Vučić je kockar – Srbija je ulog

Iako je za Slobodana Miloševića govorila da je balast, da nas je uveo u bombardovanje i da je postao opasan, redovna profesorka Odeljenja za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu Dubravka Stojanović smatra da je Vučić još opasniji jer je još manje spreman na popuštanje. Uoči izbora je upozorila da će aktuelni predsednik zbog toga biti manje sklon da prizna izborni poraz od svog neslavnog prethodnika, ali čak ni ona nije predvidela izbornu krađu ovolikih razmera.

Da li ste uopšte mogli da zamislite scenario u kom Vučić ne mora da priznaje izbore jer ih preventivno pokrade, a potom izjavi „da su najpošteniji i najčistiji u istoriji“?

Sa Vučićem su svi scenariji zamislivi! Jedino što je stvarno bilo inovativno je ova „preventivna krađa“. Normalne autokrate to rade posle, prekroje rezultate, „izgube“ džakove sa glasačkim listićima, nameste procente…To sve znamo. Ali ovo je kod nas novi pristup, krađa unapred. Doduše, radilo se to u Makedoniji, pa ni u tome Vučić nije baš inovativan, više je plagijator.

Ono što jeste problem jesu njegove reakcije. Jer, Milošević je, ma koliko da je bio opasan, znao da stane. To zrnce razuma ga je nateralo i da, na primer, prihvati Dejtonski sporazum ili rezultate izbora 1996. godine. Vučić je drugačiji mentalni sklop, za njega je razumni postupak poniženje. On prkosi i samom sebi: skine Gašića, vrati Gašića! To je jako opasno, jer on ne ide do kraja, on tera preko. On je kockar, njega uzbuđuje ta situacija u kojoj može da iskušava granice i kao nevaljalo dete da čeka kada će da pukne. Takva politika razdražuje društvo, jer onda i ono počinje da prelazi granice pošto su one ionako „odozgo“ srušene. Tako dolazite u političku situaciju u kojoj sve postaje moguće, pravila nema, sve je dozvoljeno. To se najsnažnije i najopasnije videlo kad je došla oslobađajuća presuda u slučaju Ćuruvija. I to nije opasno samo za protivnike vlasti, već je to signal svima – zločin je dozvoljen. Odatle toliko ubistava i posebno femicida gotovo svake nedelje! Iz toga najbolje vidite da je pređena granica, da je društvo „razobručeno“.

U kakav nas istorijski kontekst stavljaju ti izbori? Da li smo diskvalifikovani iz savremenih civilizacijskih tokova ili smo se nametnuli kao inovatori koji liderima svih zemalja nude recept za večni opstanak na vlasti?

U izvesnom smislu su oba odgovora tačna, ma koliko to čudno zvučalo. Za početak, mi smo sami sebe diskvalifikovali iz savremenih tokova. I to odavno. Proizveli smo dva čudovišna režima (Miloševićev i Vučićev) koji su krali izbore, poništavali institucije, gazili zakone, ubijali političke protivnike. Prvi je napravio četiri rata i doveo zemlju u najtežu moguću krizu sa sankcijama i bombardovanjem. Drugi kao da se nada da će se i on tako proslaviti, pa stalno proizvodi nestabilnost u regionu i neprekidno drži sve na ivici žileta. Istakli smo se kao „troublemakersi“ i to na globalnom nivou. A lokalno, u regionu, niko sa nama neće. Nikada ne znaju kada će i gde da opet pukne neka Banjska.

Ali, kada su počeli da se pojavljuju populistički režimi po svetu, od Borisa Džonsona do Trampa, u zemljama starih i stabilnih demokratija, stalno sam ponavljala da smo mi u stvari bili avangarda. Devedesetih smo mislili da smo se mi vratili u 19. vek dok je svet otišao u 21, ali sada izgleda kao da smo mi bili pravi početak 21. veka, da je kod nas napravljena ta ubojita kombinacija autokratske vlasti koja povlači neverovatne i riskantne poteze. Taj tip vladavine koja ruši sve institucije, poništava postignute pomake na polju sloboda i društvenog razvoja, gazi sopstvene zakone, ali i elementarnu pristojnost.

Šalim se, naravno. Niko se na nas nije ugledao. Ali kriza demokratije, ideala i ideologija je stvorila takve režime, a to se kod nas desilo već sa krizom socijalizma i Jugoslavije osamdesetih godinа. Ono što jeste opasno je da se naš režim uklapa u ovaj zabrinjavajući svetski trend. Jer taj trend je opasan globalno, ugrožen je i svetski mir.

