Nakon bure koju je izazvao projektom besplatnih i dostupnih udžbenika, Aleksandar Kavčić, profesor i filantrop sa stalnim boravkom u Americi, nedavno se ponovo našao na meti države kada je, nakon kažnjavanja osoblja osnovnih i srednjih škola zbog podrške studentskim zahtevima umanjenjem zarada, preko svoje fondacije započeo akciju pomoći oštećenima, čime im se donekle nadoknađuje izgubljeno a njima samima pruža podrška u istrajnosti. Očekivano, reakcija je bila oštra. Sem što se povremeno nalazi u medijima bliskim vlasti u sve negativnijem kontekstu, prošle nedelje je tako, prilikom ulaska u zemlju, Aleksandar Kavčić bez objašnjenja zadržan na granici.
„Već dva meseca zaustavljaju me na svakom graničnom prelazu“, priča o svom nedavnom slučaju za Radar. „I to se uglavnom svodi na to da pokažem pasoš, oni ga očitaju, pitaju ko sam, provere da budu sigurni da sam to ja, zatvore pasoš i ostave me da čekam pola sata. Svaki put pitam šta nije u redu, a službenik na šalteru kaže da sistem javlja da mora da se proveri s komandirom u čemu je problem. Nekoliko puta su fotokopirali pasoš i uglavnom se na tome završavalo. I nikad mi ne kažu zašto. Ponekad, dobronamerno mi savetuju da se obratim ministru policije. Istom onom ministru koji je prvo rekao da nemamo zvučni top i nije korišćen, pa je rekao da ga imamo i da nije korišćen i mislim da jedino što nije rekao jeste da ga nemamo, a da je korišćen (smeh). I ja takvom ministru treba da se obratim? Čista besmilica.
E sad, znajući da će ponovo da me zaustave, ovoga puta poveo sam svedoka sa sobom. I s obzirom na to, izgledalo je malo drugačije. Ne samo da su me zadržali, nego su me odveli u isledničku sobu, s prozirnim ogledalom, i tu smo proveli dva sata. Sada će morati nešto da kažu zašto, jer imamo dokazni materijal da se to desilo. Naravno, dešavaće se to i ubuduće i na to sam spreman. Nije to tolika tragedija, preživeću ja to. Na kraju, postoje i druge institucije i druge države kojima se mogu žaliti. Ali problem je u tome što to rade mnogima. Sada su već u pitanju hiljade ljudi. Neke zatvaraju, neke ispituju, neke zadržavaju na granici, privode vanrednim postupcima na saslušavanja.
Očigledno, represijom vlast očekuje da se ljudi povuku, ali pobuna se širi. Sudeći po brojnim postupcima, vlast očigledno gubi kontrolu. Sem represije, šta je još ostalo ovoj vlasti?
Vlast je vlast. Oni lome bagrenje, kako kaže Đorđe Balašević, i nastaviće da lome bagrenje. Šta god to bilo, biće još lomljenja. A da je ovo što se meni desilo čista metoda šikaniranja, nema sumnje. Ali postoje ljudi koje oni time ne mogu da uplaše. Isto je i sa studentima. Nije prvi put da su se studenti pobunili. Međutim, vlast koja ne reaguje na apel čitavog jednog sektora, nije sposobna da bude vlast. I to je alarmirajuće. Prosvetu čini 20 posto društva. I ako izračunate koliko ljudi, što maloletnih što punoletnih, svakog dana uđe u jednu prosvetnu instituciju ili ustanovu, videćete da je u pitanju ogromno „telo“. I tu više ne može da se žmuri. A vlast koja njihovu pobunu ne shvata i ne ume da koriguje, pada sigurno. Taj proces je neminovan. U mnogim slučajevima, studenti su uspeli da demokratiziju društvo.
