U gradu koji je izgubio više od polovine javnih zelenih površina koje su postojale pre dvadeset godina, u kome je vazduh prekomerno zagađen još od 2015. godine (prema godišnjim izveštajima Agencije za zaštitu životne sredine) i u kome uprkos obećanjima predsednika Aleksandra Vučića datim 2019. problem kanalizacije na levoj obali Dunava i dalje nije rešen (o prečišćavanju otpadnih voda da ne govorimo), treba odati priznanje gradonačelniku Aleksandru Šapiću što je uspeo da bude prilično zauzet protekle godine, a da promaši tolike kritične teme. Kao i mnoge koje sami građani godinama ističu kao najvažnije na anketama – pre svega korupciju, ali i visoko kotirana pitanja urbanističkog pristupa, obrazovanja i zdravstva.
Umesto toga, gradonačelnik je 2024. posvetio borbi protiv komunizma, GSP-a, novinara N1, kulturnog nasleđa, pojedinih boja, i na kraju, ali sa posebnim žarom, protiv raskrsnica. A posle ljute borbe na toliko različitih frontova, nije ni čudo što je nedavno najavio povlačenje iz politike po isteku tekućeg mandata.
Pogotovo što ni na terenu koji je sam birao, nije prošao najsrećnije. Tako je u februaru, odgovarajući zašto se menja izgled fontane na Trgu Nikole Pašića koja je predstavljala jedan od simbola grada, počeo da se ježi od pomisli da je simbol nešto što je bilo izgrađeno na Trgu Marksa i Engelsa. „Za mene sve što ima neku vrstu simbolike sa Marksom i Engelsom, Josipom Brozom, komunistima, boljševicima i svemu onome što je karakterisalo taj period, koji neki Beograđani sa setom posmatraju – ja ga ne posmatram“, ispričao je Šapić i dodao da nije on doneo takvu odluku već „arhitekte još pre nekoliko godina“. Međutim, ostalo je nejasno da li inspirisanje skromnijom fontanom koja je na Trgu stajala od 1959. do 1987. i koja nije imala prepoznatljiv vodoskok, za Šapića nekako nije povezano sa nasleđem socijalizma ili nam se samo jadao što nije uspeo da ceo Trg ostavi preoran u želji da satre istoriju.
A da bi ga to verovatno najviše obradovalo, pokazalo se u kampanji za lokalne izbore, za koju je procenio da ne treba baš da bude fokusirana na lokalne teme. Štaviše, da to „nije primereno“ u momentu kada ne znamo „šta čeka čovečanstvo, a naročito srpski narod ukoliko se usvoji rezolucija o Srebrenici“ (iskreno, verovatno i jeste u bilo kom momentu neprimereno baviti se gradom na način – samo da bude plavo i da ide ukrug – ali doći ćemo i do toga).
Prva inicijativa koje se setio da bude prikladno nacionalistička a ujedno nevezana za realne probleme i potrebe građana (da se ne profanišu lokalni izbori) bila je da se posmrtni ostaci Josipa Broza „vrate u Kumrovec“, u kome nije ni umro ni počivao, a da Muzej Jugoslavije postane muzej srpske istorije. Čitava zamisao je kasnije zaokružena sa „kvalitetnom ekshumacijom“ četiri narodna heroja sa Kalemegdana i doživela je potpuni debakl. Ne samo što tako nešto ne bi ni bilo u nadležnosti Grada, već se ideji oštro suprotstavio SPS bez čije podrške Šapić nikada ne bi bio gradonačelnik, a na kraju je i Šapićev neformalni partijski šef izjavio da od toga neće biti ništa.
„Nikada nisam bio veliki fan komunista i komunističkog režima, ali Josip Broz je deo naše istorije, on je ovde živeo i ovde je sahranjen, i on će ostati deo srpske i jugoslovenske istorije“, rekao je Vučić za američki Politico, na šta je Šapić samo pokunjeno konstatovao da im se pogledi na taj period suštinski ne razlikuju, „a sad ova stvar, pa ne možemo svi isto da mislimo“. A kao so na ranu, Muzej je godinu završio sa rekordnih dvesta hiljada posetilaca (fenomen srodan ogromnoj poseti Sajmu knjiga od kada znamo da je zbog širenja Beograda na vodi svaki možda poslednji) i simboličan poklon jubilarnim posetiocima otišao je u ruke šestočlane porodice iz Slovenije.
Ne prihvatajući poraz, gradonačelnik je u oktobru pokušao da nađe obilazne načine da okrnji tragove Jugoslavije u Beogradu (ne zaboravimo da imamo posla sa čovekom koji se dosetio da problem đubreta u parkovima reši uklanjanjem kanti), pa je tako proterao latinicu iz nove Glavne autobuske stanice, insistirajući da gradska uprava nije imala ništa sa ukazivanjem tog nepodobnog pisma. A pošto je to bila dosta bedna pobeda, udario je i na crvene autobuse.
„Smatrali smo da je ova beogradska plava ili vizantijska plava, carska, nemanjićka plava, mnogo bolja, prikladnija, ima više simbolike vezane za grad Beograd, nego soc-crvena koja nas je podsećala na kioske s viršlama i jogurtima“, objasnio je Šapić predstavljajući odluku da se sva vozila gradskog prevoza starosti do dve godine ofarbaju u plavo. A kako je ujedno najavio veliku nabavku i da će do kraja 2025. svi stari autobusi biti zamenjeni novim, plan je izgleda da od sledeće godine apsolutno više ne budete sigurni da li će vas vozilo koje se približava odvesti na planirano odredište ili će vas kolektivno sa stajališta sprovesti u policijsku stanicu.