Upozorili ste da više nemamo vremena, posebno ne kada su u pitanju evropske integracije. Da li nas je sadašnja situacija još više unazadila na tom putu ili je pomogla jer je EU konačno shvatila da tolerisanje stabilokratije u našem slučaju ne daje željene rezultate?

Želim da verujem u ovo drugo, jer ne mogu više da ponavljam da nemamo vremena. Ako to ponavljate trideset godina, onda je tu ipak nešto čudno. Jer – kako? Svesni ste da je kasno i da nemate vremena, ali ipak ništa ne radite da biste se ubrzali i uhvatili korak? Ili, u stvari vi to ni ne želite. Jasno je onda da je u pitanju ovo drugo. A onda to nije kašnjenje već odluka da ni ne stignete.

Termin stabilokratija je bio dobar sa stanovišta tadašnje politike Angele Markel. Kao, u regionu se naprave jaki likovi koji sve drže pod kontrolom, a Merkelova drži njih. Za početak, to je jako ponižavajuće. Jer, polazi se od toga da smo mi divlja plemena kojima treba čobanin da nas utera u tor i tamo drži uz pomoć pasa čuvara. A onda će se s njim sve dogovoriti. Ko ne razume da taj čuvar neće nijedan dogovor, mnogo greši.

Da je nas neko nešto pitao, onda bismo odmah rekli da termin stabilokratija može da se koristi samo pod znacima navoda. Jer to je stabilno samo na prvi pogled. U suštini je takav režim izvor svih mogućih nestabilnosti, i unutrašnjih i spoljnih. Te autokrate vladaju uz pomoć stalne proizvodnje kriza, ne znam kako to nije jasno? Ako je kriza u zemlji, napraviće novu krizu spolja da se zamažu oči. Ima neka poslovica koja otprilike kaže da tek uštrojenom petlu treba zarezati krestu „da zbog gornje rane zaboravi donju“. E, to je politika tih lažnih stabilokrata. Stalno otvaranje novih kriza i nerešavanje nijedne prethodne. Nadam se da EU shvata koliko je to opasno za nju samu i da ne može da dozvoli te opasne politike u situaciji u kojoj ima već dva vrlo zapaljiva rata u najbližem susedstvu.

Stav EP i zahtev da se sprovede međunarodna istraga izbora je od vlasti ocenjen kao najava okupacije i upoređen sa austrougarskim ultimatumom iz 1914. Da li takvo poređenje ima ikakvo uporište u istoriji?

To je besramno! Jedino uporište za takve izmišljotine je u fantaziji vladajućih ljudi koji bi voleli sebe da vide kao Nikolu Pašića, kao vladara u prelomnim trenucima, koji i njima samima daje na značaju. Austrougarska je planirala rat protiv Srbije mnogo pre Sarajevskog atentata i samo je čekala pravi trenutak. Njen cilj je bila okupacija Srbije, koja je ometala njene planove na Balkanu i na daljem putu na Istok. Ultimatum je već bio objava rata, ma kakav da je odgovor poslala srpska vlada!

Današnja rezolucija Evropskog parlamenta je nešto sasvim suprotno. Srbija kaže da želi da postane članica EU. Svi znaju da je to delimično umanjenje suvereniteta zemlje i to u prvom redu kada su osnovne vrednosti u pitanju. Dakle demokratija, vladavina prava, korupcija, ukidanje institucija itd. su uvek pod budnim okom Brisela. To važi i za zemlje članice, a posebno za one koji to žele da postanu! Ne možete da idete u taj prestižni klub država tako što ćete sa praznom kesom da stanete u red da dobijete pare, a da ništa ne menjate i da ne prihvatate osnovna pravila. A pravo na slobodu izbora jeste osnovno pravilo i to ne kao neka prazna fraza, nego zato što samo slobodni izbori obezbeđuju stabilnu i uspešnu vlast iza koje stoji podrška društva. Svaka izborna prevara vodi u društveni sukob, jer zatvara kanale preko kojih se amortizuju ti konflikti. Bez toga konflikti ostaju kao u pretis loncu i lako dovode do eksplozije nezadovoljstva. Zato je važno imati vlast iza koje stoji većinsko opredeljenje birača, to nije floskula.

A da li smo u istoriji ponekad pristajali na međunarodnu arbitražu ili je u duhu našeg naroda, kako Brnabićeva tvrdi, da uvek uzvikujemo odlučno „ne“?

