Aleksinac je, meštani kažu, možda jedini grad na svetu čiji je simbol rudnik, a da rudnika nema, već je ugašen nakon poslednje od dve velike tragedije u prošlom veku, 1989. Tada je poginula cela prva smena od 90 rudara u jami Morava, dubokoj 700 metara. Tela kopača nastradalih u požaru, ili ugušenih dimom, izvlačena su 29 dana.
„Sa rudarima, umro je i rudnik, a sa rudnikom glavni izvor ovdašnje egzistencije“, tužna je konstatacija žitelja. Tad je, zbog broja žrtava, otvoreno Novo groblje u Aleksincu, i podignuto devet optužnica na ime rukovodilaca Aleksinačkih rudnika, a odgovarali varioci.
Aleksinački rudari podneli su još jednu žrtvu javašluku, ovog puta „ekonomskog tigra“, pre ravno tri godine, kada je preko svake mere, ali najavljeno, eskalirao nivo metana u kopu mrkog uglja obližnjeg rudnika Soko. Odnevši osam života, od kojih su šest bili iz Aleksinca.
Krivica „više sile“
Krivom je tada proglašena „viša sila“, dok je „ljudski faktor“, rukovodeći, pomilovalo Osnovno javno tužilaštvo u Aleksincu. Da se sazna istina o uslovima rada u Sokolu nije pomogla ni krivična prijava tadašnje ministarke rudarstva Zorane Mihajlović, podneta protiv 14 lica, sumnjivih prema izveštaju inspekcije, jer je tužba odbačena.
Država je udelila finansijsku pomoć porodicama žrtava, koja se tada poredila sa mesečnom platom guvernerke Narodne banke Srbije Jorgovanke Tabaković, budući u visini od oko 8.500 evra – po mrtvom telu. „Novac su davale i razne stranke, humanitarci.., kao da novcem život može da se nadoknadi“, primećuje rudar Nebojša Stanojević. Široj javnosti poznat kao jedan od govornika na protestima Srbija protiv nasilja, u junu 2023.
Stanojević je tada rekao auditorijumu, aktuelno ožalošćenom smrću devet đaka OŠ „Vladislav Ribnikar“ iz Beograda, kao i čuvara, i devetoro mladih iz Dubone i Malog Orašja, da je na skup došao „da traži pravdu za svoje kolege i prijatelje“. On u „toj borbi nije sam“, već su u njoj i svi okupljeni, koji „neće da prihvate društvo u kom nema odgovornosti i nema posledica“, kako je apelovao.
Puzati se mora
Danas, kad gleda na Soko, može da primeti da glavni problem nije nastavak kopanja u blizini mesta nesreće iz 2022, gde je „glavna žila uglja, pa mora da se kopa gde je to moguće“, već u nepoštovanju Zakona o bezbednosti na radu. Pa iako ovaj rudnik i dalje liči na prizore majdana iz kaubojskih filmova, sve bi se bolje u njemu odvijalo da je „rukovodeći kadar odgovorniji i stručniji“.
Podneli bi rudari lakše i to što povremeno puze podzemnim hodnicima da bi došli do mesta kopanja, da su veće plate. „Ali ne tričavih pet odsto, koliko smo nedavno dobili po izmenjenom kolektivnom ugovoru, već bar duplo, u odnosu na trenutnih, sramnih 60-70 hiljada dinara“, naglašava rudar.
Krovno, JPPEU Resavica naziva se „strateški važnim gubitašem“, jer posluje sa manjkom od desetak miliona evra godišnje, pa se subvencioniše, ali ne da bi bolje radilo, već da bi se obezbedio socijalni mir, ali i sprečio egzodus iz ovih krajeva. „Postoji još jedan razlog: ovo je jedna od baza glasačkog tela predsednika Vučića. Odavde je dovedeno više stotina ljudi na njegov nedavni miting u Beogradu“, primećuje naš sagovornik.
Dakle, prinudno se zaboravilo to što je „Vučić na treći dan sahrana rudara slavio pobedu na izborima, porodicama uputivši samo telegram“. Ćutanje je kupljeno i kad je tadašnji upravnik jame Marko Konatar unapređen u direktora Sokola, „a da ništa nije krenulo nabolje“.
Da se sazna istina o uslovima rada u Sokolu, nije pomogla ni krivična prijava tadašnje ministarke rudarstva Zorane Mihajlović, podneta protiv 14 lica, sumnjivih prema izveštaju inspekcije, jer je tužba odbačena
I, dok je Beograd tragediju (manje-više) zaboravio, ni u etru Aleksinca o njoj se više ne raspreda, jer nema slobodnih medija. Jedino što aleksinac.net sva zbivanja budno prati, izveštavajući preko Fejsbuka, gde se portal povukao ne dobijajući nikakvu podršku na lokalnim medijskim projektima.
„Sami se izdržavamo, pa niko ne može da određuje o čemu ćemo da pričamo“, kaže glavni urednik Saša Marković, ujedno i novinar, snimatelj, montažer.., i sve drugo što treba tom glasilu. Tako je ono prenelo i vesti o pravnom toku slučaja Soko, i njegovom trenutnom statusu čekanja na konačnu odluku Ustavnog suda, gde je predmet dospeo nakon tri kruga većanja nižih instanci. „Potom ostaje samo Strazbur“, izneto je u zaključku.