Postoje i druge institucije i druge države kojima se mogu žaliti. Ali problem je u tome što to rade mnogima. Neke zatvaraju, neke ispituju, neke zadržavaju na granici, privode vanrednim postupcima na saslušavanja
Pogledajte recimo primer Južne Koreje, koju su svojom pobunom studenti dugoročno promenili. Jer kad prosveta opomene i kaže – uzmite se u pamet – taj sistem mora pasti. Možete ih sve zatvoriti, možete ih šikanirati, ali zemlja će sama progovoriti. Kao u onoj priči o Caru Trojanu koji je zabranio da se priča da su mu ušji kozje, pa je narod govorio u zemlju a zemlja je o tome progovorila kroz biljke. Dakle, ovo se više ne može sakriti. Studenti su uradili jednu veliku stvar. Možemo sada da polemišemo da li oni treba da imaju izlaznu strategiju odnosno ulaznu strategiju za politiku, ili ne treba time uopšte da se bave. Ali oni su ostvarili jedan osnovni cilj, a to je da su razbili strah. Na skupu 15. marta u Beogradu bilo je pola miliona ljudi. Neki čak kažu i milion. Ali potpuno je nebitno koliko stotina hiljada je bilo, jer su ulice bile pune u čitavom gradu. To se nikada nije dogodilo u Srbiji. I sigurno se neće desiti ni ovog predstojećeg vikenda.
Šta očekujete od kontramitinga ovog vikenda?
To je smejurija. Ništa od toga ne očekujem, sem čiste gluposti. Ne znam ni protiv čega oni to protestuju. Protiv čega može da protestuje vlast? Protiv sebe? Šta će demonstrirati? Silu? Prebrojavanje? Da li se možda pitaju ko ima više podrške? E pa ja znam ko ima više. Više je ovih koji su studentima crveni tepih iznosili pred noge, dok su šetali Srbijom. Sada je jasno da je njih više. I čemu sada služi prebrojavanje? Zato postoje dva načina da se sve ovo završi. Naravno, jedan je da se sve ovo okonča izborima, jednoga dana. A drugi je da će se završiti onako kako se to završava u društvima kada jedna ohola i pakosna vlast tera svoje. Nažalost, to se onda završava građanskim ratom.
Spomenuli smo Koreju i razbijanje straha, ali to nije sve po čemu se studentski protest razlikuje od prethodnih?
Studenti su nebrojeno puta kroz istoriju bili katalizatori promena društva. Svi studentski protesti, širom sveta, doveli su do promena. I to je logično, u pitanju su mladi misleći ljudi potkovani znanjem i obrazovanjem, svesni i samosvesni, ljudi koji nemaju ukorenjene interese i verovatno još nisu ni započeli porodični život, te imaju tu slobodu da misle, a da još nemaju obaveze u koje vas život utera. Međutim, u našem slučaju je drugačije, jer čitava prosveta je ustala. I to se, mislim, prvi put dogodilo. Ne znam sličan slučaj u svetu da je čitav esnaf rekao istu stvar. Zato ovo nije samo pobuna, ovo su apel i preobražaj koji je prosveta pokrenula. Godinama, u Srbiji traje atak na prosvetu, na učene i misleće ljude.
Protiv čega može da protestuje vlast? Protiv sebe? Šta će demonstrirati? Silu? Prebrojavanje? Da li se možda pitaju ko ima više podrške? E, pa ja znam ko ima više. Više je ovih koji su studentima crveni tepih iznosili pred noge
Taj višedecenijski atak ispoljavao se na različite načine. Najpre su bili degradirani prosvetni radnici i to ne samo platama, već i uslovima rada koji su nikakvi. Škole su zapuštene, ne obnavljaju se. Umesto da rešava probleme, Ministarstvo prosvete isplaćuje crkavice, a za sve ostalo upućuje nastavnike na lokalne samouprave. A te lokalne samouprave vode partijski komesari, koji praktično stave škole pod kontrolu partije, zbog čega prosvetari moraju da budu snishodljivi prema tim partijskim komesarima. Dakle, em su im plate male, em praktično moraju da mole za uslove za rad. I kao rezultat, ti isti partijski komesari ih trpaju u autobuse da idu na razne mitinge podrške znamo već kome. Tretiraju ih kao goveda. I to je ponižavanje. Takva vrsta ponižavanja prosvete, od učitelja do profesora univerziteta, nikad se nije desila. Nezapamćena je.