Dobar je primer taj čuveni odgovor koji su pisali Nikola Pašić i Stojan Protić na austrougarski ultimatum. Svi građani mogu da pročitaju na sajtu Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja,da vide kako na pretnju odgovara ozbiljna i odgovorna država. Tu se vidi sa koliko veštine i diplomatskog takta su oni njega sastavili. Pozivajući se na srpski Ustav, krivično zakonodavstvo i na međunarodno pravo, oni su odbili austrougarsku istragu na tlu Srbije, ali vrlo blago, nudeći u istoj rečenici da će rezultate istrage davati Austrougarskoj. Da je Beč ikada pomišljao na smirivanje situacije taj odgovor srpske vlade se mogao shvatiti i kao pružena ruka. Ali, naravno cilj je bio rat, pa je onda i taj umereni odgovor protumačen kao grubo odbijanje. A i u politici sećanja se kasnije time manipulisalo i pumpala se priča o svim našim odlučnim NE, kao da se spoljna politika vodi zbog prkosa a ne zbog interesa zemlje.

Zato je najbolje da čitaoci sami pročitaju odgovor Beču i da se uvere. Jer, veoma je važno kako je to napisano. Tu nije bilo ničeg od ovog huliganskog drekanja, prkosa i inata. Ovo ponašanje ne samo što je neadekvatno i sramota za zemlju, nego i jasno govori da vlastima ni najmanje nije do evrointegracija, jer se one direktno kose sa svim njihovim najvažnijim interesima. Krađa izbora jedan je od tih interesa, jer obezbeđuje neograničenu i beskonačnu vlast i zato oko toga za njih nema pregovora.

Recimo, kao jedna od vrednosti našeg „ne“ iz 1914. je istaknuta činjenica da je to prethodilo ratu, ali da ni to nije pokolebalo srpski narod. Da li nam se to ponovo nudi rat kao dokaz da smo i na tu žrtvu spremni zarad „slobodarskog duha i suvereniteta“ (Vučević) ili vlast samo gubi kontrolu nad situacijom pa izbacuje pompezne floskule?

Rat je idealan! To je to stanje povišenih strasti, stanje koje zbija redove i u kome se ne postavlja pitanje demokratije i prava građana. A vlast se onda oseća toliko moćno, sve je u njenim rukama. To je najbolji dokaz da oseća da gubi kontrolu nad situacijom, ali i da je spremna sve da uradi da tu kontrolu vrati. To nam govori koliko je ova vlast opasna, ali i koliko joj ni najmanje nije stalo do dobrobiti naroda u čije ime tobože govori. Zato sam ovih dana više puta ponovila – 1914. godine Srbija je bila ugrožena spolja, sada je ugrožena iznutra. To su dijametralno različite situacije i besramno ih je porediti.

Jednom ste izjavili da ste protiv teze da se istorija ponavlja i da je svaka situacija drugačija od prethodne. Zašto onda imamo utisak da ponovo živimo devedesete?

Rečenica da se istorija ponavlja je jedna od najvećih mahinacija i manipulacija sa prošlošću. Jer, istorija je toliko dinamična da su konteksti uvek drugačiji, pa samim tim i događaji koji mogu ličiti jedni na druge imaju sasvim različita značenja i težine. Ali tom rečenicom vi u stvari kažete da niko nije odgovoran, da istorija dođe, prođe, pa se vrati, da ona ima neki mističan tok, da je ona sila za sebe, da je ona više astrološka nego društvena kategorija, da će nam o njoj više reći gledanje u šolju nego nauka. Ali, pre svega da ona melje ljude i da za to niko ne može snositi odgovornost, jer eto – istorija se vratila. Po tome smo mi njeni objekti, a ne subjekti. Takvo tumačenje je duboko antidemokratsko i služi ukidanju svih sloboda. Naše pobede proglasili smo porazima i počeli sa širenjem te paranoidne, opasne ideologije u kojoj se fiksirate na traumu, na žrtvu.

Na taj način zbijate redove, homogenizujete celo društvo u jednu bezličnu masu koja više ne misli, kojom se vlada strahom i stalnim obnavljanjem te traume

A što se tiče devedesetih, mi iz njih nismo izašli! Ili, još tačnije – mi iz njih nećemo da izađemo. Zato ih vidimo svuda. Ne izlazimo iz devedesetih jer su iste elitе (ne samo političke) na vlasti, jer one nisu promenile program, jer je proizvodnja kriza njihov način vladanja, jer je zaoštravanje odnosa sa susednim narodima deo njihovog programa. Da li se to zvalo „država u kojoj će živeti ceo srpski narod“ ili se sada zove „srpski svet“, to je program koji podrazumeva sukobe spolja i autokratiju iznutra. Ako to posle svih ovih decenija nije jasno i ako protiv toga nema većeg otpora, onda ništa, kao što kaže slogan Peščanika.

