Kada ljudi pričaju o tome da nam se nije desio 6. oktobar sigurno su u pravu. Ja sam verovatno jedina osoba kojoj se taj 6. oktobar 2000. dogodio. Živo se sećam poziva revolucionarnih DOS čelnika RTS-a iz šume u Košutnjaku i njihove molbe da moj film Anatomija bola, posvećen tragičnom žrtvovanju šesnaestoro radnika RTS-a, bude ekskluzivno prikazan u udarnom terminu na „oslobođenom javnom servisu“. Kao dokaz da se demokratija vratila na velika vrata i da je istina pobedila.
Film je prikazan tog 6. oktobra i nikada više i ta činjenica dosta govori i o RTS-u i o zemlji u kojoj živimo.
Tog 23. aprila 1999. Beograd nije bio idealno mesto za proslavu prvog rođendana moje najstarije ćerke Jane. Bombardovanje centra grada postalo je svakodnevno, probudila nas je tupa eksplozija, stotinak metara od stana u Ulici majke Jevrosime. Pogodak je bio nestvarno precizan, gađano je samo srce RTS-a, njen master. U zgradi koja je morala da bude ispražnjena, pod pretnjom otkaza te noći u kojoj se program sem kratkih vesti nije ni emitovao, bilo je više od stotinu ljudi uključujući stradalu šminkerku Jelicu Munitlak. Smrad spaljenih kablova ulazio je kroz prozore, a prvi necenzurisani snimci Televizije Studio B bili su kao direktan prenos iz pakla. Njih šesnaestoro je i zaista nestalo u tom udaru britanske avijacije. Dva tela nikada nisu pronađena. Jedna porodica je mogla da sahrani samo prst ruke koji su imali sreću da dobiju nakon DNK analize. Delovi tela su pronalaženi na krovu Ruske crkve.
Film je prikazan tog 6. oktobra 2000. i nikada više i ta činjenica dosta govori i o RTS-u i o zemlji u kojoj živimo
Kada su prebrojali mrtve i zbrinuli ranjene i kada su se porodice nedužnih žrtvovanih ljudi malo povratile od šoka i ostale same u svom bolu, rešio sam da napravim dokumentarac-optužnicu 02. 06 – Anatomija bola, u produkciji B92. Počeo sam da istražujem tragične okolnosti i monstruoznu činjenicu da su ti ljudi žrtvovani na svom radnom mestu zbog sulude ideje da bi Srbija mogla da preokrene propagandni rat u svoju korist.
Strane televizije, uključujući CNN, dva dana pred bombardovanje napustile su prostor ispred RTS-a i povukle svoju tehniku.
Jedan od urednika RTS-a, visoko pozicionirani službenik Državne bezbednosti je par sati pre tragedije izveo svoju ćerku iz zgrade. Sigurnosne kamere na zgradi su se iznenada pokvarile. Željko Ražnatović Arkan se samo desetak minuta nakon nesreće uključio u akciju spasavanja nastradalih. Tu je nenormalno brzo bio i zabrinuti direktor RTS-a Dragoljub Milanović. Kafana „Madera“ u Tašmajdanskom parku radila je te noći kao da nema nikakvog ratnog stanja.
Iako ste sve snimke pogodaka civilnih i vojnih ciljeva mogli pogledati samo klikom na sajtu NATO-а, snimak ovog događaja je bio nedostupan i bili su uzaludni svi naši napori da ga u komunikaciji sa Veslijem Klarkom i NATO službama pribavimo.
Taj predobri general NATO-a zaćutao je u isto vreme kada i čelnici RTS-a.