Da li ste možda razočarani što je pobuna nekako stala s prosvetom, profesijom koju vi najviše podržavate i branite? Nismo videli da su drugi sistemi ovog društva stali?
Nije mi jasno zašto se nisu pobunila i ostala javna preduzeća. Veliko je razočaranje, recimo, što lekari nisu uopšte odgovorili na ovu situaciju. Čak vidimo i da se pravosuđe, ili barem jedan njegov deo, pobunio. Poljoprivrednici su takođe ustali protiv ovog sistema. Ali gde je radnička klasa? Gde su nam rudari? Gde su poštari? Naši poštari su štrajkovali za plate, i to je u redu, ali ovo što se nama događa prevazilazi pitanje plata. Ovo je pitanje celokupnog stanja društva, sistema, jedne nezapamćene korupcije. Srbija je uvek bila podložna korupciji, ali ovakav nivo korupcije i ovakva umreženost ljudi koji jedni drugima štite leđa, ovakva saučesnička mreža partijskih komesara koji nemaju ideologiju osim krađe, nikada nije postojala. Nemoguće je da se tolikom brzinom za desetak godina stvori čitava jedna klasa vlasnika raznih firmi i raznih službi ljudi koji preko noći postaju bogati, a koji su „sasvim slučajno“ svi u sprezi s državom.
Njihov mozak radi samo na kombinacijama, a te kombinacije su otvorene kad je neko blizak vlasti. Jer kad neko ima ideju da napravi bilo šta i pritom znanje kako to da uradi, nije mu potrebna nikakva vlast. A ovde je suprotno, svi koji idu uz vlast obogatili su se preko noći. I zato se sve naplaćuje pet puta više. Tok novca je neverovatan. Ali kad jednog dana budete skinuli tog „poslovnog genija“ sa sise vlasti, videćete da ne zna ništa. A tada, kad sve pukne i kad više ne bude bilo moguće da se dižu krediti, sve će otići bespovratno. Jao svima nama kad do toga dođe. Tek tada ćemo shvatiti koliko smo zapravo siromašni. Tada nećemo imati ne samo puteve da gradimo, već ni kravu da odgajimo. E, onda ćemo da se obratimo tom istom poljoprivredniku, koji je godinama ovde gažen i unižavan. Zato kažu da su se ovde podigli knjiga i motika, jer su se upravo posle studenata najviše pobunili poljoprivrednici.
Da li vam se čini da bi se ova vlast, kroz ponašanje i nesnalaženje, radije odrekla svojih visokoškolskih ustanova?
Univerzitet u Beogradu je osnovan još početkom veka, za vreme Obrenovića. Nakon toga bili su Karađorđevići, pa je došao Prvi svetski rat, pa je Jugoslavija promenila vlast nakon Drugog svetskog rata i tako dalje. Za sve to vreme, Univerzitet je u kontinuitetu rastao i preživeo je sve vlasti i ogromne društvene promene. Međutim, sve vlasti su se trudile da podignu prosvetu i univerzitet, sem ove, koja ga degradira i ponižava. Dodatno, sada postoji i novi vid ponižavanja – ova vlast ne ceni ni proizvod obrazovanja učenog čoveka. Svedoci smo da današnji partijski komesari, bilo da su ministri ili predsednici opština, nemaju nikakvo obrazovanje ili ako ga imaju u pitanju su kupljene diplome ili plagirani doktorati. I to više nije jedan slučaj ili nekoliko njih koje bismo mogli da prste jedne ruke da nabrojimo. Sada je primera svuda. Ima onih koji su završili škole i svaka čast izuzecima. Međutim, ako se vratimo samo malo unazad, mi smo živeli autokratiju za vreme Slobodana Miloševića devedesetih godina, ali tada su ljudi na vlasti bili i učeni i školovani. Niste mogli da im zamerite da nemaju obrazovanje ili da nisu pošteno zaradili svoje diplome. Ovo sada je nešto neverovatno. Dovoljno je da dignete dva prsta na nekom fiktivnom univerzitetu iza ćoška na nekoj livadi u Mladenovcu i da dobijete doktorat! To je ponižavanje svega, stvaranje jedne sasvim nove klase učenih ljudi, koji su zapravo proleteri. Jer učen čovek ima samo svoju glavu i znanje u svojoj glavi i deset prstiju kao alatku s kojom može nešto da uradi. Da li je ta alatka stetoskop ili kompjuter ili šrafciger, sasvim je svejedno. S ovolikim neškolovanim kadrom, vlast je objavila rat svima koji zavise od svog znanja i umeća.