Markovića, kao hroničara lokalnih zbivanja, zavisnih od miga iz Beograda, više brine odnos državnog i opštinskog vrha prema žrtvama svoje bahatosti. „Vidite ovaj soliter“, rukom pokazuje na prilično solidan objekat u centru Aleksinca. „On je jedini znak da su postojali neki tamo rudari što su poginuli 1989, jer su u tom soliteru naseljene njihove porodice“, on ističe.
Sokače Aleksinački rudnici
Daleko upečatljivije znamenje „najveće rudarske tragedije u SFRJ“, jeste sam krug Aleksinačkog rudnika, sa sve Domom kulture, apotekom, Domom zdravlja, bibliotekom.., i prostranim radničkim naseljem. Sada nalik razorenoj meti nekog davnog granatiranja, koju uveliko proždire divlja vegetacija.
Tek poneka nova kuća, sazidana na temeljima radničkih paviljona iz doba socijalizma, koji je opet obnovio nasleđe Kraljevine, poručuje kako bi naselje moglo da izgleda, da Aleksinac vlast drugačije tretira.
Koja vlast? Pa beogradska, jer za „sve odluke lokalne samouprave čeka se komanda iz prestonice“. Da l’ je odatle stigla zapovest da naziv ovdašnjeg rudnika, a drevnog uhlebišta stanovništva, ponese sokače na debeloj periferiji Aleksinca? Koje kao da nikuda ne vodi, već se gubi u neplanskoj gradnji na obroncima nalazišta „crnog zlata“.
Upravna zgrada Aleksinačkog rudnika mogla bi da bude muzej, svedočeći o počecima ovdašnjeg organizovanog iskopavanja uglja, krajem 19. veka. Međutim, to zdanje od rumene opeke po belgijskom nacrtu propada, sve više ličeći na scenografiju nekog crnotalasnog filma
„JPPEU Resavica raspolaže i velikim zalihama uljnih škriljaca, najbogatijim u državi, čija se eksploatacija predviđa kad se obave geološka istraživanja, nađe strateški partner, i iscrpe sve naslage uglja“, kaže Stojanović. Ovom će se uvek neko opirati, sluteći sudbinu Bora i Majdanpeka, a neko videti kao šansu za prosperitet, lični, ili celog kraja, kako on zapaža.
Neko u budućnost upisuje i postradale rudare, ali ne i vladajuća klika, indiferentna prema smrti poginulih za njene nadležnosti. Tako su jedina dva belega – murala, oslikana na nečiju privatnu inicijativu. Na prvom, na oronulom zidu Doma kulture u (apokaliptičnom) radničkom naselju, u prvom planu je Bojan Stajić, čiji je jedinac imao 40 dana kada mu je otac poginuo, pa se nagađa da je mural naručio (i platio) neki njegov prijatelj. Na drugoj zidnoj slici, gotovo u centru, ali na trošnoj fasadi, čini se, nasumično izabrane kućice, svi su poginuli ravnopravni u prikazu. Iz logoa, stavljenog umesto potpisa autora, i oljuspanog, nazire se da je naručilac bilo Udruženje 28. jun, inače međunarodna humanitarna organizacija.
Sama upravna zgrada Aleksinačkog rudnika mogla bi da bude muzej, svedočeći o počecima ovdašnjeg organizovanog iskopavanja uglja, krajem 19. veka. Međutim, to zdanje, građeno od rumene opeke po belgijskom nacrtu, propada, sve više ličeći na scenografiju nekog crnotalasnog filma.
Za sve odluke lokalne samouprave čeka se komanda iz prestonice. Da l’ je odatle stigla zapovest da naziv ovdašnjeg rudnika, a drevnog uhlebišta stanovništva, ponese sokače na debeloj periferiji Aleksinca
Kao zakulisna radnja takvog ostvarenja, bolno istinitog, nameće se slučaj livnice. „Livnica je upropaštena, privatizovana, pa ponovo otkupljena od države po višestruko većoj ceni, a da već šest godina ne radi, ipak zapošljavaju šestoro ljudi“, dramska je okosnica tog „filmskog“ scenarija.
Mimo pameti
I povodom njega se ćuti, ali iz čiste, radničke solidarnosti. I svesti da će „svako da prihvati bilo šta da mu se ponudi reorganizacijom preduzeća“, koja se periodično sprovodi, pa bi fiktivni posao mnogima godio. Druge su opcije da nekog, ako je bio rudar, prebace na drugi kop, ili rentiraju njegove usluge…Administraciji, za to vreme, ne fali ni dlaka s glave, već se ona umnožava, nauštrb broja rudara, što je „mimo pameti i ekonomske logike“, kako ističe sagovornik Radara.
Na akutno socijalno prestrojavanje ukazuje novi živalj rudarskog naselja, sa nekad ljupkim kućama i cvetnim baštama. „To je sad leglo narkomanije i drugog kriminala“, šapuću naši domaćini. Rešenje (ni) za ovo se ne traži, kao što se „ne sluša struka, već politika“, i ne „uči iz prošlih grešaka“… „Tako mu studenti (u blokadi) dođu jedina svetlost na kraju tunela“, Stojanović sažima nadanje sve većeg dela stanovništva (i) Aleksinca.