Porodicama je slaba uteha bila reakcija organizacije Human Rights Watch kojom film počinje:
„Pored ratne propagande ovog medija, nije bilo nikakvog opravdanja za bombardovanje zgrade RTS-a. NATO nije upozorio civile. Zgrada je smeštena u gusto naseljenom gradskom jezgru. Osoblje u njoj se nalazi 24 časa dnevno. Bio je to potpuno nepotreban napad…“
Druga strana je arogantno ćutala o događaju, Dragoljub Milanović, izviždan na sahrani poginulih, spuštao nam je slušalicu, a u vremenu najveće žalosti porodica ženio svog sina. Ali i to je bio stav druge strane koja је verovala da će Milošević i njegova klika vladati još hiljadu godina.
Tako je jedan film za mene postao mnogo više od profesionalnog izazova. Jedinstveno iskustvo koje me je zbližilo sa porodicama poginulih. Radio sam sve ono što na predavanjima ne savetujem svojim studentima dokumentarnog filma.
„Nikada se ne vezujte za svoje likove. Kada završite film, prestanite da pratite sudbine aktera kako biste mogli da započnete novu priču.“
Činio sam sve suprotno vezujući se za te ljude. Naročito za jednu ženu.
Jedan od urednika RTS-a, visoko pozicionirani službenik Državne bezbednosti je par sati pre tragedije izveo svoju ćerku iz zgrade. Sigurnosne kamere na zgradi su se iznenada pokvarile
Sticajem tragičnih okolnosti već četvrt veka sam prijatelj Žanke Stojanović, majke koja je izgubila svog sina Nebojšu u NATO bombardovanju RTS-a.
Na nesreću, nas je zbližio film, ali da je nisam upoznao ne bih imao pojma da osobe koje sam kao likove susretao samo u antičkim tragedijama postoje i u ovom gradu.
I da je potreba za pravdom jača i od bola i od lične tragedije.
Novinari istraživači mogli bi da uče od Žanke.
Pravnici takođe.
Aktivisti u borbi za ljudska prava ponajviše.
Žanka je srpski Mandela.
Žanka je vođa argentinskih majki koje u vreme vojne hunte u Argentini tragaju za svojim nestalima.
Samo pola godine pre pada Miloševića Anatomija bola dobija Grand Prix na martovskom festivalu. RTS istog trenutka prestaje da izveštava sa festivala, a Večernje novosti objavljuju antologijsku vest (još čuvam taj isečak): „Sinoć je u Beogradu završen festival `kratkog metra`. Festival je završen dodelom nagrada.“
Bilborde filma u gradu žvrljaju i parolama „NATO izdajnici“. Ivica Dačić izjavljuje da bi „izdajnički film sigurno pobedio i na festivalu u Vašingtonu“. Svih tih dana i godina mrmota Žankine bitke su i moje bitke. I obrnuto.
Nakon petooktobarskih događaja pravim film Anatomija bola 2.
Šta se u emocijama, razmišljanjima porodica promenilo nakon odlaska Miloševića i prizora zapaljene zgrade državne televizije koja je ponovo u plamenu 5. oktobra 2000?
Jednog sumornog jesenjeg dana dok je Zoran Đinđić još bio živ i nakon maratonskih pregovora sa šeficom kabineta dr Vojislava („ko može da vas pogleda u oči“) Koštunice obreo sam se s ekipom u ledenoj Palati federacije.
Željko Ražnatović Arkan se samo desetak minuta nakon nesreće uključio u akciju spasavanja nastradalih. Tu je nenormalno brzo bio i zabrinuti direktor RTS Dragoljub Milanović. Kafana „Madera“ u Tašmajdanskom parku radila je te noći kao da nema nikakvog ratnog stanja
Ljiljana Nedeljković (sećate se te sive eminencije, šefice kabineta), daje mojoj ekipi tridesetak sekundi da ovekovečimo susret predsednika sa Žankom, majkama, očevima i suprugama nastradalih
Vreme je isteklo. Dok odlazimo vidim da je Koštunica državnički zabrinut što krivci nisu procesuirani i dok me Nedeljkovićka svojom telesnom masom izbacuje u hodnik, čujem legalističko obećanje da će svi krivci u novoj demokratskoj državi biti izvedeni na sud.
