Ovih dana (po nekim podacima rođen je 4, a po drugim 16. septembra 1894) navršava se 130 godina od rođenja akademika Aleksandra Deroka, arhitekte, slikara, putopisca, ratnika, avijatičara, avio-modelara, humaniste, hroničara starog Beograda… Bio je jedan od 1.300 kaplara. „Kao narednik Deroko je tokom zime i proleća 1916. godine učestvovao u bombarderskim misijama. Najznačajnija od njih bila je bombardovanje štaba maršala Mekenzena. Tom prilikom je, sa svojim strelcem, Francuzom Morenasom, u vazduhu ostao pet i po sati i bacio na Ksanti 10 bombi“, navodi se u knjizi Srpska avijatika 1912-1918. Za sve podvige odlikovan je visokim francuskim odlikovanjem Vielles tiges (Stara stabljika).
Ostavimo sad davnašnje, ratničke zasluge ovog osvedočenog renesansnog, srpskog, ali i svetskog intelektualca. Koje je poreklo Aleksandra Deroka? Odakle su Derokovi, kad su stigli u Srbiju?
„Pradeda Marko Deroko došao je iz Venecije u Dubrovnik i oženio se Marijom Barudžijom iz dubrovačkog primorja“, zapisao je akademik pišući o dedi Jovanu, koji je do polovine 19. veka živeo u Dubrovniku, a potom došao u Beograd i oženio se Bečlijkom Katarinom Vuković, od oca Đorđa iz Novog Pazara i majke Kareli, punokrvne Švabice.
Na Topličinom vencu, gde je živeo, Deroku je nedavno podignut spomenik, koji ne samo da ne liči na njega, već više podseća na pozivara za provod u postojeći, najbliži kafić. Tačno je da je on voleo društvo, ali svakako da mu nije mesto nadomak ugostiteljskog objekta
Jovan Deroko je bio nastavnik načertanija i krasnopisa u beogradskim školama. Evzen, sin Jovanov i otac Aleksandra Deroka, kasnije jedan od najpoznatijih filatelista, oženio se Anđom Mihailović iz Mokrina u Banatu. Po majčinoj liniji, Deroko je bio u bliskom srodstvu sa Stevanom Sremcem i Jovanom Đorđevićem, osnivačem Narodnog pozorišta u Novom Sadu i Beogradu i autorom latinsko-srpskog rečnika.
U životu sam svašta radio, pričao je Saša, kako su ga zvali prijatelji, na redovnim prijemima u njegovom i Ivankinom domu na Topličinom vencu 6. Koliko sam bio uspešan, drugi neka sude, ali je važno da čovek ne prođe kroz život kao pas kroz rosu, jer ga ne treba proćerdati.
Tu, na Topličinom vencu, nedavno mu je podignut spomenik, koji ne samo da ne liči na njega, već više podseća na pozivara za provod u postojeći, najbliži kafić. Tačno je da je Deroko voleo društvo, ali svakako da mu nije mesto nadomak ugostiteljskog objekta.
Drugovao je sa mnogim velikanima, kakvi su bili Pablo Pikaso, Korbizije, Sava Šumanović, Rastko Petrović, Veljko Petrović, Marino Tartalja, Bogdan Bogdanović, ali i sa kafedžijama, poput Mike Alasa. Bio je i veliki šaljivdžija, što se da videti iz njegovih knjiga A ondak je letijo jeroplan nad Beogradom i Mangupluci oko Kalemegdana
Drugovao je sa mnogim velikanima iz tog perioda, kakvi su bili Pablo Pikaso, Le Korbizije, Sava Šumanović, Rastko Petrović, Veljko Petrović, Marino Tartalja, Bogdan Bogdanović, ali i sa kafedžijama, poput Mike Alasa. Bio je i veliki šaljivdžija, što se da videti iz njegovih knjiga A ondak je letijo jeroplan nad Beogradom i Mangupluci oko Kalemegdana.
Što se tiče njegovog graditeljstva, pomenimo samo nešto od toga: Spomenik kosovskim junacima na Gazimestanu, Delijska česma u Beogradu, Episkopski dvor u Nišu, Internat Bogoslovskog fakulteta u Beogradu, crkva i trpezarija manastira Žiča, Crkva Svetog preobraženja u Sarajevu, Spomen-kapela mladobosancima u Sarajevu… Projektovao je i seoske škole, zgrade za stanovanje, a zajedno sa arhitektom Bogdanom Nestorovićem projektovao je Hram Svetog Save u Beogradu.
Valja podsetiti da je darovao 100 crteža Društvu za borbu protiv raka, bio je i hodočasnik i darodavac manastira Hilandar, a Srpskoj akademiji nauka i umetnosti poklonio je svoju ogromnu likovnu zaostavštinu. Sa grupom saradnika pomogao je i obnovu Narodnog muzeja.
Dug život, velika, ali gotovo zaboravljena priča! U javnosti su mu se najviše odužili Zoran Jovanović, Moma Dimić i Jelena Mežinski Milovanović, koja je organizovala izložbu njegovih likovnih radova u Galeriji SANU.
Sahranjen je 1988. bez ikakve pompe, u jednoj od najstarijih i najskromnijih porodičnih grobnica na Novom groblju u Beogradu. Na grobu nema buketića ni lojanice, ima razvaljena kapijica i neki divlji cvetić. U jesen ima i lišća, a zimi snega… I uvek ima ptica. Bar je u „društvu“ koje je uvek voleo
Aleksandar Deroko je imao običaj da kaže da je život paradoksalan. Da je bio u pravu, dokaz je i to da u SANU nije primljen kao arhitekta, već kao slikar i da je 1988. sahranjen bez ikakve pompe, u jednoj od najstarijih i najskromnijih porodičnih grobnica na Novom groblju u Beogradu. Na grobu mu još nije upisano ime, nema buketića ni lojanice, ima razvaljena kapijica i neki divlji cvetić. U jesen ima i lišća, a zimi snega… I uvek ima ptica. Bar je u „društvu“ koje je uvek voleo.