Iako je istovremeno najavljena nabavka i novih tramvaja i trolejbusa, naravno plavih, čini se da je krajem godine neko dojavio gradonačelniku da je prvi trolejbus u Beogradu predstavljen na prvomajskoj paradi 1947. godine, odnosno da se radi o toliko komunističkom prevoznom sredstvu da nikakvo prefarbavanje tu ne pomaže. Jer kako drugačije možemo objasniti da je 20. decembra, samo dva dana nakon preciziranja da će biti kupljeno 100 novih trolejbusa, gradonačelnik saopštio da se razmišlja o ukidanju te vrste prevoza?
U stvari možemo. Korupcijom.
Istog dana je Auto-saobraćajno preduzeće Strela predala Gradu samoinicijativni predlog javno-privatnog partnerstva, koji predviđa da postojeće trolejbuske linije preuzmu električni autobusi. Čak i ako znamo da je reč o omiljenom privatnom prevozniku gradske uprave (jedini su prevoznik na teritoriji Surčina, a letos su im poverene i brojne linije u Zemunu, Paliluli i Novom Beogradu) reakcija je bila neverovatna. Poštujući zakonsku proceduru, Grad je predlog prosledio državnoj Komisiji za javno-privatno partnerstvo tri dana kasnije, Komisija ga odobrila već sutradan, a iste večeri predlog je dodat na dnevni red Skupštine grada, koja ga je potom i usvojila.
I nikome u tom lancu ni najmanje nije smetalo što je predlog prilično šupalj – ne sadrži poređenje cene nabavke novih trolejbusa i novih elektroautobusa, ne uzima u obzir vrednost postojeće infrastrukture u koju je ulagano decenijama i čak ide dotle da elektroautobuse naziva ekološki prihvatljivijom opcijom, iako i jedni i drugi idu na struju. Manjak argumentacije dopunjen je Šapićevom opaskom da bi se ukidanjem trola „otvorilo nebo“ na kome više ne bi postojala „paukova mreža za Spajdermena“, kao da nam je dugogodišnji urbanistički pristup SNS-a ostavio neba u koje bismo gledali.
Samo dva dana nakon preciziranja da će biti kupljeno 100 novih trolejbusa, gradonačelnik je saopštio da se razmišlja o ukidanju te vrste prevoza
Formalno, usvajanje Strelinog predloga ne znači da će njima posao i biti dodeljen već da će se raspisati javni poziv, ali kako je određen preduslov da privatni partner ima barem tri zaključena ugovora o javno-privatnom partnerstvu u većim gradovima, a Strela ih ima u Beogradu, Nišu i Kragujevcu, drugačiji ishod je malo verovatan. A ukoliko se obistini najava sindikata GSP-a da bi se onda trolejbuski depo na Dorćolu ustupio Streli da napravi svoju garažu, tiha privatizacija gradskog prevoza nastavila bi se punom parom.
No za Šapića u celoj toj šemi nema ničega spornog, kao što problem nije video ni kada je njegov šef kabineta Nenad Milanović nudio nameštanje tendera predstavnicima Kentkarta. Doduše jeste tvrdio da će podneti ostavku ukoliko bi se optužbe protiv njega pokazale tačne, uz sugestiju da bi i za „lažno optuživanje“ trebalo da se krivično odgovara, ali to je nekako propustio da uradi kada je u decembru Milanović osuđen za davanje mita.
Skretanje pažnje sa kriminala
Umesto toga, otpočeo je kampanju skretanja pažnje sa kriminala beskrajnim kružnim tokovima. Pa smo tako od uobičajenog naleta inspiracije gradonačelnika (uverenog da ume bolje od stručnjaka) koji je na Ušću prošao razvoj – sklonićemo semafore, napravićemo kružni tok, stavićemo saobraćajca, maknućemo saobraćajca, vratićemo semafore, ali neće imati zeleno svetlo i radiće šest i po sati dnevno – došli u potpuno maničnu fazu. Prvo je najavio tri kružna toka na pojasu od 300 metara između Trga Nikole Pašića i Terazijske česme, a onda shvatio da, ako se malo stisnemo, može i četvrti da stane na Trg republike. Ne samo da su četiri kružna toka očigledno bolja nego tri, nego mu i rekonstrukcija daje priliku da se razračuna sa kockama Gorana Vesića, koga nikada nije voleo.
A kad je već krenuo da se sveti, na red su došli i studenti odlukom da se Vasina ulica otvori za sav saobraćaj, umesto da ostane rezervisana za javni prevoz koji servisira osam okolnih fakulteta, ne bi li se rasteretile obližnje dorćolske ulice. „Na taj način povezaćemo Kalemegdan i ceo taj deo grada sa Trgom republike, a izbacujemo saobraćaj po dorćolskim ulicama koji je pravio strahovitu gužvu“, objasnio je Šapić, ali je čak i njega bila sramota da kaže da je važnije da bude lakši prilaz ugostiteljskim objektima nego ustanovama visokog obrazovanja.
Ali kako uz sve ovogodišnje napore, prema poslednjem istraživanju NSPM uživa podršku manje od četvrtine građana, za kraj godine je rešio da potegne i štap i šargarepu. Tako je sa jedne strane uveo besplatan prevoz od prvog januara, a za slučaj da jedan pozitivan potez ne može da nadjača sve protekle promašaje, najavljeno je i nešto što će se zvati „Beogradska služba bezbednosti“ i što bi trebalo da bude „produžena ruka policije“. Nipošto stranačka parapolicija, kako je najavu protumačila opozicija. Baš kao što ni odluka da se konstrukcija bine za novogodišnji koncert nasloni na spomenik knezu Mihailu uprkos insistiranju gradskog Zavoda za zaštitu spomenika kulture da tako nešto nije dozvoljeno pošto može da ga ošteti, nije pokazivanje ko je gazda ostacima preostalih institucija.