Predsednik je iskreno potresen zbog ovog slučaja. Još mi je hladno kad prizovem sećanje na taj susret.
Ali tada ni Žanka, ni ja, još uvek ne znamo da mu je SPS budući koalicioni partner, Legija i ekipa iskrene patriote, da će nedugo posle toga biti ubijen Zoran Đinđić.
Priča o žrtvovanim ljudima te aprilske noći je priča o nekažnjivosti u Srbiji. Izuzmemo li deset godina zatvora za Dragoljuba Milanovića, koji nije aktivirao naredbu broj 37 i evakuisao zgradu (kao što je učinjeno sa svim drugim javnim metama NATO-a) i spasao od smrti svoje radnike, ovo je još jedan od nekažnjenih zločina. Zločin koji ima isti rukopis službe kao i nekažnjena ubistva Dade Vujasinović, Slavka Ćuruvije, vojnika u Košutnjaku. Svaka dvadeset treća aprilska noć ispred spomenika „Zašto?“ je zbog toga identična, to su noći naše kolektivne nemoći i zaborava.
Godinama se na pomenu žrtvovanim smenjuju RTS glavonje, direktori, predsednici i članovi Upravnog odbora. Sramno obećavaju memorijalni centar, za koji je odabrano konkursno rešenje ali se već deceniju ništa ne započinje
Porodice se osipaju, iz godine u godinu je sve manje ljudi, biologija je neumoljiva. Godinama se na pomenu žrtvovanim smenjuju RTS glavonje, direktori, predsednici i članovi Upravnog odbora. Sramno obećavaju memorijalni centar za koji je odabrano konkursno rešenje, ali se već deceniju ništa ne započinje.
Kultura sećanja u Srbiji ne postoji i nakon tragedije u „Ribnikaru“ i najave memorijalnog centra za poginulu decu treba imati na umu sudbinu obećanog memorijalnog centra za žrtvovane ljude iz RTS-a.
Nije napravljen.
Ubeđen sam da nas nekažnjivost ovih najvećih zločina sprečava da kao društvo imamo budućnost. Žanka Stojanović mi je prenela tu istrajnost da se istina sazna i da se uprkos svemu ne odustane.
Sećam se priče kako su iz SAD deportovali u Nemačku jednu staricu od 90 godina koju je neko razotkrio kao čuvarku u koncentracionom nacističkom logoru. Živela je 60 godina kao tiha susetka, američka državljanka. Sudbina je učinila da joj muž bude Jevrejin, a kada je on umro želela је da je sahrane pored njega na jevrejskom groblju.
Kultura sećanja u Srbiji ne postoji i nakon tragedije u „Ribnikaru“ i najave memorijalnog centra za poginulu decu treba imati na umu sudbinu obećanog memorijalnog centra za žrtvovane ljude iz RTS-a. Nije napravljen
Prvo što je starica pre povratka u domovinu uradila bilo je da odjavi kiriju na groblju u SAD.
Niko se nije posebno trudio da dokaže da li je tukla, ubijala ili jednostavno odvajala koji logoraši su za sapun a koji za druge korisne potrepštine Trećeg rajha. Bila je u pogrešno vreme na pogrešnom radnom mestu.
Ali kao što je deportovana starica znala broj svoga leta koji je vraća u Nemačku, tako niko ne može da mi ukine nadu da će i saučesnici u zločinu 23. aprila 1999. u konačnom neminovnom demokratskom ishodu ove nesrećne Srbije biti suđeni i osuđeni.
Znam da me osoba kojoj se divim, Majka Hrabrost Žanka Stojanović, razume i da delimo ista ova osećanja. Naša zajednička optužnica, film Anatomija bola, i dalje je otvorena. I jednako jezivo aktuelna i nakon dvadeset pet godina.
