniju. Snimanje reklame trebalo je da počne na trgu Slobode u Novom Sadu. U Srbiji sam planirao da ostanem sedam dana, ali sam umesto toga u veoma lošim uslovima u Centralnom zatvoru u Beogradu proveo sedam meseci i još pet meseci u kućnom pritvoru. U kućnom pritvoru sam 7. jula proveo i svoj 42. rođendan sa nanogvicom oko članka.
Srpske vlasti uhapsile su me 30. oktobra na beogradskom aerodromu na osnovu crvene optužnice Interpola koju je protiv mene izdao Lukašenkov režim. Beloruske vlasti me gone zato što sam se, kao i stotine hiljada mojih sugrađana, pobunio protiv pokradenih izbora 2020. godine. Zajedno sa više od 2.000 najistaknutijih beloruskih sportista osnovao sam organizaciju „Slobodno udruženje sportista SOS.BY“. Zbog činjenice da je Lukašenko ili pohapsio ili isterao iz zemlje većinu opozicionih političara, sticajem okolnosti našli smo se na čelu demonstracija protiv izborne krađe. Lukašenka nismo uspeli da nateramo da prizna prave rezultate izbora i odstupi sa mesta predsednika države koje je uzurpirao, ali smo zato uspeli da ga smenimo sa mesta predsednika Olimpijskog komiteta naše zemlje. Ovo nam je kao fanatični ljubitelj hokeja na ledu izuzetno zamerio. Zbog svega ovoga, Lukašenkov režim je krenuo u lov na mene na osnovu izmišljene optužnice.
Stotine srpskih, beloruskih i međunarodnih medija pisali su o mom slučaju. Novinari nisu dopustili da se na mene zaboravi ni jedan jedini dan. Znajući da se zlo dešava u tišini, nisu dopustili da me pojedu noć i magla. Branitelji ljudskih prava pomno su pratili moj slučaj
U Srbiji sam proveo godinu dana ne zato što sam želeo, već zato što su me ovdašnje vlasti uhapsile. I kada je Interpol, kao politički motivisanu, ukinuo Lukašenkovu poternicu protiv mene, zadržali su me u zatvoru, i kad je srpski Apelacioni sud ukinuo presudu Višeg suda u Beogradu, koja je naložila moju ekstradiciju i skoro sigurnu torturu i smrt u Lukašenkovim zatvorima, zadržan sam, bez zakonskog osnova i potrebe, u najstrožem režimu kućnog pritvora.
S obzirom na to da srpski zakon predviđa maksimalnu dužinu od godinu dana ekstradicionog pritvora, 31. oktobra srpske vlasti su morale da mi skinu nanogvicu i puste me na slobodu. Dve prepreke mogle su da se ispreče na mom putu ka slobodi: odluka srpskih vlasti da me na granici zaustave i oduzmu mi pasoš, i druga, da me beloruski KGB ili ruski FSB, sveprisutni u Srbiji, otmu. Ni jedno ni drugo se na sreću nije dogodilo.
Posle godinu dana provedenih u zatvoru, 31. oktobra 2024. napustio sam Srbiju. U toku dana, vlasti u Minsku su proglasile moju Instagram stranicu kao ekstremističku.
Moj odlazak iz zemlje ličio je na pravu specijalnu operaciju. Tek kada je moj avion iz Beograda za Berlin uzleteo, razmišljajući sam shvatio da je moj beg u slobodu pripreman čitavih godinu dana. Stotine srpskih, beloruskih i međunarodnih medija pisali su o mom slučaju. Novinari nisu dopustili da se na mene zaboravi ni jedan jedini dan. Znajući da se zlo dešava u tišini, nisu dopustili da me pojedu noć i magla. Branitelji ljudskih prava pomno su pratili moj slučaj. Neke organizacije, poput Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, ponudile su mi ruku prijateljstva i preko potrebnu podršku. Diplomate iz demokratskih zemalja širom sveta uključile su se u moju odbranu. Hiljade običnih ljudi širom sveta su mi pomagali.
Tačno u dva sata posle podne, 31. oktobra, nemački diplomata me je u svom automobilu sa diplomatskim tablicama sačekao ispred zgrade preko puta Hrama Svetog Save, gde sam proveo pet meseci kućnog pritvora. Ovaj neobični taksi odvezao me je do beogradskog aerodroma „Nikola Tesla“. Na aerodromu smo zajedno popili kafu i onda se zaputili ka „čekin“ šalteru. U ovome nije bilo ničega neobičnog, izuzev činjenice da me je na put za Berlin ispratila diplomatska pratnja. Vrlo brzo, priključilo nam se još „prijatelja“, strog ali učtiv čovek u civilu i dva uniformisana policajca. Kao stari prijatelji obratili su mi se sa „Andrej“, znali su tačno ko sam i šta treba da rade. Samo ja nisam shvatao šta mi se dešava.
Nijedna druga država na svetu, među kojima i neke koje su prijateljske sa Lukašenkovim režimom, nije ni blizu ovoliko u zatvoru držala beloruske borce za demokratiju
Kroz dugačke hodnike beogradskog aerodroma pod rekonstrukcijom, bez zadržavanja, prolazili smo kroz gužvu užurbanih putnika, čekaonica i redova. Zahvaljujući magnetnoj kartici koju je držao čovek u civilu iz moje pratnje, sva vrata aerodroma, inače rezervisana za službena lica, otvarala su se pred nama. Kroz pasošku kontrolu prošli smo toliko brzo da nisam bio siguran da li je policajac i udario izlazni pečat.