Današnji partijski komesari, bilo da su ministri ili predsednici opština, nemaju nikakvo obrazovanje ili ako ga imaju u pitanju su kupljene diplome ili plagirani doktorati
I šta nam država poručuje time što degradira znanje a štiti kriminal?
Ne znam više uopšte šta oni poručuju. Oni nemaju pojma ni koju poruku žele da pošalju. Zapravo ni nemaju nikakvu poruku, jer tu nema ni mozga ni plana. Postoji samo jedna ideja, a to je – daj da ostanemo na vlasti što duže i da podrpamo šta se još podrpati može. Ovo me sve podseća na ratnu ekonomiju, na profitere. Na one koji znaju da kada se završi rat i sve komešanje oko rata, neće više biti mogućnosti da se profitira i da se lako trpa u džepove, te grabe što više mogu jer znaju da kraj dolazi. To je kao neka žurka na Titaniku. Saučesničke veze su jače od rodbinskih ili plemenskih. Vlasti štiteći svakog, od najmanjih do najvećih prestupnika, zapravo štite sebe. Jer oni su zapravo to. Čist kriminal! Zoran Đinđić je lepo rekao da svaka država ima svoju mafiju. Samo u Srbiji mafija ima svoju državu.
Jedna strašna tragedija je sve osvetlila. Da li je trebalo da padne nadstrešnica i da pogine toliki broj ljudi da bi narod postao svestan u kakvom društvu i sistemu živimo?
Živimo u sistemu u kome imate hiljade „nadstrešnica“. Ali narod jeste shvatio proporciju korupcije tek onda kada smo uvideli da je bilo ko od nas mogao da bude ispod te nadstrešnice. I to je bila ta ogromna kap koja je prelila prepunu čašu. I da nije bilo te kapi, došla bi neka druga. Jer kad je čaša puna, nije bitno koja je to „kap“. Imali smo i dva masovna zločina koji su takođe posledica društvenog sistema u kome cveta retorika nasilja. Nasilje se ovde promoviše sa samog vrha. Imamo predsednika koji opravdava gaženje studenata i sistem koji ime nijednog nasilnika koji je studentima polomio vilice palicama nisu objavili u novinama. To je aktivna promocija nasilja, od crtanja mete na čelo Olivera Ivanovića do drugih manjih ili većih činova.
Vaš sukob sa državom je zapravo krenuo još od besplatnih udžbenika, s kojima ste pokušavali da nađete model da se prevaziđe korupcija a podigne nivo znanja?
Sve ovde što plaćamo pet puta više nego što bi zapravo trebalo da košta, rezultat je čiste korupcije. Naša fondacija već četiri godine radi na tome da napravimo udžbenike koji bi bili dostupni na internetu. Međutim, čitav sistem odozgo natura direktorima da ljudi moraju da kupuju skupe udžbenike. Kada roditelj kupi udžbenike koje mora da kupi po pet puta višoj ceni, budite sigurni da je u pitanju čista korupcija. Na udžbenicima se ne zarađuje, već se zgrće novac. I onda, kad tome dodate razne nadstrešnice, puteve, brojna renoviranja, popločavanje trgova koje ne valjaju ništa… dođete lako do toga da se sve svodi samo na krađu novca. I šta je onda veći kriminal – ukrasti od pojedinca ili ukrasti od države?
Da li imate ambicije da se politički angažujete?