Vlast nam na isti način kao devedesetih nameće tezu da smo svi žrtve i da nas zao svet mrzi, a mnogi je bespogovorno prihvatаju kao istinu. Ista ta vlast nas je juče ubeđivala da smo lideri u ekonomiji i da živimo u zlatnom dobu. Kako smo kao narod došli do toga da možemo da progutamo sve, pa i dve tako dijametralno različite priče?

Suviše dugo sve ovo traje. Žestoka indoktrinacija traje bar od sredine osamdesetih, tako da je to već četrdeset godina! Generacije koje su tada rođene sada su zreli ljudi, oni ne znaju za bolje ili drugačije. A u toj indoktrinaciji je ključno upravo ovo što ste rekli – da smo mi žrtve i da nas svi mrze. Na tome je ovde krenula promena istorijske svesti tih osamdesetih godina. I mi smo, zbog nacionalizma, iz jednog pobedničkog, optimističkog narativa preokrenuli tumačenje prošlosti. Naše pobede proglasili smo porazima i počeli sa širenjem te paranoidne, opasne ideologije u kojoj se fiksirate na traumu, na žrtvu. Na taj način zbijate redove, homogenizujete celo društvo u jednu bezličnu masu koja više ne misli, kojom se vlada strahom i stalnim obnavljanjem te traume. Onda su na to došli porazi i žrtve iz devedesetih, pa su i one iskorišćene da bi se to osećanje bespomoćnosti i samosažaljenja produbilo. Tako se najlakše vlada. A svakome ko odbija da se oseća tako luzerski se nudi samo jedna opcija – da ode, da ne kvari.

Mi smo sami sebe diskvalifikovali iz savremenih tokova. I to odavno. Proizveli smo dva čudovišna režima,Miloševićev i Vučićev, koji su krali izbore, poništavali institucije, gazili zakone i političke protivnike. Prvi je napravio četiri rata i doveo zemlju u najtežu moguću krizu. Drugi stalno proizvodi nestabilnost u regionu

Nedavno ste objavili knjigu „Prošlost dolazi“. Da li je to lep način da nam kažete – e sad počnite ozbiljno da paničite?

Pa jeste na neki način. Ali, u stvari kao što mi je danas napisao jedan kolega, knjiga je jako tužna jer ona govori o jednoj propasti, našoj propasti. Upravo o toj promeni istorijske svesti koja je napravljena tako što nam se decenijama govori kao da prošlost tek treba da dođe, kao da svi problemi iz istorije treba prvo da se reše pa ćemo onda krenuti dalje. Kao da su sva pitanja od bar 1389. još uvek tu. To znači da ne živimo u sadašnjosti i ne razmišljamo o budućnosti, nego smo se zakopali i više ne umemo odatle da izađemo.

U knjizi govorite o kolektivnoj hipnozi koja se postiže jednostavnim „lažnim vestima iz prošlosti“. Kada je to kod nas počelo i čime je rezultiralo?

Svaka vlast to radi, svaka, pa i najdemokratskija ima svoju politiku istorije i iz prošlosti izdvaja neke trenutke sa kojima se identifikuje i tako šalje identitetske poruke. Ovde je problem što su pobede zamenjene porazima, heroji žrtvama, a prijatelji neprijateljima. Napravljen je taj koktel koji ubija i društvo i pojedince, jer ih je okovao i stalno ga drži u strahu. Kad je tako onda je lako sugerisati da je trenutni vođa onaj koji će zaštititi uplašene građane, koji će ih sprovesti kroz sve te opasnosti koje ga okružuju. Manipulacija prošlošću je za to najbolji način, jer se tako najlakše probude emocije. Sadašnjost je sporna i kontroverzna, a prošlost se predstavlja kao jednostavna i nesporna. Podele su crno-bele, stereotipi nemaju granice. Zato je idealno da se građanima umesto sadašnjosti nudi prošlost. Odnos cena-kvalitet je tu idealan, jer kao ne košta ništa a mnogo se dobije. A, u stvari, to je izuzetno skupo i opasno jer dobijate jednu sluđenu, radikalizovanu gomilu željnu osvete.

Proučavali ste udžbenike istorije. Kakav je odnos prema ratovima devedesetih u njima?