Za razliku od trenutka hapšenja 30. oktobra prošle godine, kada sam tretiran kao neki međunarodni terorista, moja ljubazna pratnja me je iz Srbije ispratila veoma srdačno. Uz mene je posle prolaska kroz pasošku kontrolu ostao samo jedan uniformisani policajac, koji je za mnom išao kao senka. Iz razgovora sa policajcem sam shvatio da je on u stvari dobio zadatak da me čuva do ukrcavanja na avion. Čak i kada sam otišao u toalet, čekao me je ispred vrata.
Kako to obično biva, sa mojim novim čuvarem sam se brzo sprijateljio. Na mene je ostavio utisak radoznalog i pametnog čoveka. Umesto da sedimo na stolicama kod šaltera za ukrcavanje, ili u aerodromskim kafićima, predložio mi je da ostatak vremena do mog leta za Berlin provedemo u aerodromskoj policijskoj stanici.
U policijskim stanicama se uvek osećam neprijatno, nisam naviknut na njih, te sam bio miran i tih. Dok smo tako sedeli, desio mi se deža vi (déjà vu), shvatio sam da sam se našao u istoj prostoriji i čak u istoj stolici u koju su mi pre godinu dana strogi i ozbiljni policajci naredili da sednem. Dok su me pre godinu dana, kada sam stigao u Beograd, tretirali skoro kao životinju, ili nekog opasnog kriminalca, ovog puta su se prema meni ponašali maltene kao prema bliskom prijatelju.
Iako su mi advokati preko telefona slali preteće poruke da ne pijem alkohol, bilo je isuviše kasno. Već sam popio rakiju koju su mi ponudili moji ljubazni policijski domaćini. Ovo je bio prvi alkohol koji sam popio u godinu dana. Tokom sedmomesečnog boravka u beogradskom Centralnom zatvoru zdravlje mi je ozbiljno narušeno, te mi je lekar strogo zabranio da pijem. Posle rakije, poslužili su me odličnom kafom, i usledio je razgovor o životu, Lukašenkovoj, ali i Miloševićevoj diktaturi. Konačno sam se, posle godinu dana pakla, uverio da tradicionalna topla srpska dobrodošlica u stvari nije mit. Sat i po vremena do leta proleteli su začas. Prijatni razgovor prekinuo je moj policijski čuvar koji me je obavestio da je vreme da se ukrcamo na avion. Ponovo smo se ka gejtu uputili kroz lavirint tajnih hodnika i vrata. Uobičajeni dugački red za ukrcavanje na avion preskočili smo uz prekorne poglede ostalih putnika koji su morali strpljivo da čekaju.
Shvatio sam da sam se našao u istoj prostoriji i čak u istoj stolici u koju su mi pre godinu dana strogi i ozbiljni policajci naredili da sednem. Dok su me pre godinu dana tretirali skoro kao životinju, ili nekog opasnog kriminalca, ovog puta su se prema meni ponašali maltene kao prema bliskom prijatelju
Na opasku aerodromske radnice da bi na avion prvo trebalo da se ukrcaju putnici biznis klase, moja policijska pratnja im je kratko odbrusila „on je važniji od biznis klase“. U potpuno prazan avion prvi smo ušli moj novi uniformisani prijatelj i ja. Pri opraštanju zagrlio me je kao da se odavno poznajemo. Ostatak vremena, dok se prazan avion polako punio i buka koju su proizvodili pridolazeći putnici povećavala, proveo sam u jednom, za poslednjih godinu dana, neuobičajenom stanju. Naime, shvatio sam da je ovo prvi put da se zaista smejem od kada sam 30. oktobra prošle godine uhapšen od strane srpskih vlasti. Kada su se vrata aviona zatvorila, i kada je letelica krenula da rula po pisti, pa sve do uzletanja, osetio sam neverovatno uzbuđenje, koje je preraslo u olakšanje u trenutku kada smo sleteli u Berlin.
Ovde se moja odiseja ne završava, ali sasvim sigurno, počinje jedno novo poglavlje u mom životu, koji će od sada pa nadalje biti obeležen periodom pre i posle Srbije. Zašto su me srpske vlasti držale zatvorenog godinu dana, znaju samo oni. Ono u šta sam siguran je da nisu morali, kao i da je odluka da se uhapsim, da se držim u zatvoru, pa da se na kraju pustim, kao i većina stvari u Srbiji, doneta na najvišem nivou. Nijedna druga država na svetu, među kojima i neke koje su prijateljske sa Lukašenkovim režimom, nije ni blizu ovoliko u zatvoru držala beloruske borce za demokratiju. Bez obzira na to da li me je aktuelni srpski režim uhapsio da bi se dodvorio Lukašenku, a kasnije pustio da bi konačno uslišio zahtevima međunarodne javnosti i svojih zapadnih partnera, ostaje činjenica da je jedna zemlja kandidat za članstvo u EU, tokom godine dana, uslišila politički motivisanim zahtevima najbrutalnije diktature u Evropi, te da je i sama, barem kada je o meni reč, ali koliko sam uspeo da primetim tokom boravka u Srbiji i uopšteno govoreći, počela da i sama liči na Lukašenkov režim.
*Na vrhu teksta možete pogledati i video razgovor sa Andrejom Gnjotom koji je uradio Beogradski centar za bezbednosnu politiku (BCBP).