Ja već jesam politički angažovan. Ali nemam poriv da budem vođa. Mislim da treba da se bolje organizuju pokreti i organizacije koji već postoje u Srbiji. U raznim gradovima i mestima imamo slučajeve da su na lokalnim izborima mnoge organizacije, koje nisu ni vlast ni parlamentarna opozicija, dobili zavidne procente glasova. Postoji jedna potreba kod tih ljudi da se čuju. Ali ni opozicija im to ne dozvoljava. Oni te ljude vide kao nekoga ko treba da podrži opoziciju, ali koje neće da stave na svoje liste poslanika. Vlast ih tek ne prihvata. Takve organizacije postoje u velikim gradovima, poput Kragujevca, Kraljeva, Užica, Čačka, Pirota. Imate masu tih lokalnih pokreta koji se rađaju a nemaju ni načina ni medije da se razvijaju. Mislim da njima treba dati podršku. Što se mene lično tiče, društvo i društvena delatnost veoma su teški za nekoga ko se bavi prirodnim naukama. Jer mi koji se bavimo prirodnim naukama, imamo taj poriv da spoznamo problem i da ga rešimo. A to je drugačije od mobilizacije širih slojeva za zajednički cilj. Obično se mobilizacija širih slojeva svodi na navijački mentalitet, gde se pojavi neko sa zastavicom i kaže ajde sada navijajte za mene. A ja nisam takav karakter.
Štiteći svakog, od najmanjih do najvećih prestupnika, vlast zapravo štiti sebe. Jer oni su zapravo to. Čist kriminal! Zoran Đinđić je lepo rekao da svaka država ima svoju mafiju. Samo u Srbiji mafija ima svoju državu
Vaša fondacija već uveliko radi na pomoći prosvetarima u osnovnim i srednjim školama, ali kraj igre se ne vidi. Dokle ćemo ovako?
Sakupljeno je 100 miliona dinara i to je već podeljeno. Ali odmazda vlasti je sada proširena i na visoko školstvo, pa su sada i oni ugroženi i to uglavnom nastavni kadar, mada ima i ostalih sektora, poput pravnih službi, računovođa i tako dalje. Moj apel je da se nastavi s uplatama. Naša fondacija ne uzima ništa, ni procenat od onoga što se prikupi. Sve što se uplati, to se i isplati prosvetarima. Sredstva ćemo prikupljati sve dok budemo mogli. Ja sam jedan od najvećih donatora, ali ima i institucionalnih donatora poput United Medije ili Cepter kompanije. I radićemo to sve do regularnih isplata plata prosvetarima. A to neće biti kraj. Kraj će biti onda kad se promeni sistem. Sistem će se sigurno promeniti. Onaj ko misli da ovakav sistem može da traje doveka, živi u svetu zablude. Ovakvi sistemi kad-tad padaju. Zasad je nejasno kako će da izgleda rasplet. Za mene, ovde je samo pitanje koja je ulazna strategija studenata u politiku.
Šta je sve ovo vama trebalo, kao nekome ko živi i radi u Americi?
Dobro pitanje (smeh). Čovek ima samo jedan život. Neko želi da ga provede pecajući, a neko želi da se bori. I da stvara. Ljudi stvaraju. Neko pozorišne komade, neko filmove, neko piše… Ali veliku ulogu igra ego. Ego je taj koji vas tera da stvarate. Svaka stvaralačka delatnost je ispoljavanje ega. On stvara želju da pokažete ono što umete. I kad me pitate šta će meni sve to, ne znam šta da vam kažem, osim da je to moja potreba za stvaranjem. Koncept besplatnih udžbenika je rešen. Ja znam da ova vlast neće da ga prihvati, jer njima njihov negativni ego to ne dozvoljava. Jer ako ga prihvate, oni će priznati poraz da nisu bili sposobni da ga sami reše. Ali ja znam da će na kraju pobediti onaj sistem koji je prihvatljiviji i prilagođeniji tržištu. Ova vlast nije prilagodljiva. I mogu se oni opirati koliko god hoće, i mogu misliti šta god hoće, ali jedno je sigurno – ovaj sistem će se promeniti.