Demokratske vlasti su posle 2000. godine izbegavale da se bave devedesetim, što je veliki propust. Oni nisu znali šta sa njima da urade, nisu napravili jasan diskontinuitet, nisu se usudili da kažu da je sve izgubljeno zbog pogrešne politike i da treba krenuti potpuno drugačijim putem, razvijati Srbiju u svakom smislu i manuti se velikodržavnih ambicija. Oni to nisu smeli, a mnogi među njima nisu ni hteli. Tako je ceo taj značajni memorijski prostor ostao prazan, prepušten Vučiću i eksradikalima da ga oni oblikuju onako kako njima odgovara. A njima, zbog njihove uloge i odgovornosti, odgovara da se ne govori o onome što se desilo, a posebno ne o fatalnim greškama koje su učinjene. Njima odgovara upravo ovo što sada i rade, da iz svega što se desilo izvuku samo srpske žrtve, da se govori samo o Oluji i Košarama.

Rat je idealan! To je to stanje povišenih strasti, stanje koje zbija redove i u kome se ne postavlja pitanje demokratije i prava građana. A vlast se onda oseća toliko moćno, sve je u njenim rukama

Na tim događajima oni grade narativ o nevinim žrtvama koje su pale u belosvetskoj zaveri, u utakmici zvanoj „ostatak sveta protiv Srbije“. Tako ispričani ratovi devedesetih ostavljaju građane u potpunom neznanju i nerazumevanju, u iracionalnom sagledavanju prošlosti i sadašnjosti. Jer kada se tako izvuku samo oni sadržaji koji vam odgovaraju, ne možete da razumete šta se zaista dogodilo, da sagledate celinu i da sprečite da se to ponovi. Time se učvršćuje taj osećaj poniženosti i straha, ali i stvara osnova za budući revanš. Vlast drži te zamrznute konflikte koje povremeno rasplamsava da bi dočekali trenutak kada će, po njihovom mišljenju, doći vreme da se promene rezultati ratova 90-ih i da se krene iz početka. A kad oni nešto smisle, znamo kako se završi. Novom tragedijom.

Nedavno ste rekli da je kod nas stalno pitanje – kako da izađemo iz ovoga, a da je pravo pitanje – kako smo do ovoga došli. Pa kako smo došli?

Upali smo u jednu spiralu u kojoj smo padali sve niže. Početak te spirale je nacionalistički velikodržavni projekat koji je osamdesetih formulisala intelektualna elita, a onda je Milošević pokušao da ga sprovede. Da bi taj projekat dobio masovnu podršku‚ bilo je potrebno hipnotisati građane pričama o sopstvenoj istorijskoj veličini, patnjama i žrtvama. A kada su onda u stvarnosti počele da se dešavaju nove patnje i žrtve, napravljena je maligna iluzija. Predstavljeno je kao da su te nove patnje i žrtve dokaz prethodnih bolesnih istorijskih konstrukcija, a ne njihova sasvim očekivana posledica. Jer, kada krenete u rat za teritorije do granice koja je određena na liniji Karlovac-Karlobag-Virovitica, onda ne bi trebalo da bude teško predvideti da to neće doneti zlo samo drugim narodima, već i vašem. Ali, dotle se nije dobacilo u planiranju, pa su onda Srbi zaista prošli izuzetno loše, proterani i iz Hrvatske i sa Kosova. E, onda umesto da kažete da je to katastrofa, vi kažete da od početnih planova ne treba odustati, već nastaviti sa žrtvovanjem generacija da bi se planovi na kraju ostvarili. Ali, te planove nije moguće ostvariti iz mnoštva lokalnih i spoljnopolitičkih razloga. Tako da nastavljate da propadate kroz tu spiralu u kojoj svaki pogrešan potez vuče na desetine sve gorih posledica. Zato se ta spirala ne može prekinuti dok se ne postavi pitanje kako smo se tu našli i ne daju potpuno drugačiji odgovori.

Godine 1914. Srbija je bila ugrožena spolja, sada je ugrožena iznutra. To su dijametralno različite situacije i besramno ih je porediti

Za takav epohalni poraz odgovorne su pre svega intelektualne elite, ali i sve druge – političke, finansijske, crkvene, privredne…Ali, ni društvo nije imalo ni snage ni želje da se tome odupre. Ne samo što su za Miloševića i njegove ideje većinski građani glasali sve vreme dok su tragedije trajale, nego i sada ponovo, trideset godina posle početka tih pogubnih ratova. Jesu građani bili izmanipulisani, ali da to traje decenijama i sa tako katastrofalnim rezultatima…E, tu je već odgovornost društva da se trgne i prekine tu spiralu, opredeli se za drugačije prioritete i otarasi se tih prodavaca magle. Ako se to ne desi i ako se ne pojave političke snage koje će formulisati bitno drugačija rešenja, bojim se da ostajemo, svojom voljom, zakucani za dno.